Skip to main content

PAVLE RADIĆ: Fašizam se u Srbiji normalizovao

Izdvajamo 17. нов 2021.
3 min čitanja

Slagali se sa njim ili ne, tek Teodor Adorno je stvari sažeo – ako ne govorite o kapitalizmu, ne govorite mi o fašizmu. Slično se stvari mogu sažeti i u današnjoj Srbiji – ko ne govori o nacionalizmu i klerikalizmu, neka ne govori ni o fašistima na ulicama.

Mural ratnog zločinca Ratka Mladića u centru Beograda, koji prolaznicima mesecima poručuje ko je današnjem većinskom srpstvu heroj i čijoj majci hvala, za samo par minuta – koliko je dvema hrabrim građanskim aktivistkinjama 9. novembra trebalo da učine to što su učinile – suočio nas je s onim što se oportunistički ignorisalo ali je odavno bilo jasno svakom ko je pri zdravom razumu – fašizam se neskriveno, ne samo po noći nego i po danu, izliva po Srbiji.

Izliva se preko tabloida, režimskih televizija, knjiga nacionalistički frustriranih autora, udžbenika istorije krcatih kleronacionalističkim lažima, preko estradnih zabava, raznih bajagi patriotskih okupljanja, da bi se manifestovao na ulicama, stadionima i crkvenim portama. Izliva se po Beogradu, Novom Sadu i drugim mestima (u Subotici ratnom zločincu „kapetanu Draganu“ od gradske vlasti kancelarija u sred grada, radi je l’ da „obavljanja humanitarnih aktivnosti“; jedna od „humanitarnih aktivnosti“ je i prikupljanje potpisa građana radi abolicije ubica premijera Srbije Đinđića). Izliva se i na državnim proslavama – na bajagi obeležavanju Dana pobede nad fašizmom i nacizmom, ječe ljotićevske koračnice.

Za samo par minuta Aida Ćorović i Jelena Jaćimović su sa nekoliko bačenih jaja na mural ratnog zločica svukle koprenu raširenog licemerja, koja je prikrivala notornu istinu – u Vučićevoj Srbiji se fašizam, utemeljen pod Miloševićem i Šešeljem, normalizovao. Huligani su brutalno skolili Aidu i Jelenu posle bačenih jaja – jer šta su drugo do huligani oni koji u civilu nasrću na krhke žene predstavljajući se policajcima ne želeći da pokažu policijske legitimacije. Ako su Aida i Jelena sa nekoliko bačenih jaja zaista ugrozile javni red i mir, zašto nije intervenisala policija u uniformama – u velikom broju prisutna događaju – nego su hapšenje građanskih aktivistkinja prepustili smutnim tipovima koji odbijaju da se legitimišu? Nije prvi put – naprotiv, pod Vučićevim režimom to je praksa – da huliganske grupe pod kontrolom vlasti obavljaju prljave poslove protiv građanskih akcija i demonstracija. Nešto poput onog što su u Nemačkoj početkom tridesetih godina prošlog veka, zna se u korist koga, praktikovale Remove SA grupe.

Vratimo se huliganima, kojih je u Srbiji sve više i više. Vratimo se toj krivicom izopačenog društva u kojem su rođeni i stasavali, toj izgubljenoj generaciji, toj upropašćenoj mladosti, upropašćenim životima – koji su huliganima postali jer su od detinjstva sa svih strana trovani nacionalizmom, šovinizmom i mržnjom; koji su odrastali u razorenom društvu u kojem se slave zločini i zločinci (je l’ da, naše nacionalne pobede i naši heroji); koji su socijalizovani u društvu u kojem caruju prostakluk, laži, licemerje, u kojem vlada ne građansko-ustavni, nego nepisani zakon najbeskrupuloznijih i najbezočnijih, u kojem se ne osvrći na moral nego se snalazi kako znaš i umeš; u kojem su masovni kriminal i pljačka zaogrnuti plaštom je l’ da patriotizma i odbrane srpstva; u kojem je nakazna „odbrana“ srpstva uništila institucije, obesmislila zakone, razorila moral.

Stasavali su u društvu koje je za nacionalne uglednike proglasila i uzdigla svakovrsnu ološ – prave očeve propasti Srbije i bujanja fašizma. Krivica za fašizaciju Srbije ne svaljuje se na njih, na očeve propasti i sramote, na bedne dominirajuće elite udobno smeštene po najprestižnijim nacionalnim salonima, nego se svaljuje na njihove nesrećne žrtve – na najzapuštenije delove izgubljenih generacija, na mladost koja u beznađu tone u defetizam, u moralnu tupost, u delikvenciju, koja je predodređena za huliganstvo i nasilje kojima vlast besramno manipuliše.

Obeznađeni delovi izgubljenih generacija, huligani – simboli razorenog društva – bez sumnje opake bande pod kontrolom režima, nisu samonikli, nisu pali sa neba. To su naša unesrećena deca, naši unesrećeni unuci. Cveće su zlog semena sejanog od polovine osamdesetih godina prošlog veka, do danas.

Iz paklenog kruga u kojem se nalazimo teško je izaći. Izlaz ne mogu naći oni koji se groze fašizma, huligana, nasilja svake vrste, ali ne govore o uzrocima propasti ovog društva – između ostalog i o uzrocima nastanka masovnog huliganstva. Zato oni koji ne govore o nacionalizmu, klerikalizmu, šovinizmu, o bolesnoj mržnji prema drugom i drugačijem, nego rado (i s pravom) govore samo o korupciji, kriminalu i despotskom režimu, neka ne govore ni o fašistima na ulicama. Nacionalizam, šovinizam, mržnja i netolerantnost – teške su bolesti koje mute razum – rodno su mesto i autokratije, i kriminala, i moralnog rasula, ratova, zločina i nacionalne sramote.

Aidi i Jeleni svaka čast na građanskoj hrabrosti. Ipak, njih dve same ne mogu oprati obraz vlastitim zlom urušene i osramoćene Srbije. Da im se pri akciji bacanja jaja na mural zločinca pridružilo bar onoliko aktivista, koliko se očas posla okupi huligana da operu farbe koje noću na mural bacaju antifašisti, stvari bi bile barem nešto drukčije.

(Autonomija)