Zbog koordiniranih napada državnih funkcionera i tabloida na redakciju Mreže za istraživanje kriminala i korupcije (KRIK), 16. marta 2021. godine, predstavnici šest najvećih udruženja koja okupljaju nerežimske medije protestvovali su ispred zgrade Narodne Skupštine Republike Srbije. Željko Bodrožić, predsednik NUNS, tom prilikom je rekao da su medijske slobode u Srbiji na najnižem nivou u protekle dve decenije, a profesionalni novinari onemogućeni da slobodno i bezbedno rade svoj posao. Godišnji izveštaj za 2019. godinu Platforme Saveta Evrope za unapređenje zaštite novinarstva to i dokumentuje, podacima da je u Srbiji broj napada na medije, uključujući pretnje smrću novinarima, u konstantnom porastu. Slična ocena izneta je u izveštaju Reportera bez granica: „Posle šest godina pod vođstvom Aleksandra Vučića, prvo kao premijera, a potom kao predsednika, Srbija je postala zemlja u kojoj je često opasno biti novinar i gde lažne vesti postaju sve vidljivije i alarmantno popularnije“. Ovome treba dodati opšte poznatu činjenicu da su televizijske i radio stanice koje kritikuju vlast izložene i oblicima klasične cenzure, odlukama REM da ne mogu emitovati program na celokupnoj državnoj teritoriji.
Slobodan pristup javnom servisu i televizijama vidljivim na nacionalnom nivou, postao je u međuvremenu jedan je od ključnih zahteva opozicije u pregovorima o fer izbornim uslovima, uz posredovanje Evropske unije. Iza njega stoji pretpostavka da se moć Aleksandra Vučića zasniva na kontroli medija i da će stoga suočavanje publike sa kritičkim stavom podstaći političke promene, da će autoritarni režim početi da se urušava ako istina dopre do dovoljnog broja građana.
Na koji način oslobađanje medijskog prostora može dati podsticaj progresivnim promena u društvu i na čemu se zasniva ovo uverenje? U zavisnosti od političkih okolnosti, dve su mogućnosti: istinska demokratizacija celokupnog medijskog prostora, ili delimično otvaranje medija za određenu političku grupaciju.
Javna sfera i demokratsko društvo
Najuticajniji teorijski model koji razmatra konstruktivnu ulogu građana/ki u procesima javne komunikacije je koncept građanske javnosti Jirgena Habermasa, široko prihvaćen u društvenim naukama druge polovine 20. veka. Habermas smatra da je glas prosvećene srednje klase postao nezaobilazna odrednica političkog života današnjice, veza između onih koji vladaju i raspoloženja javnosti, jer bez javnosti oni ne mogu da opstanu. Prema izvornom tumačenju „buržoaska javna sfera” smeštena je između privatne i sfere javne vlasti, u njoj se građani okupljaju oko kritičkog promišljanja o javnim poslovima, tako da ona postaje glavni instrument kojim se vlast poziva na odgovornost.
Habermas u svojoj analizi daje primere kako su društvene promene uticala na formiranje javnosti u državama zapadnog sveta. U Engleskoj je političko angažovanje javnosti bilo podstaknuto ustavnim reformama, a ogledalo se u slobodi štampe i delovanju parlamentarne opozicije. U Francuskoj je, s druge strane, cenzura štampe bila prepreka za institucionalizaciju kritike, razvoj političkog života i žurnalizma. Tek sa revolucijom javljaju se institucije javnosti koja kritički rezonuje, delovanjem parlamentarne frakcije i politički angažovane dnevne štampe.
On nadalje konstatuje da je priroda javne sfere takva da ona ne postoji sama po sebi, mora se neprestano iznova stvarati i zato teško može opstati u nedemokratskim uslovima. Od 2012. godine do danas, uporedo sa jačanjem uticaja Aleksandra Vučić u novoj Vladi Srbije, očevici smo kontinuiranih promena koje se kreću u suprotnom pravcu: urušavanja još uvek krhkih demokratskih institucija i konačnog razaranja javne sfere, zajedno sa gušenjem medijskih i drugih građanskih sloboda.
Delimično otvaranje medija
Kako istinska demokratizacija medija nije izvodljiva pod okriljem sadašnje vlasti, razmotrimo mogućnost već viđenu u nekim državama u prošlosti, da se kroz pregovore sa autoritarnim režimom obezbedi određeni segment medijskog prostora za objektivnije predstavljanje alternativne političke opcije (opozicije). Ponekad je i to sasvim dovoljno za mirnu tranziciju. Prvi takav slučaj dogodio se pred kraj Pinočeove dikatutre u Čileu, 1988. godine, kada je organizovan referendum sa namerom da se njegov mandata produži za narednih 8 godina. Opozicija je iskoristila svoj medijski termin, u sklopu referendumsku kampanje, za emitovanje ubedljivog petnaestominutnog spota na državnoj televiziju i tako uspela da preokrene stav javnosti. Na referendumu je 55% građana Pinočeu reklo NE i to je praktično značilo njegov silazak sa vlasti. Za nas je mnogo aktuelniji primer ishod pregovora o izbornim uslovima u Makedoniji 2016 godine. Postignut je dogovor da nestranački kandidat bude imenovan za urednika Informativne redakcije javnog servisa Radio-televizije Makedonije i konstituisano telo, u čijem se sastavu nalazio jednak broj predstavnika vladajuće i opozicionih stranaka, zaduženo da prati izveštavanje medija o toku izbornog procesa. Vladajuća stranka VMRO je potom poražena na izborima, ubrzo je podignuta optužnica protiv dotadašnjeg premijera Nikole Gruevskog, koji tajno napušta zemlju da bi izbegao suđenje. Podstaknuta „makedonskim scenarijom“ opozicija u Srbija predložila je formiranje paralelnih uredništva informativnih redakcija javnog servisa, u kojima bi jedan od urednika bio izabran na predlog opozicije. Još uvek je neizvesno je u kojoj meri će posmatrači EU podržati ovu ideju. Svojevremeno je izvršen pritisak na vladu Gruevskog da prihvati pomenuto rešenje, ali treba imati u vidu i ono što je nova vlada Socijaldemokratskog saveza učinila za uzvrat: organizovanje referenduma o pristupanju NATO paktu i pristanak na promenu naziva države, bez garancije da će to biti dovoljno za ubrzavanje procesa evrointegracija.
Kritika Habermasovih načela i razvoj javnog informativnog servisa
Pod pretpostavkom da pritisak iznutra i spolja obezbedi bolju medijsku vidljivost opozicionih stranaka u Srbiji i u zavisnosti od izborne strategije i kvaliteta kampanje, to bi moglo bitno da utiče na njihov rezultat. Tek nakon eventualne pobede na izborima, naredni korak bi mogao biti ponovno kreiranje slobodnog i otvorenog medijskog prostora i izgradnja demokratske javnosti.
Daleko od toga da su Habermasove izvorne teorijske postavke prihvaćene kao najbolje rešenje. Normativne kritike polaze od zapažanja da je, uprkos proklamovanoj ideji opšte dostupnosti, liberalna građanska javna sfera klasno zasnovana i isključiva. Čak i pod uslovom da se društvena elita i prosvećeni slojevi izbore za ravnopravan pristup, on i dalje nije obezbeđen radničkoj klasi i različitim marginalizovanim grupama. Strukturalne kritike se oslanjaju na opšte tendencije u razvoju masovnih medija. Umesto instrumenta za kritiku vlasti, oni se sve više pretvaraju u jednog od generatora potrošačkog društva: prostor za reklamu, sredstvo propagande i zabave za široke narodne mase, sadržajima koji pasiviziraju, umesto da podstiču aktivno učešće publike. Na kraju ostaje pitanje koliko je ova teorija nastala na iskustvima društvenih promena u 19. veku održiva u razdoblju savremenih komunikacija: online medija, interneta, mobilnih telefona i društvenih mreža.
Možemo, na primer zamisliti scenario prema kome bi, nakon završetka pregovora o izbornim uslovima, vladajuća stranka pristala na određene ustupke. Prva mogućnost je da određena opoziciona televizija bude vidljiva na teritoriji cele Srbije. Izvesno je da bi, za sada, to mogle da bude jedino televizije N1 ili NOVA, obe u vlasništvu globalne medijske kompanije United media group. U praksi bi ova promena značila preraspodelu moći unutar vladajuće klase i zadovoljila najpre interese krupnog kapitala. Uređivačka politika ovih televizija je otvorena za aktivnosti opozicije i mnoge teme od interesa za opoziciono biračko telo: razotkrivanje afera vlasti i njihovih veza sa kriminalom, čak i neke antisistemske, npr. kršenje radničkih prava i ekološki protesti protiv multinacionalne kompanije Rio Tinto. To je sa ekonomske strane razumljivo jer se oslanjaju na tržište milionske publike u potpunosti zanemarene od strane provladinih glasila i javnog servisa. Pitanje je međutim, da li će se vremenom, rukovođena takođe finansijskim interesima, uređivačka politika promeniti u pravcu podrške stranim i domaćim investitorima, zagovaranju dalje privatizacije javnih resursa itd. Kao i svaka privatna kompanija UMG ima pravo na to u svakom trenutku, ako se drži osnovnih normi medijskog kodeksa.
Zato je druga mogućnost, delimično otvaranje pokrajinskog i nacionalnog javnog informativnog servisa za predstavljanje različitih stavova: opozicionih partija, organizacija, udruženja i pojedinaca, dugoročno značajnija. Zadatak RTS i RTV jeste da poštuju javni interes i služi kao medijski servis svih građana, bez obzira na nacionalnu, versku, partijsku i bilo kakvu drugu kategoriju društvene pripadnosti, njihovo imovinsko stanje ili poreklo. Javni servis se ne može trajno uzurpirati niti privatizovati, jer svi imamo podjednako, neotuđivo pravo da utičemo na kvalitet i sadržaj njegovih emisija. U doba kada medijskim tržištem dominiraju velike korporacije vođene potrebom da konstatno uvećavaju svoj profit ulaganjem u industrije zabave i širenje političkog uticaj, on mora biti zaštićen kao osnovno javno dobro, a njegov rad unapređen, vodeći računa o navedenim teorijskim ograničenjima. Svaka promena nabolje u uređivačkoj koncepciji, bila bi podstrek na putu ka izgradnji demokratskog javnog servisa, podjednako dostupnog za sve, ne samo za društvenu elitu, u isto vreme otpornog na različite vrste političkog i finansijskog pritiska.
Alternativni mediji i društvene promene
Jedno od pitanja koje se iz ovoga nameće je kako ostali, alternativni mediji, danas mogu pružiti podsticaj političkim i društvenim promenama u Srbiji i kako se efikasno medijski suprotstaviti režimskoj propagandi?
Nemoguće je pružiti odgovor odjednom, ali u nastavku ću pokušati da predložim neke smernice. Treba imati u vidu činjenicu da vladajući sistem više ne počiva na vrednostima: kulture dijaloga, argumentovane kritike i razmene stavova, javnosti rada i ne prihvata takva pravila u javnom prostoru. Dominantni instrumenti političkog uticaja na javnost postali su: demonstracija moći, pritisak, nasilje, strah, vera u ispravnost odluka vođe. Simuliranje javne debate između nove i stare političke elite kroz televizijski program neće doneti bitne promene. To se jasno može uočiti na pimeru skromnijeg uticaja novih izdanja emisija Utisak nedelje na javno mnjenje u odnosu na nekadašnje. Ova emisija ne može povratiti svoju staru ulogu, ni pod uslovima da ponovo bude vidljive za sve građane, jer je građanska javnost u međuvremenu prestala da postoji.
Odgovor zato ne treba tražiti u očekivanjima da će vlast prihvatiti stara pravila igre, već u suočavanju sa činjenicom da nismo više tranziciona demokratija, nego poprište društvenog sukoba u kome svaka strana pokušava na svoj način (pa i medijski) da pridobije što veći broj pristalica za sebe. Mediji koji zastupaju demokratske ideje i žele da dosegnu novu publiku moraju se vratiti svom osnovnom zadatku: da prenesu (istinitu) informaciju do što većeg broja ljudi, pogotovo onih na margini, najugroženijih, kako bi bili osvešćeniji i postali stvarni nosioci promena. Nužno je okrenuti se temama koje mobilišu na akciju, (uništavanje životne sredine i rasporodaja javnih dobara, korupcija, rast nejednakost, kriminalizacija društva), ne samo proizvode apatiju. Svaki vid konstruktivne neposlušnosti organizovanih građana i hrabrih pojedinaca zaslužuje publicitet, jer će kroz institucije i provladina sredstva javnog informisanja on biti ugušen, zajedno sa aktivnostima opozicionih političara na razotkrivanju afera vlasti.
Izuzev tematskog fokusa, pretpostavka za omasovljavanje auditorijuma je odgovarajuća: dinamika programa, interakcija sa publikom i aktuelnost informacija. Drugim rečima, potrebno je osloniti se na vizuelna sredstva, sliku i film, kao osnovnu jedinicu informacije. Moć globalnih televizija da pretvaraju narodni bunt u sopstveni medijski događaj nije ista kao pre dvadeset ili trideset godina i to je činjenica koja alternativnim medijima ide u prilog. Za udarnu vest više nije neophodan distributer, televizijski izveštač niti kamerman, već pojedinac/ka čiji će snimak ili fotografija: požara na Vinčanskoj deponiji, policijskog nasilja tokom demonstracija, razgovora koji razotkriva kriminalne aktivnosti vladajućih političara – načinjena kamerom mobilnog telefona sa lica mesta – postati viralan. Na prvi pogled, to znači da će prava istina lakše ugledati svetlo dana. Međutim, od takvog „sirovog materijal“koji cirkuliše mrežama nije moguće napraviti pravu medijsku priču, zainteresovati publiku i pružiti joj određenu perspektivu tumačenja događaja bez edukovanih novinara, fotoreportera, stručnjaka sposobnih da podatke analiziraju iz drugačijeg ugla nego što to čini sistemska medijska mašinerija. To posebno važi za priloge koje se ne odnose na tzv. krizne situacije, ali aktivno utiču na forimranje stava, kao što se određeni statistički podaci, ekonomija itd. Neophodan je angažman alternativne medijske redakcije, dostupne preko internet portala, video (youtube) ili televizijskog kanala; sposobne da iz sata u sat, kreira različite vrste programa: udarne vesti, intervjue, analitičke tekstove i komentare, video uključenja sa lica mesta itd. Dobar primer takve prakse u svetu je portal Democracy now.
Postojeći alternativni, levo orjentisani mediji u Srbiji za sada su ograničeni na objavljivanje analitičkih tekstova i vesti koje prati odabrana publika, što je nedovoljno za stvarni društveni uticaj. Prvi korak ka savremenijim medijskim profilima može nastupiti kreiranjem youtube kanala, uz angažovanje novinara i fotoreportera sposobnih da video prilozima sa lica mesta prikazuju događaje kao što su: radnički, ekološki i drugi antirežimski protesti iz perspektive drugačije nego što to čine velike TV kuće.
STUPS: Bestijarijum