RAZGOVORI NA FORUMU: Boško Jakšić, komentator Politike i predsednik Političkog saveta Građanskog demokratskog foruma

„Većim delom svoje profesionalne karijere bavio sam se spoljnom politikom, a posle serije nesrećnih ratova devedesetih godina, kada je Jugoslavija bila centar sveta i informativno sedište sveta, posle toga smo sve to izgubili i postali smo etnocentrični. Dakle, zbir nekih etnocentrizama koji i dan-danas postoji tako da je i nacionalizam ovde i dalje prisutan čak tri decenije posle ratova. To je uticalo da odustanem ili barem napravim kompromis i da se više ne bavim samo spoljnom politikom koja je postala neinteresantna, nego da se bavim provokativnijim temama ovdašnjeg sveta. I počeo sam sa onim „preminulim radom“ da ga tao nazovem. Pomoglo mi je i to što sam se dugo bavio Izraelom i palestinskim problemom i na osnovu toga, tih parametara koje sam tamo stekao počeo sam da u tom kontekstu razmišljam o problemu Kosova. To me je navelo da svoj prvi unutrašnjopolitički tekst napišem 2007. godine i da to bude izuzetno jeretički tekst jer je u njemu stajalo da bi Srbija trebalo da bude prva zemlja koja će priznati Kosovo.“

Otkud Vi u Političkom savetu GDF?

„Moj politički angažman? Pomenuo sam nacionalizam. Ako sam protiv nečega, možda i agresivno, onda je to nacionalizam a sve ostalo pripada korpusu građanskih, liberalnih vrednosti. Jednom sam čuo da ljudi koji nose košulje na pruge, koje i sada nosim, da je to odlika socijaldemokrata. I sebe bih, po razmišljanju, mogao da smestim levo od centra ili u savremenu socijaldemokratiju koja u ovom društvu nedostaje. Ima, doduše, mnogo stranaka koje se nazivaju socijaldemokratskim, ali njihovi programi apsolutno nemaju nikakve veze s tim. To možda i nije čudno jer je socijaldemokratija i u zapadnoj Evropi dugo bila na periferiji i čini mi se da se tek sada vraća i da stranke zelenih preuzimaju funkciju socijaldemokratije a u biti toga je građansko individualno društvo. Iako sam dobar deo života proveo u kolektivnom svetu, od kolektivnih zadruga do kolektivnog odlučivanja i radničkih saveta, mnogo više verujem u individuu, u građanina. Ali građanina koji može da funkcioniše jedino u miljeu koji omogućava da on iskaže svoje slobode i to je stvar koja me je privukla i identifikovala sa Građanskim demokratskim forumom jer on i u svom imenu sadrži dve bite stvari koje opredeljuju moje političko razmišljanje – građansko i demokratsko.“

Nedavno ste postavili pitanje: Dokle će oni koji sebe nazivaju međunarodnom zajednicom da posmtraju dva balkanska naroda da se batrgaju kako da pronađu rešenje koje bi im otvorilo budućnost?

„Odgovor je sveto trojstvo negativiteta velikog. Dakle, i srpska i kosovska strana ne pokazuju nikakvu želju, energiju i inventivnost da se problem reši. I kada tome dodamo letargiju Evropske unije kojoj izgleda pogoduje da mi ne rešimo taj problem, a onda nam kažu: bez rešenja tog problema ne možete da uđete u EU. Nisam siguran da Unija to koristi kao kamuflažu neke nespremnosti. Znamo koliki je zamor u EU i otpor prema novim članicama i onda u tom trouglu između Beograda, Prištine i Brisela možda bi samo foto finiš mogao da dokuči ko je nespremniji da se problem reši. Pritom je politika uvek proces i vreme protiče a mi se ponašamo kao da imamo sve vreme ovog sveta, iako su već generacije uništene i govorimo o decenijama nesređenog, nedoraslog društva. Evropska budućnost lepo zvuči, ali je čista fraza zahvaljujući, ponavljam, doprinosima i direktnih aktera i u značajnoj meri dobro plaćenih birokrata u kabinetima u Briselu.“

Govori se o budućoj angažovanosti nove američke administracije u rešavanju tog problema?

„Pre verujem u nešto drugo. Prioritet Bajdenove administracije nije Kosovo. Treba da se uspostavi komunikacija Brisel-Vašington pa da oni, kako su najavili, zajednički krenu u rešavanje tog problema i moglo bi tu nešto da se uradi jer više verujem u poslovičnu biznis energiju Amerikanaca nego u uspavanost Evropljana. Ali ono što mi se čini važnijim i od čega ovdašnje vlasti sve više strahuju to nije pritisak oko Kosova, kakav god on bio kada mu dođe vreme, nego je to prioritet Bajdenove spoljne politike – povratak institucijama i ljudskim pravima. I ukoliko nešto plaši Vučićev režim onda je mnogo više to nego Kosovo.“

Šta bi mogao da bude kompromis kada je reč o kosovskom problemu?

„To lepo zvuči, to je kao kada kažete sloboda ili istina, ali se to pretvorilo u otrcanu frazu. Kakav kompromis! Ko se potrudio da napravi kompromis! Neko rešenje, probajte i deseti put pa ćete onda doći do kompromisa. Ovde ništa nije ponuđeno i dolazimo u paradoksalnu situaciju da predsednik Srbije, Aleksandar Vučić stalno ponavlja da se nađe kompromis, a kada ga novinari pitaju – kakav kompromis, on kaže: A šta vi mislite kakav bi bio kompromis. Njegov je posao da smišlja ta rešenja, da nalazi kompromise, da opipava političko bilo (puls) i u Briselu i u Prištini. Da bude proaktivan, kao što se kaže. Ovako je to pasivnost i svi se kriju iza te reči i – nikom ništa!“

Može li se reći da je politika Srbije prema kosovskom problemu bezidejna?

„Saglasan sam, s tim što je bezidejna i u Prištini i u Briselu. U Prištini, pogotovo od kada je Albin Kurti došao na vlast, imaju čvrst stav koji je u suštini beskompromisan i na taj način je Priština blokator ove situacije, ka tom, kako se naziva, pravno-obavezujućem rešenju. I mislim da to neće moći još dugo da traje i da će Amerikanci da odigraju svoju ulogu jer Evropljani ne mogu ništa naspram Prištine da urade. Teško je reći kakav bi pritisak mogao da bude ovde, na Vučića. Nemci su u značajnj meri izgubili inicijativu koju su imali i sem povremenih telefonskih razgovora, Vučić nema nikakve kontakte sa Angelom Merkel koja se sada povlači sa političke scene. Ako, kao što se očekuje, dođu zeleni i postanu član koalicije buduće nemačke vlade, onda se naprednjačkoj vlasti ne piše dobro jer će oni pritiskati veoma jako, pogotovo oko ove Bajdenove agende, pravne države i ljudskih prava. A onda će to, koliko mi se čini, izazvati povređen politički ponos Aleksandra Vučića i on će onda uzvratiti nekim ratobornim potezima kojima smo svedoci na regionalnom nivou, i stvari neće iću u dobrom pravcu. I moj odgovor je da dugo neće biti kompromisa između Beograda i Prištine.“

Zamrznuti konflikt? Da li on odgovara Srbiji, kao što tvrde neke opozicione stranke?

„Zvanična retorika je da zamrznuti konflikt ne odgovora. Ne treba meni ni zvanična retorika da bih došaao do zaključka da je zamrtznuti konflit apsolutno štetan. Dakle, što pre rešimo te probleme onda ćemo otvoriti vrata evropske budućnosti i raznih vrsta prosperiteta. Ali, to što govore zvanični krugovi – sve rade suprotno u praksi. Oni se bore za održavanje statusa quo. Jer, takav staatus je kupovina vremena pa Vučić uvek može da kaže : „Pa, ja sam taj jedini koji može da reši pitanje Kosova, ali mi dajte još vremena“. Ja sam iskreno zaprepašćen rezervoarom strpljenja koji ima Zapad naspram tih objašnjenja. Zaprepašćen sam kako ćete jednom providnom tehnikom i tehnologijom vladanja da stalno smišljate neke Vuline kojima plašite narod i plašitee region, a onda se vi pojavite kao neki jednočetvrtinski mirotvorac i kažete: ne, ne, ne. A onda odete u Brisel i kažete: ‘Je l’ vidite kakvih tamo ima? Čuvajte mene inače će doći oni najgori nacionalisti’. Naravno da je to pročitana igra. Vučić je pročitan i od Amerikanaca i od Putina i od Evropljana. Ali, neki neobičan i neki meni gotovo mističan konsenzus koji postoji njega drži na vlasti i omogućava mu da i dalje troši to vreme.“

Ali, htela sam da Vas pitam za opoziciju koja ima slične stavove. Šta bi oni mogli da ponude a ne nude?

„Nikada nisam razišljao totalitarno. Prema tome, može i opozicija da ima svoje stavove, u krajnjoj liniji – politika sve više postaje alternativna disciplina. Vi se na jedan način postavljate oko klimatskih promena, a na drugi način o kupovini MIG-ova. To što se deo opozicije slaže sa vlastima ne znači da nisu opozicija. Ali, tu moram da napravim jednu fusnotu – to se ne odnosi na one stranke koje su se dokazale da su režimske, a same sebi stavljaju etiketu da su opozicione. Dakle, one se svuda i u svemu slažu sa vladajućim naprednjacima, samo tu i tamo nekada reklamno nešto kao krtikujuju i napadaju, ali od toga nema ništa. Vuk Jeremić je sigurno opozicija, ali njegvi proruski ili kosovski stavovi nisu u skladu sa staavovima liberalne građanske demokratske opozicije – a pripadaju istom korpusu. I to je, verovatno, jedno od objašnjenja zašto opozicija ne može da se ujedini I zašto ide stalno u svim tim silnim kolonama.“

U čemu je, po Vašem mišljenju, ključ problema koji Srbija ima sa najbližim susedima?

„To je povampirenje politike ’90-ih. Radikali, koji su bili koalicioni partneri Miloševićvih socijalista, sad promivišu istu politiku. Jedina srećna okolnost je, to ja verujem, da više nema kandidata za rat, što ne bi mogli da regrutuju te ljude za ratovanje, jer njima su očigledno svežije uspomenee na ratove nego što su aktuelnim vlastodršcima u Srbiji. To pumpanje nacionalizma, to pumpanje nekog srpskog hegemonizma na način stvaranje velike Srbije ili – kako je to aufemistički nazvano ‘srpskog sveta’, to izaziva ogromne negatiivne reakcije. Pokušaj stvaranja Otvorenog Balkana je samo zataškavanje mnogo ozbiljnijih procesa jer znamo čemu je vodilo podržavanje nacionaalizma. A ova vlast promoviše sada više nego pre pet-šest godina – novi srpski nacionalizam. Pogledajte, u krajnjoj liniji, kako se Srbija ponaša prma ‘manjim članovima’ regiona. Stalno se ponaša paternalistiički – prema Crnoj Gori, prema Makedoniji… Ništa se tu nije promenilo. Setimo se kada su Crna Gora i Makedonija priznale Kosovo, mi smo odmah proterali nihove ambasadore. A što nismo proterali ambasadora Ujedinjenih Arapskih Emirata ili Nemačke – ako već hoćemo da budemo dosledni. Ili Hrvatske? Nisi se to usudio! Ta politika takozvanog biciklizma – pritiska nadole savija se na gore – i dan danas važi, ali u jednoj mnogo goroj izvedbi nego kada su naprednjaci došli na vlast. I to je nešto što je regresivna tendencija, veoma opasna. I onda se pitamo – zašto su svi protiv nas. Pa, zato što se mi tako ponašamo, da ih regrutujemo da budu protiv nas.“

Ko su analafabete globalne politike?

„Mnogo ih ima u toj kolekcji. Mnogo ih ima, nažalost, i onih u kolekciji koji su vodili važne zemlje sveta, poput Džordža Buša i njegovo brljanje sa Irakom. Ili Tonija Blera… Pošto je taj spisak dugačak ‘ajte da ga skratimo na drugu stranu. Koga ne smatam analfabetom? Pa, rekao bih da je to Angela Merkel nesumnjivo. I žao mi je što se posle 14 godina povlači. Recimo i da to niie Vladimir Putin, sa čijim idejama ‘putinizma’ nemam ništa zajedničko, ali smatram da je ozbiljan državnik i da upravlja svojom zemljom. Tu su i Kinezi, ali oni su malo umešani u to svoje kolektivno rukovodstvo iako predsednik Si (Xin ping) sada očigledno pokazuje svoje liderske ambicije poput Mao Ce Tunga i sprema se za jednog večitog lidera. Dakle, kineska politika svako ulazi u alfabete, a nikako analfabete.“

A št biste rekli o domaćim političarima?

„Domaće bih svakako smestio u ovu grupu analfabeta. Oni deluju jako kočoperno i pre svega su vođeni sopstvenim sujetama i predstavljaju se kao državnici, a većina njih nisu ni dorasli politici, nego su – politikanti. Ali, ova zemlja ovakva kakve je, izgleda, voli politikante I to je, nažalost, deo naše sudbine – mi nemamo pravu političku elitu. A kada pričamo o Građanskom demokratskom forumu – to je nešto što bi trebalo da bude rasadanik te neke građanske elite, elite u pozitivvnom smislu te reči. Ako pogledamo ko su bili elitisti Srbije u 19. veku i šta su doneli svojoj zemlji – taj elitizam nije negativan, nema negativan predznak, iako se u ovoj demagogiji populističkoj tako predstavlja. Ponavljam, mi nemamo prave elite. Ljudi koji bi mogli da pripadaju elitama, jedni su uplašeni i ne žele da se uvlače u mulj politike i jednostavo su po strani i nisu angažovani, a drugi koji imaju neke hrabrosti i počnu da se bave time odmah su anatemisani i stavljeni na stub srama. Ipak, mislim da to nije razlog da se odustane od pravljenja elita. Doći će vreme kada će neko posegnuti za tim rezervoarom i reći: ovakvi mi ljudi trebju da bih vodio ovu zemlju.“

Kako vidite budućnost Beograda?

„Pe svega mi je stalo da se prekine betoniranje Beograda i seča šuma zajedno sa sečom duha Beograda. Mislim da zaista postoji ozbiljan potencijal da se vlast promeni, čak i na nivou Srbije – a to u mnogo većoj meri važi za Beograd. Procenjuje se da je broj onih koji su nezadovoljni aktuelnm vlašću ide do 30 odsto. To je veliki rezervoar, a te brojke još i više važe za Beograd. I sada je pitanje sposobnosti opozicionih stranaka da motivišu i aktiviraju taj rezervoar nezadovoljstva. U Beogradu je to lakše, pre svega imajući u vidu političko nasleđe, nivo života, kulturnih navika i tako dalje. Ali, to, ipak podrazumeva neko okupljanje i dosta rada na terenu. Nije to da morate sada da putujete na jug Srbije. U Beogradu začas možete da budete i u Borči i u Mladenovcu. A sad ne vidim mnogo tog rada na terenu. Ne vidim da su sada, recimo, politiičke stranke iskoristile rušenje one kuće na Vračaru. U politici krenete od jednog detalja, postavite ga na viši nivo i time se onda obraćate građanima, a ne samo da kažete: ovo je strašno što je srušena kuća. Pa naravno da je strašno! U Beogradu ima mnogo povoda, da ne govorimo samo o seči na Košutnjaku i nekim besramnim projektima. Ima mnogo povoda gde Beograd može da se mobiliše, a ne vidim dovoljan angažman opozicije. Ukoliko se prokocka šansa u Beogradu – onda ćemo koračati još dugo, dugo da čekamo novu šansu.“

Kako vidite Srbiju za godinu dana?

„Politički, u politiičkom smislu nešto lošije, a ekonomski – nešto bolje.“

Olivera Ježina (Portal Forum, foto: Medija centar Beograd)