Je li Zemlja ravna ploča? Ili lepa bosanska reka Vrbas izvire u stvari iz Save, pa kroz Banjaluku, Donji Vakuf, Bugojno i druga bosanska mesta teče uzvodno pod Zec planinu – ogranak srednjebosanske planine Vranice – u koju se uliva?

Za razumne ljude ovo su s uma sišavša pitanja. Jesu, ovde su jer nema bolje metafore izvrnute pameti koju su ovih dana u Banjaluci, pod dirigentskom palicom tamošnjeg manitog Baje, demonstrirali obnevideli i obeznanjeni srpski kako vladajući, tako i ama baš svi opozicioni političari Republike Srpske.

Pošto se u „srpskom svetu“ skandali – sve crnji od crnjeg – svakodnevno nižu kao na pokretnoj traci pa brzo padaju u zaborav, da podsetimo o čemu se radi.

Na isteku dvanaestogodišnjeg, blago je reći, pasivnog mandata – posledica izostanka podrške Visokom predstavniku UN u BiH i zanemarivanja BiH od strane EU i uticajnih demokratskih zemalja – Visoki predstavnik Valentin Incko nametnuo je dopunu Krivičnog zakona BiH kojom se zabranjuje i kažnjava negiranje genocida, ratnih zločina i glorifikacija ratnih zločinaca. U dopuni se ne navodi ni jedan narod, niti se bilo kome insuinira kolektivna krivica za genocid i ratne zločine, ali se implicite odnosi na negiranje genocida, zločina i slavljenje ratnih zločina pravosnažno potvrđenih presudama Haškog tribunala za ratne zločine na području bivše Jugoslavije i njegovog pravnog slednika – Međunarodnog rezudialnog mehanizma za krivične sudove. Zakon je stupio na snagu 28. jula i važiće dok ga ne usvoji parlament BiH u istom nepromenjenom obliku.

Odluka Visokog predstavnika posledica je normalizovane prakse da se permanentno negiraju svoji, a osuđuju tuđi zločini i da se slave svoji, a osuđuju tuđi ratni zločinci. To bolesno vrzino kolo koje truje međunacionalne i međuverske odnose (ne samo u BiH), dobrohotni Valentin Incko nije mogao drukčije preseći – iako je stalno apelovao da se obustavi ta vrsta verbalnog rata – nego nepopularnom merom posezanja za ovlašćenjima i nametanja dopune Krivičnog zakona BiH (shodno ovlašćenjima Visokog predstavnika iz Aneksa 10 Dejtonskog mirovnog sporazuma).

Kako će se ova mera primenjivati u praksi, brzo će se videti.
Političari u RS – vladajući i opozicioni koji jednako baštine politiku Karadžić – Mladića, odnosno Slobodana Miloševića (kao i u Srbiji) – graknuli su kao opareni i odmah najavili da za njih odluka Visokog predstavnika ne važi, da će zbog nje do daljeg ignorisati rad državnih institucija BiH i da više ne priznaju Visokog predstavnika u BiH čije se odluke na teritoriji RS neće primenjivati. Tačka. Konsenzualno je pokrenuta „svenarodna peticija“ za odbijanje Inckovog zakona – slično Miloševićevim populističkim sprdnja referendumima o tome hoće li se strancima dozvoliti da se mešaju u unutrašnje stvari Srbije. Iza zatvorenih vrata – malo dodatne mistike za sluđeni narod – uz saglasnost svih srpskih političkih partija, sačinjena su dva zakonska predloga i poslana Narodnoj skupštini RS na hitno usvajanje (takođe bez prisustva javnosti): 1. Zakon o neprimenjivanju odluka Visokog predstavnika u BiH, odnosno nepriznavanje njegovog daljeg postojanja; 2. Dopune Krivičnog zakona RS kojima se zabranjuje i kažnjava povreda ugleda RS (omalovažanje njezinih simbola i nazivanje njenih naroda genocidnim i agresorskim). Srpski političari RS (postoje u Narodnoj skupštini RS i malobrojni koji nisu Srbi, koje se ni za šta ne pita) inate se istini i zdravom razumu na isti način, na koji su se inatile vođe paradržave Republike Srpske Krajine u Hrvatskoj. Znamo kako je to inaćenje završilo po tamošnje Srbe. Za koji dan će biti politikantski obeležena godišnjica „Oluje“, na kojoj će se licemerno liti suze nad sudbinom srpskih žrtava i prognanika, a da reč jedna neće biti spomenuta o predistoriji „Oluje“ i inaćenju zdravom razumu sumanitih vođa paradržave RSK. Koji dakako ništa nisu radili bez naloga Beograda. Za nacionaliste sva krivica za zla je uvek na drugome.

Zašto srpska politika sa obe strane Drine žrtvuje narod u Srbiji i BiH braneći zločinačku politiku iz ’90-tih, koja je Srbe mnogostruko – verovatno više od svih drugih naroda bivše države – unazadila i osramotila? Je li narod toliko omađijan lažima i manipulacijama da nije u stanju razlučiti istinu od laži o proteklim ratovima, uprkos tome što su svakom ko je zainteresovan za istinu dostupni mnogobrojni dokazi ne samo međunarodnih sudova, nego i nepristrasnih svedoka ratne klanice na prostoru bivše Jugoslavije koji žele dobrobit Srbima?

Strašno je što se zbog laži i pljački političara žrtvuje sudbina naroda, kao što je slučaj sa reakcijom političara RS na razložne odluke Valentina Incka. Mogu Dodik i objedinjena kamarila protiv Inckove odluke donositi koliko god hoće zakona po sumanutosti sličnih tvrdnji da je zemlja ravna ploča ili da Vrbas teče uzvodno, istinu o proteklim ratovima – najpreče potrebnu Srbima – neće promeniti. Zemlja ipak nije ravna ploča, niti Vrbas teče uzvodno, nego kroz Banjaluku na radost i starih i mladih, i učenih i nepismenih, i pametnih i glupih hrli nizvodno ka Savi da se u nju ulije. Inat zakone razulareni dobro nafatirani Baja iz Banjaluke može okačiti mačku o rep. Bude li tamošnja vladajuća i opoziciona srpstvujušća oligarhija – podržavana sličnima iz Beograda i Kremlja – na njima istrajavala, pregorku cenu platiće Srbi. Oni iz RS najveću.

Ništa se nije naučilo iz gorke sudbine Srba iz Hrvatske

(Autonomija)