Voleo bih da svi ovi moji redovi ispisani protiv šovinizma, rata i ratnih zločina postanu pre svega iskupljenje za vlastite grehe tokom ratova devedesetih, u kojima je svako od nas na svoj način učestvovao. Moje učešće u ratovima, koje je vodila Srbija po susednim državama, na prvi pogled može da zvuči banalno, ali bez pojedinačne i lične katarze nema ni kolektivnog pokajanja. Ali, idemo redom.

Kao tinejdžer radio sam na lokalnom radiju u bačkom mestu Kula. Muzika je uvek uživanje, ali i beg od surove realnosti, pa tako osim večernjih detonacija, koje su tresle prozorska stakla, u avgustu 1991. nismo ni osetili tragediju, iako nam je Vukovar i slavonski front bio na svega trideset vazdušnih kilometara. Ono što smo osetili su poslednji izdisaji jugoslovenskog antemarkovićevog standarda, koji je od prodaje snimljenih kaseta punio naše omladinske džepove. Oglase za snimanje davali smo u muzički časopis „Rock“, a porudžbe su stizale od mušterija od Zenice i Brčkog, do Skoplja i Herceg Novog. Slušalo se uglavnom inostranu disko muziku i stari metal.

Repertoar za velikosrpski svet

Još krajem 1990. učlanili smo se preko Slovenije u britanski DMC klub i od njih naručivali ploče. Stenton igla parala je vinil, kasete iz Nemačke u koju smo često putovali mirisale su na hrom, a snovi dečaka iz provincije počeli su da se ostvaruju.

Pad Vukovara uticao je na promenu ne samo repertoara, već i klijentele.

U Radio Kulu stigla je naredba da se ploče hrvatskih autora i strane ploče premeste u podrum. Moglo je da se pušta samo „domaće“ – pop i narodnjake. Verovatno je takva direktiva bila širom tadašnjeg velikosrpskog sveta.

Okrenuo sam Alidžanoviće iz DMC-a, ali telefonska veza sa Slovenijom nije mogla više da se uspostavi. Evropa je otputovala. Pod uticajem medija i euforije zbog napredovanja srpske vojske na svim frontovima, počela je da se naručuje narodna muzika i tada novopečeni turbofolk. Diskoteke širom Srbije pretvarale su se u folkoteke. Narudžbine su prestale da stižu iz BiH.

Nije bio samo drastično smanjen broj tih koji su naručivali stranu i rok muziku, već je ta stara klijentela zbog hiperinflacije mogla da plaća samo u ratama. Plata u srbojugoslaviji brzo je dostigla nekoliko dojče maraka. Stare mušterije su nudile raznu starudiju u zamenu za snimljene kasete. Nikad više nisam dobio toliko starih knjiga nego u 1992. i 1993. godini – kompleta i edicija. Kompletirao sam Hesea, Dostojevskog, Pasternaka, Froma, Frojda, Lorku…

Istovremeno, nova klijentela nudila je marke za narodnjake. Novi vlasnici kafića u SAO Krajini i Vukovaru naručivali su bukvalno sve što smo imali od muzike i plaćali devizama, unapred. Tržište se premestilo u Srbiju i Vojvodinu, pa su nam naručivali kasete iz Novog Sada, Sombora, Subotice, Vrbasa.

Vlasnici kafića u Krajini sedeli su u Novom Sadu, švercovali i brojili kriminalni i opljačkani novac. Brzo se po Vojvodini pročulo da imamo dobru muziku i počeli smo da snimamo za oficire raznih dobrovoljačkih gardi, koji su takođe držali noćne klubove.

Put iskupljenja

Dok su moji roditelji imali pet maraka platu, ja sam sa ortacima na kasetama zarađivao stotine i hiljade. Posvađao sam se sa celim svetom, hteo da napustim roditeljski dom i četvrti razred gimnazije. Mog oca je lokalni SPS smenio sa mesta direktora škole, a majka je često plakala.

Osećao sam da nešto nije u redu, ali sam mislio da je problem u drugima. Bio sam mlad i opijen atmosferom ludila. Od prokletog novca koji je kružio u tim krugovima kupio sam gomilu aparature za snimanje muzike.

Zaokret se desio sasvim neočekivano, kada su me jedno veče neka dva ratna veterana pozvala da se vidimo u jednom lokalu. Torba u kojoj je bilo nešto zamotano u krpama bila je već na stolu. Dobili su moj broj telefona, jer su čuli da snimam kasete narodnjaka u zamenu za kojekakve starudije.

„Nisu knjige, nešto što će te još više interesovati“, rekao je jedan od njih i raširio na stolu zamotuljak. Bile su to alatke pračoveka, reklo bi se iz doba paleolita.

„Koliko kaseta za ovo može da se snimi?“ pitali su, a onda prešli na priču. Jedan od njih držao je položaj sa dobrovoljcima u nekom muzeju. Napili su se, pa su uzeli staro oružje i oklop da se mačuju. Nastala je večernja groznica, jedan se uneredio u šlem, drugi u vitrine. Šarali su po zidovima i razbijali sve okolo. Svako je nešto uzeo, a moja potencijalna mušterija se tako napila da su mu ujutru ostale samo te alatke.

Rekao sam im da mi treba malo vremena da razmislim, a zatim odgovorio da mi ne trebaju ti kamenčići. Iako sam se kasnije raspitivao, nikad nisam saznao iz kog su muzeja na prostoru bivše Jugoslavije bili ukradeni ti praistorijski eksponati. Nije bilo ni svrhe, jer nikad nisam više video te ljude, niti im znao puna imena.

Ali, to je za mene bio taj jedan poziv koji menja sve. Međutim, tih dana mi je stigao još jedan poziv – za vojsku. Nekoliko nedelja kasnije prodao sam svu opremu koju sam kupio i skoro preko noći pobegao u Ukrajinu, koja je pružala utočište mladima iz dijaspore zahvaćene ratom. Većina mladih iz regiona bežalo je na zapad, ja – na istok. Imao sam dovoljno krvavih para za nekoliko godina studija novinarstva u Lavovu.

Živeo sam u postsovjetskim studentskim domovima, nalik na gulage, i stajao u redovima za hlebom i kobasicom u novostvorenoj i opustošenoj Ukrajini. Vratio sam se učenju, istraživanju i pisanju. U tome sam video put svog pokajanja.

(Al Jazeera Balkans)