Ne interesuje me da pišem za večnost. Ja to prezirem, te mamine sinove koji nipodaštavaju događaje dana i ugađaju fine svoje rečenice u kojima ne ostaje ni traga ni glasa od ovog života s kojim se borimo na smrt.

Mene interesuje to da u ključnim crtama opišem presudni događaj današnjeg dana ovde. Briga me za večnost! Ona je floskula nitkova.

Ima tome dvadeset i više godina, to mi je rekla Gordana Suša.

Ne znam više da li smo se nalazili u montaži VIN-a u Maršala Birjuzova ili u Prote Mateje, u njenom stanu u Georgi Dimitrova, ulici koja se odavno tako ne zove, ili je to bilo na jednom od redovnih naših vinovskih druženja u kući u Miljakovcu, na samom obodu Manastirske šume… Nije ni važno gde je to bilo, jasno pamtim šta je rečeno, doduše s nešto drukčijim, neuporedivo sočnijim i živodajnijim glagolima i epitetima nego što je to ovde preneto (zato te reči sad nisu pod navodnicima), i to još s onim šuškavim kišnim S i šumnim, šumornim Š, koje je beogradskoj ekavici davalo pokret talasa u stakatu, odvodeći tu našu ekavicu na sunce dalmatinske obale, negde kod Solina, da se, preko sedam mora, u istini spaja s glasovima celog sveta.

Ne znam da li je Gordana Suša pred nekim drugim iznova izgovorila te reči o suštini dnevnog događaja, ali one ne samo da su u ključnim crtama presudni opis njenog javnog bića, nego su sukus, summa summarum poetike i etike novinarstva. Ta profesija novinarska, taj poziv i zanat, hoću da kažem, novinara određuje kao biće reči o istini o datom društvenom poretku.

Ako vam se profesija nalazi u tome da razotkrivate zlokobne laži u društvu i nedvosmisleno kazujete istinu o njima, onda to znači da obavljajući svakodnevni svoj posao govorenja istine i raskrinkavanja pljačkaških, ubistvenih neistina, radite, u stvari, na sopstvenom očovečenju. To je ono što je upravo novinarstvu privlačilo najslobodoumnije ljude, da kroz novinarstvo iskažu do kraja svoju slobodoumnost. Zato je novinarstvo prva meta svakog režima. Zato je novinarstvo osnova javnosti.

Oličenje novinarstva kao govora istine o danu nasušnom, bila je Gordana Suša – briljantno odgovorna urednica, besprekorno odgovoran čovek.

U emfatičnom trenutku na vest o njenoj smrti, dozvolite mi da kažem, Gordana Suša je apsolutna novinarka.

Dvanaest godina smo sarađivali, žestoko, koliko je postojala VIN Produkcija, prva nezavisna televizijska produkcija u Srbiji – prva i poslednja, rezolutno i do poslednjeg daha, protiv režima Slobodana Miloševića (koji je još uvek na snazi). Taj rad, pre svega, rediteljski rad u montaži, najviše me je naučio pameti. Danas dobro znam da su to bili najplodniji dani učenja i za moj poziv pozorišnog reditelja. Reč je tu o zanatu koji u sebe nužno upisuje najvišu moralnu odgovornost, odgovornost za javnu sliku o poretku.

Iz audiovizuelnih materijala koji vam stižu na radni sto svakodnevno u nekoliko navrata, da ih u veoma kratkom vremenskom periodu montirate, morate sve javno nebitno, ma koliko to partikularno bilo atraktivno i/ili ekskluzivno, da odstranite, a da ono ključno izdvojite i u sklopu događaja istaknete, tako da taj sklop isijava istinu i o smislu i o emocionalnosti događaja, bez patetike ili pukog podsmeha.

Nema, naime, od profesije novinarske druge čiji alati preciznije oslikavaju autoportret onog ko ih koristi. Ne može, naime, pisati pravedno onaj ko pravedno ne živi, a hulja se uvek u novinskom tekstu samorazotkrije.

Novinarstvo danas pretvara se u košnicu nitkova koji proizvode nitkovluke i protežiraju ubice, lopove i kulturne kukavice. To se smerno čini, da od te profesije koja je stvorena da podstiče gordost najhrabrijima i najpismenijima, ne ostane ni traga ni glasa. Uništiti sama sredstva kojima ljudi podstrekuju sebe i druge na hrabrost i istinitost, to znači iskoreniti društvenu mogućnost (društveni potencijal) za pravdu uopšte.

Novinarstvo, kako ga je obdelavala i u kolegama podsticala Gordana Suša, bio je zanat koji onog ko mu se posveti očvršćuje, da mu govorenje istine postane navike koje ne ume da se odrekne. Jer novinarstvo je, pre svega, zanat koji pruža alate za prepoznavanje uticajnih laži u društvu.

Znam, vidim, mnogi, i iz najlepše namere, povodom njene smrti pišu i govore da je velika novinarka Gordana Suša otišla sad na neko bolje, lepše, pravednije mesto, kakvo i zaslužuju, ali, hajde da jednom zasvagda raskrstimo s tom stvari koja se ovde ponavlja po navici, i to baš sad, kad je reč o smrti Gordane Suše, koja ovde nije gubila vreme, nego ga je, sa saradnicima, obdelavala u zajedničkom, opštem interesu!

Dakle, da se razumemo, nije sad Gordana Suša nigde otišla. Ostala je u srcima i namerama onih koji rade na ključnim opisima istine o presudnim događajima današnjeg dana.

Vaskrsenja su ovde i sada, ne u večnosti. Pravda je u borbi za slobodu ovde i sada, ne u večnosti. Istina je u hrabrom govoru na život i smrt ovde i sada, ne u večnosti. Večnost, to je izmišljotina onih koji doručkuju od tuđih nadanja i večeraju od tuđih strahova.

(Danas, foto: CZKD)