Beograd sramno ćuti na događaje u Minsku, koji su akt državnog terorizma, jer je na osnovu izmišljene opasnosti od bombe otet avion evropske kompanije koji je leteo između dve evropske prestonice, ocenio je u intervjuu FoNetu spoljnopolitički komentator Boško Jakšić, koji smatra da iza „svega stoji strah od Rusije“.

Jakšić je u serijalu Kvaka 23 novinarki Danici Vučenić rekao da će „nereagovanje Srbije ostati moralni ožiljak na spoljnjoj politici ove zemlje“, koja se kreće „cik-cak“ i „vodi se i tiče samo Kosova“, zbog čega je „spremna da proguta i najgorče knedle“.

Aludirajući na izjavu premijerke Ane Brnabić, on upitao da li je „bespredmetno“ komentarisati jedan čin „vrhunske drskosti režima koji je pohapsio više od 30 hiljada zbog učešća u protestima, koji jedini ima smrtnu kaznu i koji je uveo najrigidniji zakon o medijima“.

Podsetio je da se prošle godine, na iznenađenje mnogih, Srbija pridružila rezoluciji Evropske unije (EU) i osudila događaje u vreme predsedničkih izbora u Belorusiji, ali da je sada ponovo na ispitu i čeka da li će doći zahtev iz Brisela da se pridruži sankcijama, na koji će „verovatno odgovoriti negativno“.

Verovatno ćemo čuti, što bi rekao Krleža, „diplomatske tlapnje“ o sankcijama koje nisu način rešavanja problema, a onda će oni u Briselu reću da razumeju poziciju Srbije i da „ona nije toliko obavezna da sledi politiku Unije i završiće se na tome“, predvideo je Jakšić.

Ocenjujući da EU ima oštriji stav prema predsedniku Beolorusije, nego prema autokratama na sopstvenoj teritoriji, on je protumačio da je „Aleksandar Lukašenko isturena pozicija Moskve i drži položaj iza koga stoji Putin, tako da kada se gađa Lukašenko, onda se na neki način gađa i Rusija“.

I tu dolazimo do suštine kada je reč o Srbiji, a to je da „nije toliki strah od Lukašenka, koliki je strah od Rusije“, rekao je Jakšić.

Prema njegovom uverenju, ono što se Belorusija dogovori sa Rusijom „u izvesnom smislu će biti smernica za rad i srpske diplomatije“.

Ona bi možda i prihvatila da podrži političku rezoluciju protiv Minska, ali su za „Srbiju rampa“ sankcije u koje će se, prema najavama, uključiti i SAD, smatra Jakšić.

Kako je primetio, skoro sve rezolucije, deklaracije, mišljenja i sankcije koje je Srbija odbila da podrži i kada je reč o EU i kada je reč o Ujedinjenim nacijama „uglavnom se tiču Rusije, ali i Kine“.

Radi se, na primer, o osudama Rusije oko Krima, potom kritikama Kine zbog ljudskih prava, položaja muslimanske zajednice ili Hong Konga, zbog kojeg je prošle godine predsednik Srbije poslao pismo Si Đinpingu i podržao politiku Kine prema Hong Kongu, što je bio prst u oko EU i Zapadu, podsetio je Jakšić.

Analizirajući kritike na račun EU, koje dolaze iz redova opozicije, da ima dvostruke aršine kada je reč o odgovornosti za urušavanje demokratije prema Belorusiji i prema Srbiji, on je objasnio „da smo mi mnogo manja zemlja i da se Vučić ne gađa pre svega zbog Kosova“.

Takav scenario ne postoji u Belorusiji i tamo može da „ide i đonom“, što je ambivalentan stav EU, ukazao je Jakšić.

On se pozvao i na prethodne faze politike Unije prema Belorusiji, koje su se kretale od popuštanja do zatezanja, što je slično odnosu prema Srbiji.

Prema rečima Jakšića, u Srbiji postoji inverzija vrednosti i to se vidi i prema stepenu usaglašenosti spoljne i bezbednosne politike sa EU, koja za 20 odsto danas niža nego što je bila 2012. godine, pa sada samo Turska ima „lošiji stepen usaglašenosti od Srbije“.

Uprkos insistiranju Visokog predstavnika EU za spoljnu politiku i bezbednost Đozepa Borelja da je usaglašavanje spoljne politike jedan od tri priortiteta Unije kada je reč o Zapadnom Balkanu, on je predočio da „postoji jedan cinizam u evropskoj politici“.

To se, kako je obrazložio, vidi na primerima izvinjavanja Francuske zbog Ruande ili Nemačke zbog Namibije, događaja iz bliže ili davne prošlosti, dok istovremeno vode pragmatsku politiku koja često ide na račun onih koje EU nominalno brani i ohrabruje da uđu u članstvo.

„Mi smo direktan primer takve politike, jer su nam vrata kao otvorena, oni vide šta se ovde događa, a ne čine ništa da se to menja“, naglasio je Jakšić.

On se pita da li EU hoće da napravi od Srbije „jednu despotiju“, koju sutra treba da primi, da bi onda rekla „pa ne možemo da vas primimo jer ste despotija, a sve vreme je saučesnik stvaranja autoritarnosti“.

Konstatujući da je politika proces, a ne elementarna nepogoda koja se dešava u jednom danu, Jakšić je procenio da „politički proces u Srbiji, koji traje, uklizava u autoritarnost i približava se Lukašenku“.

Kako je protumačio, ustezanje vlasti da kritikuje Lukašenka je zapravo indirektna podrška, koju do direktne podrške deli samo „telegram podrške“.

Analizirajući spoljnu politiku Srbije, Jakšić je konstatovao da „Beograd podržava autoritarne režime“, što se vidi po „kolekciji predsednikovih najboljih prijatelja“, poput Orbana, Erdogana, Netanjahua, kineskog i ruskog predsednika, zaključno sa Lukašenkom.

„Nekada detalji mnogo toga otkrivaju“, dodao je on i ilustrovao da „predsednik Srbije kaže moj brat u Pekingu, moj prijatelj u Moskvi, moji partneri u Briselu i Vašingtonu“.

„To je pametnom dovoljno da izvuče zaključak kakav je stav ove zemlje, kojoj bi nominalno prioritet trebalo da budu partneri u Briselu“, smatra jakšić.

On veruje i da bi rešenje problema Kosova istovremeno rešilo i brojne spoljnopolitičke probleme Srbije, a pre svega bi se „oslobodili ruskog uticaja“.

Misli da su netačne tvrdnje o vekovnom prijateljstvu sa Rusijom i napominje da na nivou država ruski uticaj ovde postaje snažan, moćan i predominantan zbog Kosova.

Kada bi se rešilo to pitanje, „Rusija bi izgubila glavni kanal uticaja i mi bismo imali otvorena vrata da nastavimo ono što stalno ponavljamo, a što je sada lažni iskaz – put ka EU“, zaključio je Jakšić.

(FoNet, foto: N1)