Praviti intervju sa predsednikom Vučićem deluje kao najveća kazna savremene Srbije – kako god ga vodio, šta god ga pitao, bićeš razapet od onih koji smatraju da bi taj razgovor vodili bolje, da bi ga razbucali, da bi ga rasturili, da bi ga nokautirali, uvaljali u blato i poslali na smetlište istorije. Samo im, jelte, niko ne daje priliku za taj poduhvat, inače – videli biste vi, braćo i sestre, kako se pravi intervju sa Vučićem, znaju da kažu oni koji takvu priliku verovatno neće ni dobiti.

Dvaput su me zvali da postavljam pitanja Vučiću na televiziji. Jednom je to bilo klasična pinkovska mišolovka – ceo vikend je po režimskim medijima išla najava da u ponedeljak na Pinku sledi spektakl, jerbo će novinari propitivati predsednika, među najavljenima bilo je i moje ime, a na kraju se tamo od svih predviđenih postavljača pitanja pojavio samo Milomir Marić, dvorski intervjuista opšte prakse.

U Informeru je na dan “spektakla” izašao naslov koji je “opisao” količinu straha Miće Ćulibrka i moje malenkosti koja se, jelte, pojavila kada smo saznali da nas Vučić zove na dva, tri sata oči u oči, in vivo.

Problem je bio što me na to oči u oči sa Vučićem – niko nije ni zvao, pa nisam ni mogao da gostujem negde gde me nisu zvali.

Tek kada sam preko stranica Danasa obavestio javnost da me u tu najavljenu emisiju niko nije zvao, od urednika Informativnog programa Pinka stigao mi je SMS gde se zvanično pozivam da pristupim na najavljeni “spektakl”.

Odgovor je bio kratak: uvaženi kolega, neću da učestvujem u spektaklu, pošto već danima najavljujete moje gostovanje a niko me do tog momenta nije ni zvao.

Čudan je taj koncept da vas prvo na sva vrata najave kao gosta u nekoj emisiji, a tek onda vas zovu, odmah mi je bilo sumnjivo.

Mića Ćulibrk, drugonajavljeni za taj “spektakl”, rekao im je da ima bronhitis, Informer je, logično, tvrdio da je Mića izmislio bronhitis, iako je Mića zaista imao bronhitis. I džaba nama dvojici što smo svima opisivali razloge našeg neučestvovanja u “spektaklu”, kad je vaskolika Srbija koja se informiše preko Informera i Pinka obaveštavana da smo nas dvojica obične kukavice koje su sprečile ovu pokaznu vežbe slobode medija, gde je Vučić trebalo da odgovara na pitanja svojih kritičara.

Tako nas je Vučić majstorski iskoristio a da nismo ni kročili u Pinkov studio. Možete misliti kako bi to izgledalo da smo dobrovoljno pristupili u taj kontrolisani šou program smišljen da od Vučića napravi neustrašivog pokazivača mapa, dijagrama, rasta BDP-a, koji zna odgovore na sva pitanja, a zna i da odgovori na pitanja koja mu niko nije ni postavio.

Drugi put sam po Kalemegdanu brao lišće za herbarijum mlađe ćerke, kad me je pozvao Marić Milomir, i usred idiličnog časa biologije, rekao kako bi Vučić voleo da dođem u emisiju, na Hepi, u ponedeljak, da ga pitam šta god mi padne na pamet.

-Baš Vučić to rekao!? – pitao sam Marića.

-Baš Vučić! – rekao je Marić.

Pitao sam onda Marića – da li goste u njegovoj emisiji određuje Vučić ili on, pošto mi iz tog poziva izgleda da goste u Marićevoj emisiji bira (ne)očekivana sila koja se u toj emisiji pojavljuje bar jednom mesečno.

Pitao sam Marića još: da li u publici sede aktivisti SNS?

-Paaaaa, u publici sedi…. publika! – odgovorio je Marić sa kraćom stankom.

Što me je još više ubedilo da bi trebalo mirno da nastavim da berem lišće po Kalemgdanu, jer mi se nije baš izigravala dežurna budala koja će u okruženju podmlatka SNS, plaćenih aplauz majstora na svaki Vučićev mig, pokušavati da ispadne pametna, dok u spoljnom svetu komentarišu: “E, Dražo, Dražo, šta ti je ovo trebalo u životu!?”

Kad vam nešto ne treba u životu, bolje je da to sami odmah shvatite.

Brao sam ono lišće i odlučio da ipak za onaj herbarijum ne bi trebalo da oberem i bostan, jer, ubeđen sam bio, Vučić nekog neistomišljenika ne bi ni zvao da sve to nije pedantno osmislio njegov tim za osmišljavanje njegovih velikih medijskih pobeda.

Nemojte nikada učestvovati u predstavama koje režiraju timovi propagandista sa jednom jedinom idejom – da vi budete negativac, a Vučić da ostane najpozitivniji pozitivac. I nemojte nikada biti alibi koji bi trebalo da pokaže da je sloboda medija svuda oko nas, jer je, eto, predsednik, u nekoj emisiji, gostovao sa dvojicom, trojicom s kojima se ne slaže, mada ih uvek uspešno prevesla. Pa ih onda na kraju baci u čeljusti društvenih mreža da ih Tviter i Fejsbuk bratija dodatno dotuče.

Kolegama TV novinarima je mnogo teže da ne učestvuju u nekoj emisiji sa predsednikom, jer im je ta neprijatna situacija u opisu radnog mesta. Pa je tako u opisu i Srđanu Predojeviću, najnovijoj žrtvi sopstvene odluke da se ne meša u svoj posao. Predojević je pre neki dan na Pinku više izgledao kao neko ko mačeći prede, otud valjda prezime Predojević, uživajući što je baš on izabran da padne za slobodu medija, pregažen majstorom medijskog nastupa čija je jedina ideja da samelje, ponizi i zbuni onog s druge strane stola. Da pothrani svoj ego i nahrani gladnu publiku prajm termina nacionalnih frekvencija.

Predojević je samo poslednji u nizu kolega smeštenih u Bulevar žrtava intervjua s predsednikom.

Televizijski intervju je težak novinarski žanr. Kao što svaki novinar nije dobar kolumnista, niti je svaki novinar dobar reporter, tako ni svaki novinar nije dobar intervjuista. To vam je kao što neki fudbaler odlično igra na mestu centarfora, dok se na mestu štopera uopšte ne snalazi. A intervju sa čovekom koji vlast bazira isključivo na medijskoj sveprisutnosti & sopstvenoj medijskoj superiornosti, posao je samo za majstore žanra, te je retkima, poput Olje Bećković, uspevalo da ga pregaze ko bagerom. Valjda im zato više ni ne odlazi u goste.

Niti ikada odlazi na gostujući teren, najbolje igra na domaćem. Gde sam bira i termine i voditelje. Sam bira pitanja. Sam bira publiku. Sam bira goste. Sve, jelte, mora sam. Siroma.

(Slobodna reč, Foto: MC)