Rašomonu srpske, što bi se reklo kalakurnice, nema kraja. Evo se nastavlja oko famoznog dijaloga između vlasti i opozicije uz prisustvo – ili medijaciju, kako vam drago – predstavnika Evropske unije. Nebeski narod obdaren je l’ da najvećim vrlinama na čelu sa vladarem mesijom, zaglavio je u kalu pa ni najobičnije izbore ne može samostalno pristojno organizovati bez stranih posrednika, bez predstavnika EU.

Šta će od najavljivanog dijaloga ispasti, hoće li se organizovati na jednom ili na dva koloseka (što implicite najavljuje Vučić), ko će na njemu učestvovati, kad će početi, hoće li „pući“ bez ikakvih rezultata, hoće li se poštovati eventualno usaglašena pravila – niko ne može predvideti. Znajući ko i kako vlada Srbijom, mrka kapa za očekivanja da će od toga biti velike vajde. Ali ’ajde.

Nemoćna da sama rešava svoje probleme, Srbija je opet doterala cara do duvara postajući ponovo sve veća briga i zebnja – zbog iskustva s njom s kraja prošlog veka – demokratskog dela međunarodne zajednice. Nedemokratski deo je baš takvu priželjkuje i kuraži. Autokratska vlast je blokirala celokupni politički život i svela ga na sprdačinu, na egzibicionizam neiživljenog izvornog radikala i njegove razbokorene kleptokratske kamarile. Problemi i napetosti u društvu se gomilaju, pa Srbija sve više asocira na ekspres lonac kojem je blokiran sigurnosni ventil, a vlastodržac pod njim neprekidno pojačava vatru. Poput svakog autokrate i diktatora brinući prvenstveno o sigurnosti svog, da prostite dupeta (malo je koji diktator sačuvao dupe kad lonac eksplodira) vlastodržac pažnju i privilegije poklanja onima koje smatra svojom zaštitom – policiji, vojsci, službama bezbednosti, propagandnoj mašineriji, pravosuđu, preciznije upravljačkoj nomenklaturi u tim službama uvlačeći je do maksimuma u podaništvo i koruptivnu hobotnicu.

Uzdajući se još uvek u svoje manipulativne sposobnosti i glumatanje Vučić je nevoljko pristao na dijalog sa opozicijom u prisustvu predstavnika EU. Umislio je da je zbog svog je l’ da vizionarstva i državničkog držanja pridobio poverenje važnih zapadnih adresa, previđajući da su mu iste mnogo šta gledale kroz prste isključivo što su računale da će on – budući bezgranično željan moći i slave – rešiti arhiproblem i Srbije i celog „regiona“, kosovski problem. Sad je s blefiranjem izgleda gotovo i najvažnije svetske adrese šalju mu jasnu poruku da je igranka sa poverenjem završena. Posledni izveštaji Evropskog parlamenta i SAD (Stejt departmenta) o stanju u Srbiji o tome rečito govore.

Uvređeno reagujući na te izveštaje – klasično radikalski, osiono i drsko – najpre je pokušao da na krajnje vulgaran način moralno delegitimiše poslanicu EU iz Slovenije Tanju Fajon, optužujući je da tobože otima imovinu Jevrejima, što će on – je li – sprečiti. Pred domaćom javnosti je verovatno i uspeo da oblati nesumnjivu prijateljicu Srbije, dok je pred međunarodnom javnosti tim bezobrazlukom i prostaklukom sebi pucao u noge. Fajonovu bi da moralno delegetimiše jer će biti jedna od predstavnika EU u najavljenom dijalogu vlasti i opozicije. Vučić je definitivno pokazao da gubi kontrolu nad sobom, što samo po sebi nije toliki problem kad je reč o njemu kao pojedincu, ali je veliki problem što time Srbiju uvlači u još veću neizvesnost i agoniju. Ni Milošević nije sam snosio posledice svojih ludosti, nego je pregorku čorbu koju je zakuvao kusao (i još uvek kusa) celi narod. Doduše delom je to i zaslužio, jer ga je u ogrmnoj većini u ludostima podržavao.

I šta Vučić – koji je i sebe i Srbiju ponovo doterao do duvara – sad da radi? Kako da reši muku oko dijaloga sa opozicijom na kojem će prisustvovati i predstavnici EU, ovog puta ne gledajući mu više kroz prste? Svestan da mu glumatanja i šibicarski trikovi više neće prolaziti kod važnih zapadnih adresa – bez čije izdašne a ovde prećutkivane materijalne pomoći – Srbiju čeka još veća beda, Vučić u iznudici domišlja šibicarsko rešenje barem kad je reč o domaćoj javnosti: neka bude dijaloga sa opozicijom uz prisustvo predstavnika EU, ali neka bude i dijaloga između vlasti i „patriotskog“ dela opozicije koji ne želi da stranci rešavaju naše unutrašnje probleme. Takvih „patriotskih“ opozicionih stranaka je više nego onih koje hoće strance i on je spreman da s njima učestvuje u dijalogu, je l’ da pravom dijalogu. Tako je izjavio.

Da se ne bi mučio, evo da mu pomognemo. Podsećamo ga na Miloševićeva solomonska rešenja u situacijama kad je bio doterivan uz zid. Kad je problem sa Kosovom grubom silom doterao do duvara, do početnih oružanih sukoba, na upozorenja međunarodne zajednice da s tim prestane i da uz pomoć međunarodne zajednice mirno rešava problem, Milošević je kao iz šešira izvadio solomonsko rešenje – neka o tome odluči narod. Raspisao je referendum sa pitanjem jeste li za to da stranci rešavaju naše probleme (ili tome slično) i dobio je više nego ubedljiv odgovor da narod ne želi da stranci rešavaju naše probleme. Time je Milošević sa sebe skinuo odgovornost, prebacujući na narod odgovornost za rešavanje tog kako onda tako i sada gorućeg problema Srbije kojeg je on – ako ne sasvim stvorio – onda sigurno doveo do sadašnjeg stanja. Zato, neka ne zvuči pretenciozno, evo Vučiću saveta: raspiši bre referendum da li je narod za to da mu dijalog sa opozicijom uređuju stranci, koji inače ne trpe Srbiju jer joj zavide na liderstvu skoro u svemu? Neka i narod na sebe malo preuzme odgovornost. Što bre ti Vučiću da vučeš sve na svojoj grbači? Hoće li ti ko reći hvala za tvoje nesebično pregalaštvo? Ako nisi zadovoljan predloženim referendumskim pitanjem, neka ga sastave tvoji stručnjaci, na primer Vulin ili Aleksandar Martinović, oni ne mogu omašiti.

(Autonomija)