Reč je o Drugoj Srbiji, njezinom upornom nipodaštavanju i guranju u sveopštu banalnost; reč je o lukavstvu onih koji – kad govorimo o sunovratu u kojem živimo – nemaju čiste biografije iz Miloševićevog vremena zla (temelju sadašnjeg beznađa) pa bi u blato jednakosti svih da svuku i one kojima su – kad je reč o zlim vremenima – biografije čiste.

Reč je i o lakovernima koji nasedaju na spinovano dezavuisanje Druge Srbije njenim svođenjem na glupost prve, druge, treće i ine Srbije, ne bi li je u toj podmetnutoj gluposti nacionalistički licemeri obesmislili. Reč je o nama ovakvim kakvi smo i o tome šta se kao uzor ljudskosti u vremenima zla (Druga Srbija) može, a ne ističe sadašnjim i novim generacijama, nego im se sa strane nacionalista podastire podvala o Drugoj Srbiji kao umišljenom moralisanju je l’da prevrtljive kvazielite iz famoznog beogradskog „kruga dvojke“, na šta se – u manipulativnoj matrici mućenja moralne odgovornosti za ovo u čemu živimo – svodi Druga Srbija.

Iako se čini zamorno, mlađima treba objašnjavati a starije treba podsećati šta je i kako je nastala Druga Srbija, častan fenomen nastao u sveopštem mraku početka zadnje decenije prošlog veka koji se – recimo od Koštuničine vladavine do danas, za vreme Koštunice i njegovih ideoloških pobornika pogotovo – izvrgava sprdnji (anacionalni drugosrbijanci, građanisti, evrofanatici, autošovinisti). Teško je razlučiti je li prezir prema Drugoj Srbiji veći kod baštinika zločinačke Milošević-Šešeljove ideologije i prakse – samih po sebi primitivnih nacionalista, šovinista i neobuzdanih kleptomana koji ponovo gospodare Srbijom – ili kod većine onih koji su im formalno opozicija (uglavnom personalna, a ne ideološka – čast izuzecima) koji više preziru Drugu Srbiju nego Vučićevu vlast.

Elem, zbog onih koji zbog ovih ili onih razloga nedovoljno znaju, zbog licemera koji se prave da ne znaju šta je Druga Srbija – zbog njih posebno, treba ponavljati – Druga Srbija je Srbija koja se ne miri sa zločinima (Radomir Konstantinović). Preciznije definicije prosvećene Srbije koja zna za stid, koja se nije mirila i ne miri sa zločinima ni kad su izvršavani, ni kad se guraju u zaborav, koja u paramparčad razbija sve licemerne podvale nacionalista – nema.

Druga Srbija dakako nije bila, niti je danas – iako iz više razloga onemoćala – skup samo angažovanih intelektualaca početkom 1992. okupljenih oko Beogradskog kruga nezavisnih intelektualaca, nego je bila i ostala bratstvo svih časnih građana iz cele Srbije koji se uprkos svakovrsnoj šikani i egzistencijalnoj ugroženosti nisu mirili, i ne mire sa zlom nacionalizma i šovinizma, koji su se suprotstavljali Miloševićevoj zločinačkoj politici, koji su se suprotstavljali bezumnom žrtvovanju kako drugih tako i srpskog naroda za naopake nacionalističke projekte, koji se nisu pravili i ne prave da ne znaju za brojna stratišta, logore, masovne zločine, etnička čišćenja, genocid u Srebrenici. Činili su je, i danas je čine, građani – pojedinci, aktivističke grupe, prave a ne fingirane NVO, slobodni mediji, političke stranke građanske orijentacije koji se sada zbirno možda i ne zovu Drugom Srbijom, ali su po prirodi svog prosvećenog moralnog angažmana upravo to.

Jednako sada kao i kad je Druga Srbija nastala savesni građani se trude da Srbiju povrate sa puta poraza i moralne kompromitacije, da joj vrate ljudskost i dostojanstven život za sve građane, da joj vrate dostojanstvo među drugim narodima i državama. Naspram njih su nažalost brojniji i beskrupulozniji nacionalistički i krimogeni militanti, oni koji ne znaju za stid. Što zbog toga Druga Srbija nije uspela i ne uspeva u prosvetiteljskim nastojanjima u meri u kojoj je želela i želi, ne znači da se s njom treba sprdati. Ako ni zbog čega drugog, onda zbog sjajnih ličnosti koje se nisu štedile da posrnulu Srbiju učine boljom i humanijom, a koje nažalost više nisu među nama. Mnogi od njih prosto su fizički poklekli pred ludilom koje nisu mogli savladati, a sa kojim se nisu hteli miriti.

Pojedinci koji su nekada bili aktivni pripadnici Druge Srbije ali su zbog različitih razloga napustili taj časni front, neki se čak priključivali vladajućim oligarhijama, ne mogu umanjiti značaj ni nekadašnje, ni sadašnje zajednice časnih ljudi.

Nije malo lakovernih koji su naseli na spinovanje da su Vučića na vlast ustvari doveli „građanisti“ i „drugosrbijanci“ koji su bajagi bili vlast posle Petog oktobra. To je glupost. Na ključnim mestima u vlasti Srbije nikad nisu bili stvarni predstavnici Druge Srbije, iako su neki od njih posle Petog oktobra bili deo vlasti iz uverenja da zbog viših ciljeva treba u njoj učestvovati (da bi doprineli tome da Srbija krene prosvećenim putem).

Projekat je nažalost propao jer dominantni akteri DOS-a nisu odbacili nacionalizam i naročito klijentizam. DOS-ovsku vlast su dominantno činile predmoderne stranke nesklone modernizaciji koje imaju krsne slave, koje metanišu pred popovima, koje mračnu ratnu prošlost guraju pod tepih, a kad o njoj silom prilika govore falsifikuju nesporne činjenice slično Miloševićevim i Šešeljevim sledbenicima, koje prećutkuju ratne zločine počinjene pod srpskim znamenjem, koje poput Miloševića nastavljaju pogubni paternalizam nad Srbima u regionu dovodeći i njih, i Srbiju, i region u uzavrelo stanje.

Uprkos omalovažavanju, sprdnji i marginalizaciji, uprkos onemoćaloj snazi i gubljenju energije na unutrašnje nesporazume (mnogo veći neprijatelj od licemernih nacionalista koji je omalovažavaju), Druga Srbija i dalje postoji. Postoji, jer ima građana koji – kao i pre tridesetak godina – znaju za stid, koji trezveno misle o budućnosti svoje dece i države. Čine je svi građani koji Srbiju žele u društvu sređenih država.

(Autonomija)

Istina je: ima nas! Klikni i podrži slobodno novinarstvo!