Znate onu odrednicu iz pravnog jezika – neprijatelj države? Ona se obično kači onima koji su osumnjičeni za teška dela protiv države, nacionalne sigurnosti, ustavnog poretka, itd. No, kada se država (vlast) postavlja tako da svoje građane deli na one koji su joj lojalni i one koji to nisu – neprijatelji, onda imamo ono što je nastalo kao produkt fašizama iz prve polovine XX veka, mislim prvenstveno na italijanski fašizam i nemački nacizam, ali je i staljinizam u SSSR, mada sa drugim ideološkim predznakom, bio državno-totalitarna tvorevina.

Kada država u potpunosti preuzme domen društva, otme ovom domenu svaku nadležnost i proglasi se apsolutnim gospodarem u svim segmentima društvenog života, onda tu više i nema društva ili ono postoji kao statistička greška i izuzetak koji potvrđuje pravilo. Država kao totalitarna, panteistička tvorevina davi društvo i ne dozvoljava mu da se razvija, jer ono ograničava domen vlasti i otvara hijatus u njenoj kompaktnosti (savršena pukotina – što bi rekao filozof Žan Pol Sartr), te tako, ujedno, ograničava moć samoj državi.

No, apsurd totalitarnih državnih uređenja jeste u tome što one ne smeju ostati bez neprijatelja, jer onda i sama gube smisao. Neprijatelj po sebi postaje cilj za koji se bori totalitarna vlast i ona ga, u nedostatku istog, sama produkuje kako se ne bi zaustavio ciklus i tako ugrozio samu državu. Setiite se Orvelove 1984, gde je stanje u državi stalno na granici totalne mobilizacije, jer neprijatelj stalno preti (pa se organizuju i povremeni raketni napadi, kojima rukovodi sama vlast –Veliki brat, kako bi se održala konstantna tenzija) i pokušava da potkopa i eventualno sruši vlast – što se, opet, vodi kao „zločin nad zločinima“.

Hana Arent, u delu Izvori totalitarizma, tvrdi da su postojali planovi nacista da se Nemačka „dovede u red“ kada se završe osvajanja, kao i „konačno rešenje“ za Jevreje i ostale „niže“ rase. Da su nacisti dobili Drugi svetski rat, onda bi krenula čistka u samoj Nemačkoj, a samim tim i u celom tzv. Rajhu, kako bi se počisitli svi nepoželnji elementi – a oni su neiscrpan izvor za svaku totalitarnu vlast. Totalitarna vlast i totalna država vode, logično, do potpune anhilacije, jer to je rezultat stalnog presinga psihologije neprijatelja koja prerasta u paranoju i totalnu histeriju, i tu više niko nije siguran. Za čas možete postati neprijatelj države, ako vas odrede i targetiraju kao takvog, i tu se ništa ne može napraviti. Možete samo, sa žaljenjem, konstatovati da niste imali sreće… Ili pak da se pobunite, da postanete pravi neprijatelj države, ali i onda, gle đavla, u potpunosti odgovarate totalitarnom sistemu koji funkcioniše po principu „zatvorena država i njeni neprijatelji“. Zato je najbolje rešenje – ne dovesti sebe u priliku da se boriš sa totalitarizmom, to jest stvoriti takvo društvo koje će umeti da se nosi sa apsolutističkom državom i njenim panteističkim sklonostima, pa samim time i reagovati na svaku naznaku totalitarizma.

Mi smo, nažalost, dopustili da nam AV pred nosom gradi svoju „viziju“ zatvorene države u kojoj je on apsolutni gospodar, a kao i svakom totalitarno-državnom zdanju, potrebni su mi neprijatelji so bad, po svaku cenu. Nije da AV nema svojih „prirodnih“ neprijatelja na političkoj sceni, a i van nje, ali je on svojim ličim panteizmom toliko kontaminirao javni prostor da naprosto više niko ne može da se izbori i za pedalj slobodnog prostora, a kamoli da pokuša da se suprostavi AV-ovom apsolutizmu. Zato se AV, kao i svaki vladar sa totalitarnim sklonostima, našao u situaciji da mu „nedostaje“ neprijatelja, jer je prethodne jeremiće-đilase-obradoviće već toliko izraubovao da je i njemu samom, verovatno, dosadilo da mantra uvek o istim ljudima i večito na istu temu: lopovi, hoštapleri, izdajnici, tajkuni, fašisti i sl.

A onda se, u svojoj akademskoj „naivnosti“, zgodno namestio sociolog Jovan Bakić svojim pričama o neophodnosti prave revolucije u borbi sa državnom mafijom. Bakić je za preke, narodne sudove koji neće imati milosti prema svojim neprijateljima; on zamera opoziciji da je neiskrena i ne želi prave promene jer da želi, onda bi u RTS upala sa „dugim cevima“ i rešila stvar. Mogla je opozicija, nadovezujem se, okončati stvar i u predsednštvu, da su prostim upadom u zgradu rešili problem, za vreme velikih protesta, ali su, kako se sećamo, oni (opozicija) pomogli AV-u da se izvuče odustajenjem od opsade zgrade predsedništva.

Bilo kako bilo, AV je u Jovi Bakiću našao državnog neprijatelja broj jedan, jer se ovaj usudio da kaže šta misli, kao i da svoje želje i misli konkretizuje kroz revoluciju. Da li je Bakić, sa svojim revolucionarno-prekim sudovima, dugim cevima, borbom protiv mafije&Co, zaista pravi levičar-komunista-marksista koji ne beži od ognja i mača, to jest dugih cevi ili je pak i njegova revolucija samo produkt jedne razmaženo-salonske priče iz famoznog „kruga dvojke“ – to ostavljam da sami odlučite i zaključite. No, ono što je fakat, jeste da je AV Bakića targetirao kao enemy of the state i da mu sada treba kao hleb nasušni kako bi opravdao svoj apsolutizam i stvorio famu u fazonu: Ako me ne budete slušali, kao gospodara svih građana, onda će vam se desiti Jovo Bakić!

Ali šta god da priča profesor Jovo Bakić, a sa „užasom“ nam interpretira Aca Vučić, meni su ipak draže one „fekalizirane motke“ o kojima govori profesor Čedomir Čupić, a sa kojima ćemo da poteramo mafiju&žgadiju sa vlasti. Nema potrebe za dugim cevima i prekim sudovima… Dovoljne će biti fekalizirane motke, a posle, kada „operemo ruke“, valja nam početi stvarati društvo gde se neće moći desiti AV i gde neće biti potrebe ni za dugim cevima – nikada i za veki vekova.

(Autonomija, foto: pixabay)