Analizu rada vojvođanskih lokalnih samouprava Nezavisno društvo novinara Vojvodine je sprovelo u dva navrata, za dve prethodne godine, 2012. i 2013. Žužana Serenčeš, politička i medijska analitičarka, u opširnom ali izuzetno interesantnom istraživanju koje je pred vama, ukazuje na glavne tendencije u opštinama i gradovima Vojvodine na kraju 2013. godine, navodeći niz plastičnih i živopisnih ali i zabrinjavajućih primera iz političkog, ekonomskog i društvenog života.

Tekst koji je nastao kroz analizu rezultata rada tima NDNV-ovih novinara-istraživača (na našem sajtu možete pročitati 45 istraživačkih tekstova o svakoj lokalnoj samoupravi ponaosob) i analizu ankete sprovedene među predstavnicima lokalnih vlasti – objavljujemo u nastavcima.

Pluralizam i učešće u donošenju odluka

Postoje u Vojvodini opštine u kojima čak ni legalno izabrani predstavnici građana ne učestvuju u radu lokalnog parlamenta (Alibunar, Novi Kneževac), pa se postavlja pitanje kako oni zastupaju interese građana koji su ih izabrali. Odbornici SPS (do kojih novinari ne mogu da dođu) još od majskih izbora 2012. uopšte ne učestvuju u radu lokalne skupštine u Alibunaru, a ranije su obrazlagali da „ne mogu biti opozicija nekome ko je pokrao izbore i vlasti se dokopao nelegalno”, aludirajući, po svemu sudeći, na činjenicu da je „uvažavajući aktuelnu političku situaciju”, DS i pored izbornog trijumfa ključne poluge vlasti predala SNS, koja je osvojila minornu izbornu podršku meštana. Pošto su praktično svi drugi politički činioci i ušli u ovu lokalnu vlast, lokalni parlament zapravo funkcioniše bez ikakve opozicije – a čiji predstavnici, simptomatično, ipak uredno primaju naknade koje su u opštinskom budžetu namenjene opoziciji. „SPS apsolutno ne učestvuje u radu Skupštine opštine Alibunar, više ih nema ni u komisijama, ali zato redovno uzimaju nadoknade i sve potpisuju kako bi uzimali novac” – tvrde poznavaoci lokalnih prilika. Ni lokalni odbornici druge vladajuće stranke na republičkom nivou (SNS) od početka ne učestvuju u radu opštinskog parlamenta u Novom Kneževcu, sa obrazloženjem da ne žele da daju legitimitet novoj vlasti, niti su njihovi predstavnici delegirani u skupštinska radna tela.

Deficitu političkog pluralizma u pripremi i donošenju lokalnih odluka u brojnim vojvođanskim sredinama doprineo je, nadalje, jedan broj izrazito širokih vladajućih koalicija (često i ideološki i veoma raznorodnih) sa mnogobrojnim političkim strankama, u želji da se obezbedi konsenzus, dodatna stabilnost i omogući političko „lobiranje” sa lokala u oba pravca prema višim nivoima vlasti, po čemu su posebno prepoznatljive opštine iz južnog Banata, ali i neke druge, a tanjenju opozicionih redova doprinela je i masovna pojava stranačkog „preletanja” odbornika na „pobedničku” stranu. Na taj način neke lokalne vlasti funkcionišu praktično bez opozicije, ili je ona izrazito malobrojna i slaba. Tako (osim Alibunara i Novog Kneževca sa potpunim izostankom opozicije) lokalni parlament u Senti, recimo, ima svega jednog odbornika koji ne pripada vladajućoj koaliciji, u Apatinu u skupštini postoji samo jedna grupa građana u opozicionom položaju, u Opovu su svega tri odbornika u opoziciji…

Slaboj, ili nikakvoj zastupljenosti opozicionih mišljenja u kreiranju lokalnih odluka dodatno doprinosi i činjenica o potpunoj ili delimičnoj isključenosti njihovih predstavnika iz rada skupštinskih odbora i drugih radnih tela u brojnim sredinama. Tako je recimo isključenost opozije iz rada skupštinskih tela potpuna u Novom Bečeju, Opovu, Baču ili na primer u Malom Iđošu, gde vlasti navode da opozicija ne učestvuje „mada je to ponuđeno”. U Subotici je slična situacija (sa zvaničnim odgovorom „i da i ne”), budući da je opozicija odbila učešće, a da su neki odbornici prešli u opoziciju, ali se istovremeno i nisu povukli iz radnih tela. U Sečnju takođe navode da je opozicija „delimično” zastupljena a da su ostali „odbili”, u Srbobranu takođe, preko samo jedne političke stranke, u Kuli opozicija ima jednog predstavnika, u Novoj Crnji je „rad odbornika kanalisan samo kroz rad sednica SO”, u Beočinu je, navode u upravi, opozicija u skupštinskim radnim telima zastupljena „u manjoj meri”.

O učešću ili uticanju opozicionih političkih grupacija na rad i poslovanje lokalnih javnih preduzeća i ustanova govori se po pravilu u kontekstu partokratske podele funkcija i „zabranima” vladajućih stranaka, a ređe u kontekstu uključenosti opozicije u nadzor nad radom tih preduzeća. Predstavnika opozicije u lokalnom parlamentu nema u nadzornim odborima javnih preduzeća – zapažaju, primera radi, u Zrenjaninu.

Građanska participacija

Još daleko veći deficit pluralizma, ali i kompetencije u kreiranju i donošenju odluka u lokalnim parlamentima izražen je u pogledu uključenosti predstavnika NVO sektora, nezavisnih stručnjaka i eksperta u rad različitih skupštinskih radnih tela, a u mnogim sredinama se to pitanje, očigledno, ni ne smatra važnim. Tako (među raspoloživim odgovorima iz 40 opština) uprave četvrtine vojvođanskih opština namah i izričito odgovaraju da u njihovoj sredini takva uključenost ne postoji (recimo Bečej, Beočin, Čoka, Kikinda, Kula, Opovo, Pećinci, Novi Kneževac, Sečanj, Temerin…) u Sremskim Karlovcima čak kažu da se se „ne prati profil“ članova radnih tela, a ista opštinska uprava, osim toga (kao i u Bečeju i Baču) izričito dodaje i da nema običaj da predstavnike NVO sektora, nezavisne stručnjake, ali i obične građane na bilo koji način konsultuje prilikom kreiranja svojih odluka, dok uprave pojedinih opština odgovor na to pitanje jednostavno izbegavaju (Kikinda, Čoka, Zrenjanin).

O stvarnoj specifičnoj težini učešća predstavnika civilne sfere i nezavisnih stručnjaka u rad lokalnih skupštinskih tela nemoguće je sklopiti verodostojnu sliku na osnovu argumentacije lokalnih uprava, imajući u vidu i odgovore tipa „u skladu sa materijalnim propisima“ ili „gde je to potrebno“, dok se kao primeri uključenosti u rad stručnjaka i predstavnika NVO najčešće navode saveti za mlade, za zdravstvo, za zapošljavanje, za populacionu politiku, za privredu ili komisije za poljoprivredu, za planove i izgradnju, za odnose sa verskim zajednicama… Među načinima konsultovanja stručne i civilne sfere, ali i građana, najčešće se načelno navode javne rasprave povodom priprema odluka o budžetu ili akcionih planova, stavljanje na uvid različitih planskih dokumenata, konsultovanje sa socijalno-ekonomskim savetom, ili prilikom koncipiranja pojedinih komunalnih odluka (recimo o držanju domaćih životinja ili radnom vremenu ugostiteljskih objekata).

O pravom dometu i širini javnih rasprava, posebno uoči donošenja opštinskih budžeta, međutim, mišljenja u javnosti lokalnih sredina su različita, ponegde (recimo, Temerin) i otvoreno se komentariše da komunikcija sa građanima ne funkcioniše, a da su javne rasprave „smešne“. Međutim, ima primera, kao što je recimo Ada, gde u postupak kreiranja budžeta čak ni formalno nisu bili uključeni ili konsultovani ni građani, ali ni predstavnici opozicije, ni civilnog sektora, jer to vlast očigledno ne smatra za potrebno: „Budžet koji smo mi sastavili je u skladu s programom koji smo predstavili građanima, a mi smo za taj program dobili mandat”. Sa druge strane, u pogledu radoznalosti vlasti za mišljenje sugrađana u koncipiranju lokalnog budžeta i širenju standarda u komunikaciji sa građanima postoje i suprotni pomaci. Tako je u Rumi (i pored toga što se u poslednjih godinu dana tu nijedna građanska inicijativa nije našla pred odbornicima) prošlog leta učinjen ipak korak napred, pa su tako od avgusta, popunjavanjem formulara na sajtu opštine, građani mogli da daju svoje predloge kapitalnih investicija za 2014. godinu. Sasvim originalan iskorak napravljen je u Žablju, gde je prilikom kreiranja budžeta za 2014. godinu na adrese svih stanovnika stigla anketa sa propratnim pismom, čijim popunjavanjem im je omogućeno da sami učestvuju u planiranju trošenja budžetskih sredstava i daju svoj predlog koji poslovi treba da budu prioritet u narednoj godini, a građani Žablja su, takođe, bili pozvani i da se uključe u kreiranje lokalne Strategije za razvoj. „Za akciju kreiranja budžeta odziv je bio značajan i to je izazvalo pozitivnu reakciju od strane građana, a obzirom da je prvi put u istoriji Žablja neko pitao građane kako da se troše budžetska sredstva. Prioritet su im bila radna mesta, ali i određena socijalna pitanja i rešavanje ’sitnih’ problema” – naveli su predstavnici vlasti, dok su iz redova opozicije (SNS) stigle kritike da se radi o „marketinškom triku DS”.

U pogledu građanske participacije, Sremski Karlovci se diče praksom „Dana otvorenih vrata”, što podrazumeva da jednom nedeljno građani mogu da dođu i iznesu svoje probleme predsedniku i sekretarici skupštine. „Krajem meseca napravi se presek zahteva koji se potom predstavljaju skupštini” – kažu u upravi. Sa druge strane, praksa u odnosu na direktno učestvovanje građana u donošenju nekih lokalnih odluka, na način da se peticije ili građanske inicijative i zaista i nađu na dnevnom redu lokalnih skupština je dvojaka. Naime, svega trećina vojvođanskih opštinskih uprava navodi da se u poslednjih godinu dana pred odbornicima našla neka građanska inicijativa, a pretežno sveukupno po jedna za godinu dana. Radi se uglavnom o inicijativama vezanim za neke komunalne probleme, podizanje spomenika, nazive ulica, uvođenje mesnog samodoprinosa, lokalne deklaracije protiv GMO proizvoda, ili u vezi sa promenom datuma obeležavanja opštine, kao što je, recimo, najnoviji slučaj u Kovinu. Ima, međutim, i slučajeva (Temerin) gde je opštinsko veće, mada na to nema pravo, dalo negativno mišljenje, pa se inicijativa sa potpisom više hiljada građana nije ni našla pred odbornicima, a u brojnim sredinama beleže se i svedočenja da su i sami građani nevoljni, nezainteresovani, neinformisani i da među njima vlada stanje letargije.

Praksa u pogledu saradnje i uključenosti nevladinih organizacija u kreiranju i donošenju odluka, ili u domenu civilne kontrole vlasti, u vojvođanskim lokalnim samoupravama veoma je različita, ponekad i suprotna, zavisno i od otvorenosti lokalnih vlasti za takvu saradnju i inicijative, ali i od stepena razvijenosti i kapaciteta civilne sfere na lokalu, dok se iz pojedinih sredina svedoči i o iskustvu da ponekad nevladine organizacije prerastaju i u glasnogovornike političkih partija. U Opovu su, recimo, vlasti na pitanje da li ima formiranih nevladinih organizacija odgovorili negativno, iako ih ipak postoji nekoliko, mada su međutim svi jedinstveni u oceni da je nevladin sektor nerazvijen. Ponegde civilnu sferu čine gotovo jedino kulturno-umetnička društva, udruženja žena i slična, čak i u većim centrima često nema civilnih organizacija koje se bave kontrolom budžeta, a u nekim sredinama (recimo, Subotica) svedoči se da vrata za civilni sektor i NVO „nikad nisu bila zatvorenija”. Sa druge strane, opet, nevladina organizacija Asocijacija za razvoj opštine Irig aktivno sarađuje sa lokalnom samoupravom od svog osnivanja 2005, a njeni predstavnici tvrde da su za to vreme opštini pribavili oko pola miliona evra kroz projekte, da neretko pomažu opštinskoj upravi pri pisanju projekata i drugim aktivnostima, a da se sada (što je verovatno i u vezi sa kapacitetima ove male opštine) čak bave izradom nove Strategije lokalnog održivog razvoja 2014-2020. Međutim, i pored razlika u iskustvima, ukupno gledano, situaciju slikovito ilustruje recimo i svedočenje sagovornika iz Inđije koji je kratko vreme bio uključen u rad omladine jedne od stranaka na vlasti, kroz šalu kaže da je “to najaktivniji NVO sektor”: „Definitivno, omladina stranaka ima više aktivnosti nego nevladine organizacije, a posebno ako ne računamo deo tog sektora koji se odnosi na sportske, kulturne, penzionerske i organizacije osoba sa invaliditetom. Dakle, teško je naći NVO koja se bavi nekom vrstom analize ili predstavlja na bilo koji način korektivni faktor za čelnike opštine”.

U odnosu na pitanje razvijenosti i osnaživanja lokalne civilne sfere, a posebno one koja se neće baviti samo „tradicionalnim” aktivnostima, generalno se postavlja i pitanje spremnosti lokalnih vlasti da podstiču njen razvoj, kao i pitanje srazmera u deljenju „civilnog dinara”. Slikovit je recimo primer iz Čoke, gde se novac iz opštinske kase namenjen nevladinom sektoru i verskim zajednicama troši na dve grupe projekata u ukupnom iznosu od oko četiri miliona dinara. Međutim, uočljiv je nesrazmeran odnos u broju projekata i sredstava koje se za njih izdvajaju – ukupno 39 projekata civilnog sektora deli oko 1,7 miliona dinara (u proseku je svaki projekat dobio po 45 hiljada dinara), dok je za samo deset projekata verskih zajednica planiran iznos od 2,1 milion dinara, odnosno četvorostruko veći iznos po projektu u poređenju sa civilnim sektorom.

Među retke pozitivne primere kada je lokalna nevladina organizacija, sa razrađenim mehanizmom za proveru rada lokalne samouprave, realizacijom projekata za razvoj zajednice i nizom istraživanja i analiza trošenja budžetskih sredstava ujedno i strogi kritičar, ali i konstruktivan partner vlasti nesumnjivo je Bečejsko udruženje mladih (BUM). Tako je i otkrivena potrošnja goriva za 17 službenih vozila i to, kako navode iz BUM-a, u „količinama sa kojima se moglo stići i do Meseca”, naterala opštinske činovnike u Bečeju da počnu redovnije da polažu račune pred građanima, pa su prihvatili inicijativu ove NVO da se sva službena vozila obeleže nalepnicama, kako bi se sprečile zloupotrebe vozila u privatne svrhe. Uvođenju oznaka za službena vozila, osim kritike velikih računa za gorivo, prethodio je i apel BUM-a i poziv građanima da portalu „mojbecej.rs” dostave fotografije zloupotreba službenih vozila, a građani su se odazvali pozivu, dostavivši brojne fotografije koje prikazuju mahom nepropisno parkirane automobile opštinskih funkcionera. Prema rečima čelnika lokalne vlasti, ovakve akcije su konstruktivne, kao i sugestije i kritike građana, i doprineće ostvarivanju planova da se podignu standardi njene transparentnosti za neke naredne godine. Takođe, jedan od retkih pozitivnih primera u pogledu uticaja civilne sfere na donosioce lokalnih odluka zabeležen je i u opštini Odžaci, gde je zahvaljujući Udruženju građana Ekološki pokret Odžaka, verovatno najaktivnije organizacije u opštini, lokalni parlament usvojio dokument koji Odžake približava zahtevima Arhuske konvencije, što podrazumeva dostupnost informacija od javnog značaja i učešće civilnog društva u donošenju odluka o životnoj sredini.

Fakultativna tela i institucije

Opštinski Saveti za međunacionalne odnose, imajući u vidu multietnički karakter Vojvodine, osnovani su u pretežnom broju (35) lokalnih samouprava, kako potvđuju odgovori iz 40 upitnika. Iz uvida na terenu, međutim, potpuno je jasno da je postojanje ovih tela samo formalno i da njihov rad u životu lokalnih zajednica nije zaživeo. Mada u brojnim lokalnim samoupravama ova fakultativna tela postoje još od sredine prošle decenije, u najvećem broju sredina kažu da se ona ne sastaju redovno, ili to čine izuzetno retko, neki i nikada, a veoma je mali i broj predloga, odnosno mišljenja koje su ovi saveti uputili lokalnim skupštinama prilikom odlučivanja.

Primera radi, u mnogim lokalnim upravama odgovaraju da se taj savet „ne sastaje redovno”, ili da je njihova aktivnost „neznatna” (Stara Pazova, Novi Kneževac, Bečej, Sečanj…), a najveći broj odgovora precizira da u poslednjih godinu dana ti saveti nisu formulisali nijedno mišljenje, predlog ili inicijativu (Nova Crnja, Novi Sad, Kovin, Šid, Zrenjanin, Čoka…). U jednom broju opština saveti za međunacionalne odnose samo su formalno konstituisani, ali dosad nisu održali nijednu sednicu (Pančevo, Srbobran, Bački Petrovac, Vrbas, Sremska Mitrovica…). U nekim sredinama mandati ranijeg sastava ovih tela su istekli, a novi članovi nisu ni do danas imenovani, ili nakon opštinske odluke o formiranju ovih tela njihovi članovi nisu imenovani. U Subotici, gradu u kojem je recimo poslednjih godina bilo brojnih incidenata na etničkoj osnovi, primera radi, to je tako od 2010. godine. U Novom Bečeju, koji je prvi takav savet osnovao još 2005. godine, od sredine prošle godine mandat saveta je istekao, a dosad nije bilo predloga da se novi sastav formira, niti se on ranije sastajao. U Žitištu je savet funkcionisao do 2012, ali u novom sazivu do danas nije oformljen. Simptomatično je i da lokalne vlasti u Sremskim Karlovcima tvrde da u njihovoj opštini takav savet ne postoji, iako je on u toj sredini bio osnovan još 2006. godine.

Ipak, tokom prošle godine donete su i pojedine odluke o konstituisanju novih Saveta za međunacionalne odnose (Inđija, Bač, a u Kuli u toku imenovanje članova), dok u Malom Iđošu, iako opštinski savet ne postoji, rade na formiranju ovih tela u svakom naselju. Jedina među vojvođanskim lokalnim samoupravama u kojoj uprava navodi da se Savet za međunacionalne odnose redovno sastaje je Temerin (koju međunacionalni incidenti nisu zaobišli ni prošle godine), dok su upućene inicijative, mišljenja i predlozi ovih tela lokalnim vlastima poslednje vreme zabeležene samo u Plandištu (u vezi sa uvođenjem makedonskog jezika u službenu upotrebu) i u Somboru (u vezi sa kriterijumima za raspodelu sredstava za kulturno-umetnička društva i u vezi sa informisanjem na manjinskim jezicima).

Prema podacima iz (40) raspoloživih upitnika, u sedam vojvođanskih lokalnih samouprava formirana je i funkcioniše institucija lokalnog zaštitinika građana (Zrenjanin, Subotica, Novi Sad, Pančevo, Bačka Topola, Bečej, Kikinda). Ova institucija, doduše, među prvima je formirana i u Somboru i takvo radno mesto u toj lokalnoj samoupravi postoji i dan-danas, ali je ono već duže nepopunjeno, nakon odlaska prvog imenovanog zaštitnika građana na drugu funkciju. U Kovačici, takođe, nije imenovan novi. Informacije sa terena, takođe, i iz Kikinde svedoče o izvesnom „degradiranju” značaja ove institucije za rad lokalne samouprave, pa su tako nove vlasti u Kikindi u jeku novih mera štednje doslovno prepolovile iznos plate opštinskog zaštitnika građana, mada je praksa da opštinski ombudsmani imaju platu u visini zarade načelnika opštinske uprave. U merama štednje, naime, nema drugih primera za „kresanje” primanja drugih funkcionera uprave u toj razmeri.

U još dve opštine – Inđiji i Staroj Pazovi – stvoren je pravni osnov za funkcionisanje lokalnog zaštitnika građana, odnosno donete su odgovarajuće odluke, ali oni nisu i imenovani. U Bačkoj Palanci i Kuli opštinski statuti predviđaju postojanje lokalnog zaštitnika građana, ali se od toga dalje nije odmaklo. Osim ovih sredina, jedino još u Novoj Crnji kažu da postoji interes da se ustanovi ova institucija ali, budući da se radi o maloj i siromašnoj opštini, mogućnosti prepoznaju eventualno u tome da se ona formira saradnjom na nivou više opština. Sve ostale lokalne uprave nepostojanje lokalnog zaštitnika građana obrazlažu takođe nedostatkom finansijskih sredstava, ograničenim brojem zaposlenih u administraciji, ali i razlozima kadrovske prirode. Pojedine opštine (Bač, Ruma) pokazuju i nedovoljno razumevanje uloge lokalnog ombudsmana, koju očigledno brkaju sa pružanjem usluga besplatne pravne pomoći. Tako, recimo, u Baču uprava precizira koja se advokatska kancelarija u mestu bavi davanjem usluga besplatne pravne pomoći. Takođe, posebno zanimljivi su i odgovori opštinskih uprava Čoke i Sente. Naime, dok u Čoki navode da „zaštitnik građana ne postoji, ali iz opštine Senta dolazi određenim danom u mesecu”, dotle u zvaničnom odgovoru senćanske lokalne samouprave o lokalnom zaštitniku građana doslovno stoji: „Ne postoji, a ne zna se zašto”.

Nastaviće se

(Autonomija)