Nekada jedan od najvećih industrijskih centara u Jugoslaviji, Zrenjanin danas prednjači u Srbiji po broju ljudi starijih od 55 godina koji su u privatizaciji ostali bez posla, kao i po procentu nezaposlenih u odnosu na ukupan broj stanovnika.

Tumačeći ove nalaze Saša Đogović iz Instituta za tržišna istraživanja izjavio je da je katastrofalno stanje u Zrenjaninu prouzrokovao veliki broj loših privatizacija koje su uništile gradsku privredu. Treba se prisetiti Industrije mesa BEK, Industrije prerađevina od kukuruza IPOK, Zrenjaninske industrije piva ZIP, Građevinsko – industrijskog kombinata „Banat“, Fabrike tepiha „Proleter“, Fabrike šešira „Udarnik“, Zrenjaninske šećerane i brojnih drugih fabrika čiji radnici su završili na ulici ili su formalno zaposleni a plate ne dobijaju mesecima.

Komentarišući nalaze Ministarstva za rad i socijalnu politiku, predsednik Veća saveza samostalnih sindikata u Zrenjaninu Mirko Malešev tvrdi da ti podaci nisu precizni i da je situacija u gradu na Begeju daleko gora! – Informacije zahvaljujući kojima je u Srbiji konačno shvaćeno da Zrenjanin više nije ni bleda slika onog što je nekada bio, za nas nisu bile iznenađenje. Za koji dan stanje će biti još poraznije. Pošto i zvanično bude otvoren stečaj u GIK-u “Banat“, na tržištu rada biće još par stotina ljudi – kaže Malešev i navodi da će neko morati kad – tad da odgovara zbog neuspešne privatizacije i propisa koji su to dozvolili, a što je kao posledicu donelo masovnu nezaposlenost i bedu.

Jedan od ranijih radničkih lidera u preduzeću za remont šinskih vozila “Šinvoz” Mita Lisica veli da zrenjaninski radnici i mali akcionari već godinama ukazuju da će najveći banatski grad zadesiti socijalna katastrofa ukoliko se ne zaustavi kršenje zakona i ugovora u privatizaciji. Još od devedesetih godina i prvih stečajeva, radnici su upozoravali da privreda propada zbog pljačke i bezakonja, a ne zato što nije konkurentna. – Praktično sva zrenjaninska preduzeća danas su u stečaju, ili na ivici propasti, zato što je u njima ovladala sprega prljavog novca i vlasti, uprkos zahtevima radnika da se bezakonje zaustavi. Za naše zahteve nikada nije bilo sluha ni u Agenciji za privatzaciju, ni u Vladi, ali ni u lokalnoj samoupravi – ističe Lisica. Od početka procesa privatizacije 2001. godine, naglašava on, nijedna lokalna vlast nije imala hrabrosti da podrži radničke borbe za očuvanje zrenjaninske privrede. – Znamo da su Ministarstvo ekonomije i Agencija za privatizaciju jedini odgovorni za sprovođenje privatizacije i da lokalna vlast nema nikakva nadležnosti. Međutim, isto tako znamo da su radnički napori za spas preduzeća uvek bili mnogo uspešniji kada su iza sebe imali političku podršku lokalne samouprave. To se u Zrenjaninu nikada nije desilo. Umesto podrške, dobijali smo samo pompezna obećanja da će privreda koju smo izgubili pljačkom i korupcijom biti zamenjena novim grinfild pogonima u slobodnoj zoni. Grinfild investicije nikada nisu zaživele u meri u kojoj je to bilo najavljivano, a Zrenjanin je postao najveći gubitnik u Srbiji – zaključuje Mita Lisica.

(Dnevnik)