Skip to main content

ZORAN VULETIĆ: Srbija u lavirintu samoobmane, na korak od ambisa

Stav 10. maj 2022.
3 min čitanja

Srbija je zalutala na putu ka EU 2004. godine za vreme Koštuničine Vlade. Politika četiri stuba koju su tada zajedno formulisali Boris Tadić i Koštunica je u suštini bila antievropska

Od tada kreće politički narativ kako nas Zapad ucenjuje da bi nam oteo Kosovo i ovo postaje opšte prihvaćena ,,istina’’, pravi melem na ranu radikala i socijalista jer je doživljavaju kao satisfakciju za svoju zločinačku politiku 90-ih.

Ta velika laž sa kojom su saglasni gotovo svi politički činioci, osim časnih izuzetaka, je početak velikog povratka na vlast 2012. Nikolića, Vučića i kameleona Dačića. Takođe je u tom periodu podgrejana politika koja mora da vodi računa o svim Srbima, a sa posebnom velikodržavnom pažnjom prema BiH i CG.

Odnose Srbije sa Hrvatskom, kao jedne od najbitnijih za region su mnogo više obeležile međusobne tužbe za genocid nego dobar lični odnos predsednika Tadića i Josipovića.

Jedna od najvećih obmana političkog establišmenta u koju je ubedljiva većina građana poverovala, bila je predaja kompletnog energetskog sektora Srbije ruskoj državnoj firmi 2008. u zamenu za tobože čuvanje celovitosti Srbije u UN.

U toj obmani su učestvovali gotovo svi: SRS, SPS, DS, DSS, G17. Napravljen je nacionalistički konsenzus i Srbija je tako postala talac Rusije.

U istom konsezusu je 2006. usvojen novi Ustav samo zbog fikcije u preambuli da je Kosovo deo Srbije. Dolazi do formiranja SNS-a koji podržava u parlamentu Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa EU.

Bivši radikali su 2008. prihvatili evropski okvir i od tada u tom okviru glume i imitiraju evropsku politiku. Rezultat takvog vođenja politike je to da ubedljiva većina građana Srbije podržava agresiju Rusije na Ukrajinu i na taj način pokazuje svoju frustraciju zbog poraza 90-ih.

Najnovija anketa kaže da svega 35% građana podržava EU integracije, što ne treba to da nas čudi jer se poslednjih deset godina udarnički radilo na propagandi da nam je Zapad najveći neprijatelj.

Rusija i Kina su predstavljene kao politički i ekonomski spasioci, a zapravo je potpuno suprotno, i jedna i druga ,,prijateljska’’ zemlja koriste Srbiju isključivo kao poligon za sopstvene interese.

Jedan od najvećih interesa Rusije je da Srbija nikada ne postane članica EU. U najkraćem, pobrojana geneza pogrešnih odluka u poslednjih 20-ak godina nas je dovela do potpune konfuzije i do situacije da političari i građani Srbije više ne mogu da vide razliku između dobra i zla.

Dozvolili smo sebi da nam se ceo razvijeni svet čudi i ozbiljno nas opominje kako ne bismo nepovratno odlutali u samouništenje.

Nakon obraćanja predsednika Vučića koje je prethodno odložio da bi sačekao završetak posete Berlinu, kao da nije znao šta ga tamo čeka, nismo čuli ništa novo.

Najave skoro svih opozicionara u predizbornoj kampanji kojima su nam pretili da će Vučić već 04. 04. uvesti sankcije Rusiji, su postale opšte (netačno) mesto, baš kao i izlizana floskula kako ga je Zapad doveo na vlast 2012. jer im je obećao da će priznati Kosovo.

Vučić svakako zna šta se desilo sa Kosovom 90-ih godina i zašto više nije u sastavu Srbije, to je jedan od epiloga Miloševićeve politike koju je i on sam podržavao. Tu istinu jako dobro znaju i svi ostali politički akteri u Srbiji.

Takođe bi moralo svima da bude jasno da donošenje magistralnih političkih odluka nije posao samo Vučića, bez obzira što se on sam najčešće identifikuje kao država. Odluke koje se od nas očekuju će imati decenijske posledice u budućnosti.

Nije fer prema našoj deci da sedimo uz kokice nad Vučićevim mukama pri odlučivanju, posebno imajući u vidu da očito nije sposoban da donese ispravnu odluku. Krajnje je vreme da prestanemo sa samoobmanjivanjem i da u ovom tragičanom istorijskom trenutku stradanja Ukrajine i Ukrajinaca, ne dokazujmo opozicionarstvo na ovoj temi već da zahtevamo od predsednika države da donese hrabru odluku i ne dozvolimo mu alibi za kukavičluk.

Pokažimo empatiju, bacimo analitičarske digitrone koji nas uništavaju po raznim tv studijima računanjem šta dobijamo a šta gubimo uvođenjem sankcija Rusiji.

Barem bi političarima moralo da bude jasno da je najskuplja pogrešna politika, daleko skuplja od tržišne cene gasa. Uvođenje sankcija bi jedino na ovaj način imalo smisla i bilo bi vrednovano na pravi način.

Ubrzalo bi se rešavanje kosovskog problema i problema Republike Srpske tj. BiH koju Dodik uništava. Došli bismo brzo do evropske perspektive, jasno svrstani na pravu stranu ujedinjenog sveta protiv zla koje danas dolazi iz Rusije.

Nažalost, pribojavam se da ćemo i ovoga puta prekasno doneti odluku, u iznudi, kada više neće imati značaja po našu budućnost i to je nešto što nam generacije koje dolaze neće nikada oprostiti.

(The Balkantimes Press, foto: Medija centar Beograd)