U romanu Želja da se bude kao svi drugi Frančeska Pikola, pisac opisuje svoj sentimentalno-politIčki razvoj u Italiji od šezdesetih godina prošlog veka pa skoro do danas. Retki su pisci koji uspevaju da povežu svoje političke analize, a bogami i lični angažman, sa sopstvenom umetničkom prirodom, a da pri tome ne upadnu u zamku banalizacije književnosti ili pak pisanja lirsko-političkih sastava.

Frančesko Pikolo je našao pravu meru u ovoj literarno-političkoj kombinaciji, i to na vrlo lucidan način: lični život nije odvajao od sudbine svoje zemlje i još kao mlad čovek paralelno se zaljubio u jednu devojku i u Komunističku partiju Italije. Kako je to moguće? Ne znam da objasnim, pročitajte roman, ako već niste, i donesite sami neki zaključak, ali kod Pikola se „ovo“ čudo desilo sasvim logično i spontano.

Pikolo je kao mladić „shvatio“ da je levičar po prirodi, jer je instinktivno želeo da pomaže onima koji su slabiji i nemoćni i tako izrazi svoju društvenu solidarnost, konkretno u Italiji. Inicijacija njegovog konačnog izbora se desila na fudbalskoj utakmici na svetskom prvenstvu, negde sedamdesetih godina prošlog veka, kada je DDR (Istočna Nemačka) uspela da pobedi favorizovanu Zapadnu Nemačku. Kaže Pikolo da su Istočni Nemci odmah zadobili njegove simpatije kada su se pojavili u jeftinim crvenim trenerkama na kojima je – kao da je rukom zašiveno i to amaterski – pisalo DDR. odmah se videlo da su njihove šanse ravne nuli, ali su ipak na kraju pobedili.

Posle te utakmice, Pikolo je definitivno postao levičar i simpatizer KPI i dosta je lično preživljavao njen, prvo izlazak iz vlasti koju je držala sedamdesetih godina sa Demohrišćanima, a zatim i njen raspad i osipanje članstva do minorizacije i prelaska na političke margine. Kroz primer Italije i raspada njene prave levice, pisac nam pokazuje genealogiju propasti one tzv. države blagostanja kojoj „nove desničarske snage“, zajedno sa konzervativcima, nisu više davali nikakve šanse. Italija se morala, kao i cela zapadna Evropa, dalje razvijati po pravilima tržišne politike, a socijalna država, koju su zagovarali levičari (od komunista do socijaldemokrata), bila je prepreka na tom putu uspeha (neo)liberalne demokratije.

Dobro, svi ti događaji su manje-više poznati i sada više treba da budu predmet interesovanja istoričara, na primer, nego što nam mogu pomoći u razumevanju ili pak menjanju aktuelne situacije. Tako bi se moglo i reći i u nekoj generalnoj oceni romana Frančeska Pikola, barem kada je ovaj analitičko-politički deo u pitanju, da nije jedne lucidne „stavke“ u njegovom romanu – Silvija Berluskonija.

Za Pikola, Berluskoni je prelomna ličnost na italijanskoj poliitčkoj sceni, a bogami i dosta šire geopolitički gledano, jer je ovaj čovek najavio epohu „novog“ političkog populizma kada se pojavio na sceni sa svojim bogastvom koji je stekao kao veliki medijski magnat. Sam Berluskoni je bio i jeste zanimljiva ličnost sa svojim šarmom i lucidnošću koja se često pretapala sa primitivizmom i sirovom snagom kakvu danas imamo u liku i delu Donalda Trampa. Nebrojeni su Berluskonovijevi gafovi i ispadi sa kojima je sablažnjivao druge političare, državnike, biznismene i sl, ali je on na kraju, uglavnom, izlazio kao pobednik, jer su Italijani u njemu videli uzor, kao i šansu kako da prevaziđu svoj niski standard ili pak neimaštinu i steknu bogastvo i medijsku imperiju, na primer, poput Berluskonija.

No, ima tu još jedna bitna stvar – Berluskoni je delovao kao čovek iz naroda, nije odavao nekog koga podržava „intelektualna“ elita koja je, opet, uvek nekako bila uz one koji drže moć i novac u svojim rukama. Obični, „mali“ ljudi su u Berluskoniju videli sebe, ali su takođe i uočili mogućnost da i oni postanu neko i nešto bez aminovanja mrskih elita.

A šta je ta ista elita radila dok se Berluskoni probijao na politčkoj sceni? Pa ništa, posipala se pepelom – barem ona levičarko-demokratski raspoložena i zapadala u reakcionizam, kao i moralno-politički puritanizam. Sve u svemu, bežala je od realnosti i političke odgovornosti, a zauzvrat postavljala svoju moralnu „grandioznost“ kao zid između nje i živih ljudi. I tako je upravo ova elita, koja je bila idejni stub socijalne države blagostanja, sama debelo doprinela razvoju neoliberalnih tendencija u Evropi i u svetu, a oni koju se nisu otuđili i sami su učestvovali u kreiranju novog „vrlog“ sveta. i to su masno i naplatili – jer za ideale ginu budale.

Ovaj lucidni i prodorni uvid Frančeska Pikola koji je jasno osvetlio genelogiju jedne nove ideologije – neoliberalizma u ekonomiji i populizma u politici, predstavlja ne samo doprinos nego i primer kako se pravi intelektualac mora nositi sa društveno-političkim nedaćama; pre svega, nikada ne sme odustati i prepustiti se amoku i samosažaljenu, jer je on dužan i izabran da svojim angažmanom stvara bolje i pravedenije uslove za razvoj slobodnog i civilnog društva. Kako će se to društvo ideološki odrediti, manje je važno od toga da se ono mora liberalizovati, demokratizirati i humanizovati za potrebe svih građana, a ne samo polit-ekonomskih elita.

Svoj roman Frančesko Pikolo završava time što ističe da on nije želeo da bude „spasen“. Kaže pisac da su se mnogi njegovi prijatelji spasili tako što su pobegli u neke bolje i bogatije zemlje ili su pak planirali da to učine. Pikolo je odlučio da ostane i ne bude spasen… On je znao, kao pravi intelektualac i levičar, da svojoj zemlji neće pomoći ako pobegne iz nje. Možda će neko sada cinično primetiti da je Pikolu lako bilo ostati u jednoj Italiji koja ne zaostaje mnogo za Nemačkom ili pak Francuskom po aršinima ekonomskog standarda i takva primedba, iz naše balkanske perspektive, zvuči sasvim korektno… Ne znam samo kome… Da li onima što su otišli ili pak nama koji smo ostali… Jer, pobeći znači odustati a ostati – boriti se i kada to nema baš mnogo smisla. Tako je to kada želiš biti kao svi drugi i kada ne želiš biti spasen.

(Autonomija, foto: Beta)