Sećam se dana kada smo, tamo još devedesetih godina prošlog veka, protestvovali ispred policije jer su uhapsili jednog od vođa Otpora u Novom Sadu. Skupila se studentarija/otporaši i tražili da oslobode našeg kolegu…

U to doba policija je tukla bez pardona i nije nam baš bilo svejedno boraviti ispred njihove „kuće“ i još tražiti da puste uhapšenog otporaša. No, za divno čudo, pustili su ga, na naše veliko iznenađenje, bez reperkusija&represalija nad pobunjenom studentarijom. Pričao nam je posle dotični/oslobođeni kolega da ga nisu fizički zlostavljali u policijskoj stanici, ali da je bilo malo psihološke torture – terali su ga, između ostalog, da na glas čita Dnevnik koji je u to doba bio tipično režimsko glasilo.

Bilo je ovo sve pre više od dvadeset godina a, kako možete i sami zaključiti, stvari se nisu  izmenile na bolje, naprotiv. Ljudi se ponovo hapse samo iz razloga što se ne slažu sa politikom režima, u poslednjem slučaju u Novom Sadu zbog GUP-a i famoznog Novog Sada na vodi. No, ono što je drugačije, i predstavlja svojevrsan novitet, naspram ondašnjih protesta iz devedesetih je tzv. privatna policija ili obezbeđenje koje je hapsilo građane ispred Banovine dok je „redovna“  policija mirno posmatrala kako momci u belim majicama građanke i  građane bacaju na zemlju, pritiskaju im kolenima vratove, tuku ih i guraju. Stvarno nezabeleženo u istoriji naših i onako autoritarno raspoloženih i reprersivnih organa vlasti – od devedesetih pa na ovamo…

Kako je moguće da privatno obezbeđenje prebija i hapsi građane i to ispred državne institucije, pokrajinskog parlamenta gde prebivaju predstavnici istih tih građana i odlučuju o GUP-u koji se tiče valjda svih nas a ne samo izabranih poslanika? Privatizacija države i njenih vitalnih institucija je odgovor na ovo pitanje… AV&Co su se godinama trudili da privatizuju institucije da bi ih na kraju sveli na ličnu prćiju gde vlast radi šta hoće i postavlja koga i kako želi.

Uzmimo za primer sudstvo, pa to nema nigde u svetu da sudije, čast izuzecima, koriguju svoje presude u skladu sa voljom izvršne vlasti ili pak da tužilaštvo strepi da li će se zameriti strukturama vlasti ukoliko nekog bliskog tim istim strukturama, sasvim opravdano, optuži za očigledne kriminalne radnje. Policiju je vlast odavno privatizovala tako da ona služi isključivo njenim interesima što nam primer afere Jovanjica odlično pokazuje. Jedan od retkih policajaca koji je časno odradio svoj posao i uhapsio glavnog vinovnika za Jovanjicu našao se u nemilosti vlasti i izložen je javnom progonu jer je, kako ga originalno optužuje bivša državna sekretarka policije, „radio drogu“.

Ulogu tužitelja, sudija, advokata preuzeli su ljudi iz izvšne vlasti, a preko svojih tabloida oni plasiraju već „rešene slučajeve“ gde optuženi nemaju nikakve šanse i ne preostaje im ništa drugo sem da se poviniju ovim apsurdnim i neutemeljenim odlukama. No, privatizacija policije nije bila dovoljna AV-ovskim strukturama pa su godinama stvarali ličnu armiju tabadžija, nasilnika i ostalih siledžija koji neposredno sprovode volju svojin nadređenih što smo već videli  više puta u slučajevima kada su se građani opravdano bunili protiv nepodopština vlasti.

Teško da više postoji i jedan segment javnih institucija koji nije kontaminiran ovom privatizacijom od strane izvršne vlasti, a što taj proces duže traje sve su agresivniji i nezaježljiviji u potrebi da potčine sve i svakog i idu tako daleko da ne dozvoljavaju  ni pojavu časnih izuzetaka koji poslovično potvrđuju pravilo jer u totaltarizmu nema i ne sme biti  izuzetaka.

A kada preuzmu sve, a nije više gotovo ništa preostalo, onda su na redu građani ili barem onaj deo koji se nije predao i postao deo sivila vlasti. I sami ste mogli da se uverite koliko se nekada ljutih boraca protiv nepravde i bitnika contra vlasti, danas preobratilo ili u krotke poslušnike ili pak otvorene saradnike te iste vlasti (umalo ne napisah saradnike okupatora).

„Najmoćniji kralj i najbeskrupolozniji tiranin podjednako su nemoćni ako im je uskraćena poslušnost, tj. kad ih niko više ne podržava; politički rečeno, poslušnost i podrška su isto.“ Ovako je pisala Hana Arent u delu O revoluciji… Dakle, poslušnost i podrška su isto – mislite o tome kada budete ćutali dok hapse najbolje među nama ili pak izlažu javnoj torturi i linču; mislite o onome čoveku ispred Banovine dok ga hapsi privatno obezbeđenje a uniformisani policajac posmatra sa strane i usmeno asistira u otvorenom zlostavljanju. Mislite, kritikujte, bunite se… Samo nemojte da se predate kurvinim sinovima.

(Autonomija)