Ova vlast se sprema za odstrel svih, po njih, nepoželjnih društvenih elemanata i u tu svrhu, sudeći prema izjavama, rekacijama & delanju funkionera vlasti i niihovih glasnogovornika – neće se birati sredstva.

Ako smo išta naučili ili iskusili u posednjih trideset godina javno-političkog života u Srbiji, onda je to činjenica da ovde vlast nikada ne preti „u prazno“. Setite se pretnji/obećanja pred ubistvo premijera Zorana Đinđića ili hajke pre smaknuća Slavka Ćuruvije… Vrlo je prepoznatljiv rukopis i šema kojom se strukture vlasti & njihove Službe sile (tajne i javne) koriste u rešavanju svojih protivnika , bilo da se radi o „neprijateljima“ iz opozicionih političkih partija ili pak „špijunima i provokatorima“ iz domena „izdajničkih medija“ i NVO organizacija. Složnom i organizovanom kampanjom se izabrana žrtva ili žrtve mrcvari/mrcvare danima, nedeljama, mesecima, da bi onda, nakon vlasto-medijske provale histerije i mržnje, izabrani bio laka meta za odstrel bilo kome nacional-osvešćenom- domicilnom -patrioti. Metafora o lovu na neprijatelje u Srbiji i nije neka metafora jer ovde je lov bukvalan i pravi, a i oni koji su progonjeni lako mogu da stradaju „igrom slučajnosti“ jer ubistvo u lovu se smatra nehotičnim, slučajnim i ne spada pod krivičnu odgovornost…

Zato pozive na „nestanke“ ili „završavanje u vrećama“ – koje ovih dana čujemo&vidimo od pojedinih poslanika u Skupštini Srbije a podržava ih ogomna većina te iste Skupštine, moramo shvatiti vrlo ozbiljno jer prelazak sa reči na dela zavisi samo od procene vlasti kada&kako treba da se „nestanak ili završetak“ desi. Nakon svih nerešenih ubistava u kojima, uglavnom, nismo čuli imena nalogodavaca, možemo zaključiti da je kritika vlasti, sa bilo koje tačke ili osnove, u Srbiji visoko-riskantan posao i da ne znate kada će vas pojesti mrak – simbolično&bukvalno. Postavlja se logično pitanje: Zašto je to tako i zašto se, i nakon trideset godina, ovo klatno strave i dalje njiše – štaviše ubrzava svoj smrtonosno kretanje?

Neko će možda reći da je uzrok ovom zlu to što nismo promenili „pravu“ strukturu vlasti Petog oktobra i što smo dozvolili da ovaj ubistveni stroj ostane u rukama polit-policijsko-vojnih moćnika. Moramo se složiti sa ovim stavom jer stvarnost je već toliko puta dokazala da je „zlo“ još tu i da „ne spava“, tako da nam samo preostaje da sa žaljenjem konstantujemo da smo propustili priliku. Zoran Đinđić je bio jedini koji se otvoreno konfrontirao sa osovinom zla koja se uglavnom nalazi u državno- tajno-službenom domenu, i za to je platio glavom dok smo se svi mi posakrivali u mišije rupe čekajući „osloboditelja“ . Iskoristili su našu zbunjenost i neodlučnost pa su ponovo uspostavili takav mehanizam vlasti koji više neće dopustiti „greške“ tipa Zoran Đinđić, a građani su u tome ili direktno učestvovali ili su pak neutralno- zgađeni ćutali – i suviše razočarani&ogorčeni zbog prevrtljivo-lažljivih političara. Trebalo im je samo tri godine da ubiju Premijera, a deset da uspostave sistem vlasti koji će potpuno odgovarati njihovim potrebama da vuku konce iz tajnosti i pozadine, a guraju političare koji će manje ili više agresivno da sprovode njihovu volju.

I tako smo došli do apsolutne vlasti AV-ovaca koja je metodom „tihog prženja tla“ ili pak laganog „kuvanja žabe“ u potpunosti uspela da očisti javnu scenu od svih realnih ili nereaalnih neprijatelja i da stvori takvu atmosferu gde će poslanici Skupštine, na primer, moći otvoreno da pozivaju na ubistva i progone nepodobnih, a da za to ne da neće odgovoarati već će biti unapređeni i avanzovani za neke bolje i lukrativnije funkcije. Nažalost, u Srbiji ne samo da se nisu desile demokratske promene, nego se nije ostvarila ni toliko isprozivana i popljuvana tranzicija – naprotiv, stare strukture vlasti su se vratile jače nego ikada sa armijom mladih i ambicioznih sledbenika.

Nas tek čeka tranzicija i borba sa konzervativnim elementima društva koji ne dopuštaju da se bilo šta suštinski promeni. Mi smo 2000. zakazali jer nismo izveli revoluciju do kraja, a i dopustili smo da nas izvaraju tzv. demokratski političari – čast izuzecima koji se mogu prebrojati na prste jedne ruke, a sada smo prestari, preumorni i suviše razočarani&ogorčeni da bismo ponovo krenuli u borbu za promene. Zbog svega toga dobar deo odgovornosti za današnju situaciju snosimo mi jer smo verovali da će bolje društvo i pristojniju državu da izbori neko drugi za nas. Rezultati našeg ćutanja i indoletnosti su sada i više nego očigledni…

A možda bismo mogli da učinimo barem nešto za one koji su odlučili da se bore i da ne ćute; za one čija imena danas vlast ispisuje na zidovima u Novom Sadu ili bilo gde drugde u ovoj nesrećnoj i napaćenoj zemlji; za one kojima danas postavljaju mete na leđa ili čela; za one koje današnja vlast optužuje za izdaju, zločin protiv predsednika AV-a i sl.; za one koji ne pristaju da budu tek članovi AV-ovske partije; za one one koji se ne kriju iza botova i anonimnih zgubidana; za one koji se ne plaše i ne čekaju da neko drugi odradi njihov posao. Otpor i borba do kraja, inače će nam pljuvati na grobove i pamtiti nas kao one koji su izdali budućnost svoje dece. A sramota je to velika i doveka…

(Autonomija, foto: Pixabay)