Ako ste gledali ili gledate seriju Sluškinjina priča (The Handmaid’s Tale, 2017.) sigurno su vam upale u oči sličnosti sa današnjim svetom i realnošću koju živimo, naročito mi sa ovih balkanskih vetrometina. Serija se bavi distopjiskom budućnošću i dosta me podseća na legendarnu „Black Mirror“ jer obrađuje tematiku koja je vrlo bliska našem vremenu, to jeste onome što se danas dešava i upozorava nas na mogući razvoj događaja.

Serija,tematski, počinje negde iz sredine, a onda se naknadno pojašnjava, kroz sećanja aktera, razvoj tragičnih događaja… Svi oni deluju prilično zatečeno celom situacijom, a razlog za njihov šok jeste preuzimanje vlasti od strane terorista koji dosta liče na one „trampoide“ u nedavnom pokušaju da preuzmu Capitol Hill.

Zamislite društvo u kome su hrišćanski fundamentalisti i konzervativni ekstremisti preuzeli vlast i potom zaveli teror sličan onom iz Kalvinov&Cvinglijevog doba kada su se formirale prve protestanske zajednice. U „vrlom novom svetu“ uveden je kastinski sistem: vladari, čuvari i sluge, a naša glavna protagonistkinja (Elisabeth Moss) upravo i pripada ovom poslednjem društvenom sloju. Sve sluškinje nose imena svojih gospodara, kao u vreme robovlasništv u USA, i u potpunosti zavise od volje i kaprica svojih pretpostavljenih. Revolucija se desila jer većina žena, iz nekog nepoznatog razloga, nije mogla da rađa, a i dobar deo muškaraca je ostao sterilan, pa su sluškinje, koje su mogle da rađaju, bile „cenjenije“ od ostalih nesrećnih žena. Uloga ovih sluškinja je čisto reproduktivna i one rađaju decu za gospodare. Nakon porođaja dete im se oduzima, a same sluškinje nastavljaju da „rade“ kod nekog drugog moćnika/vladara… Zakoni u ovoj hrišćanskoj „džamahiriji“ su svedeni na Bibliju i ljudima se sudi za njihove grehe bez mogućnosti da se brane i žale na donešene presude „božanskog“ suda. Sluškinja koju glumi Elisabeth Moss polako rekonstruiše dešavanja u bliskoj prošlosti i uviđa da razvoj događaja i sve ono što je pripremilo dolazak novo-hrišćanskih fundamentalista – nije ni malo slučajan niti iznenađujući kako je ona mislila… Sve je bilo pripremljeno i dosta očekivano, samo što ona i njoj slično-nezainteresovani građani, nisu obratili pažnju na razvoj zla u društvu u kome žive. Sve veze sa današnjicom i mogućim raspletima u budućnosti su više nego jasne i po sebi se nameće pitanje: Kako smo mogli ovako nešto da dozvolimo? Kako smo svet, satkan od racionalnosti, slobode i nauke pretvorili u poligon za svekolike ravnozemljaše, antivaksere, kreacioniste i sve one koji kao da su zalutali u ovaj svet iz srednjovekovnog perioda?

Da li ste gledali Skorsezeov Shutter Island (2010)? Ako niste, nije ni neka velika šteta, ima Skorseze i boljih filmova, ali tematika je, kao i kod serije The Handmaid’s Teil, vrlo bliska našim relano-savremenim događajima. Naime, glavni protagonista filma je detektiv (Leondardo DiCaprio) koji pokušava da reši neki slučaj ubistva što ga dovodi do tog famoznog „Zatvorenog ostrva“. No, u stvari, naš protagonista nije nikakav detektiv već je pacijent na tom istom ostrvu koje je jedna velika psihijatrijska ustanova, a njegova uloga detektiva je poslednji pokušaj lekara (Ben Kingsley) da ga vrati u realnost. Detektiv je žrtva užasne traume – njegova žena je u trenutku žestokog šizofrenog napada udavila u jezeru njhovu decu – od čega on uporno beži pretvarajući se da je neko drugi. Želja lekara je da u potpunosti dočara tragičnom pacijentu njegovu fantaziju, kako bi na kraju, posle neumitnog susreta pacijenta sa realnošću, pokušao da ga suoči sa bolnim događajima od kojih on uporno beži. Traume mogu biti ponekada toliko bolne i duboko zakopane u podsvest da je česta dilema psihoterapeuta ili psihijatara – da li uopšte da „iskopavaju“ te traume na površinu jer one mogu biti fatalne za svest traumatizirane osobe. Ako ste pomislili da ovim Skorsezeovim filmom ciljam na nas i naše društvo, mogu vam reć da ste potpuno u pravu. Naše traume su toliko bolno-duboke da mnogi beže od njih glavom bez obzira, ukoliko su ih uopšte svesni.

Suočavanje sa prošlošću je čest „lajt motiv“ kojim se nagoveštava mogućnost našeg oporavka, ali mi imamo užasnih problema i sa sadašnjošću, a o budućnosti ne smemo ni da mislimo. Ono čime treba da se suočimo, kao društvo, jesu užasi koje su pravile neke „ex vlasti“, ali mi nismo abolirani od tih užasa, naprotiv, upravo zbog tih vlasti i nas „koji smo ćutali“ (kako kaže Đole Balašević) naše traume su dostigle takav nivo da suočavanje sa njima može dovesti do efekta Shutter Islanda ili pak Zatvorenog ostrva – na koje smo se zatvorili kako bismo izbegli odgovornost.

Ako ste gledali&slušali ono što su napričali „režiser“ Antonijević i „tv-voditelj“ Marić onda vam je ovo dobar test za osećaj sopstvene odgovornosti koji bismo mogli konkretizovati kroz pitanje: Kako smo mogli da dopustimo da nam ovakvi kroje medijsko-filmske sadržaje? Ali ovi sadržaji nisu vezani samo za tv medije i film jer, sticajem okolnosti, i režiser i tv voditelj su deca režima ili su pak čist produkt njihovog ludila i bezdušja. Ma koliko se „normalni“ građani skanjivali i zgražavali nad ispadima prozvanog dvojca ipak moramo konstatovati da ono o čemu su drobili Antonijević i Marić jeste samo do paroksizma doveden stav ili pak viđenje prosečnog građanina u Srbiji o „eventualnim“ zločinima njihovih sugrađana diljem ex Jugoslavije.

Film Dara iz Jasenovca je današnji odgovor vlasti na traume iz prošlosti dok su Antonijević, Marić&slični kreatori iluzija koje nas čuvaju od istine na našem zatvorenom ostrvu. Pitanje je samo da li ćemo prihvatiti „dobre-stare“ iluzije ili ćemo krenuti trnovitim i bolnim putem istine koji nas može odvesti do suočavanja sa prošlošću. Bez ovog suočavanja nema nama (su)života na „brdovitom Balkanu“… Krivi smo mi koji smo ćutali!

(Autonomija)