Za politiku se kaže da je moć i ništa drugo… Obično se smatra da je moć skoncentrisana samo u rukama vladara (vladajuće klase) ili pak nosioca političke moći i da od njegove dobre volje zavisi koliko će i kako koristiti tu moć zadobijenu vladarskim „žezlom“. No, da li je politička moć nešto što pripada samo vladarima i političkom establišmentu ili se ona može naći i onom delu koji ne pripada klasično-tipičnoj političkoj igri – a to je moć samih građana, to jeste moć građanskog društva?

Hana Arent u svom delu O revoluciji govori o „sintaksi moći“ koja je karakteristična za „svetovni međuprostor preko koga se ljudi međusobno povezuju“. Prava moć nije u rukama pojedinaca, pa ni određenih društvenih grupa već se ona nalazi u ovom „međuprostoru“ odnosa između ljudi, a taj međuprostor jeste interkomunikativna veza koja povezuje ljude u društvo u kome, opet, oni iskazuju društvenu moć. Ono što je domen političke moći jeste, pored društvenog konsenzusa izvornih nosilaca moći – građana, obećanje izabranih (vladara) da će ovu moć sprovoditi u korist celog društva, a ne samo nosilaca političke vlasti, a svako negiranje društvene moći ili građanskog uticaja u stvari rađa ne-moć. Po H. Arent, vlast što je bliža autoritarnom ili totalitarnom ponašanju ona je sklonija ne-moći građana, to jeste vlast želi što manji uticaj izvorne moći i teži njenom potpunom ukidanju u stvaranju društva koje će više podsećati na logor nego na zajednicu slobodnih ljudi. Od logora će se ovako društvo razlikovati samo ukoliko stvori homo sacer-a (G. Agamben, italijanski filozof i pravni teoeretičar je u delu Homo sacer bio inspirisan upravo Arentovom koncepcijom ne-moći) ili izopštenika – onih koji neće biti nosioci nikakve moći a koje će „slobodni“ građani sa strahom doživljavati kao osobe „bez svojstava“ i prava… Izvor straha, od ne-moćnih, jeste mogućnost da i slobodni građani završe sa one strane moći i postanu izopštenici ili logoraši, to jeste deo sabirnog centra onih kojima su ukinuta sva prava i koji više nemaju nikakav društveni uticaj.

Ako ste prepoznali AV-ovsku vlast u onom što je opisano kao ne-moć i ako se osećate kao građanin bez svojstava onda ste definitivno žitelj&podanik države Srbije gde je društvo, sa svim svojim vrednostima, zatvoreno u taman kazamat, a njegovi tamničari su se potrudili da nas uvere da nam bolje i ne treba, to jest da smo situaciju u kojoj smo se našli u potpunosti i zaslužili. AV-a & Co na vlasti održava ne-moć koju on uporno i efikasno širi sa svim svojim fenomenima , a caka je u tome da nas ubedi kako je njegova ne-moć u stvari naša i da nas samo on može spasiti i zaštiti od nas samih, to jest od naše nemoći.

Nakon trideset godina raznoraznih političkih avanturista, i na vlasti i iz opozicije (domaćih i stranih), nakon ratova, kriza i svega što smo proživeli i šta preživljavamo kao građani ove zemlje, nije onda ni čudo što smo nemoćni, ubijeni u pojam, zbunjeni, jadni i siromašni. Sve su to okolnosti koje nam mogu dati neka objašnjenja u analizi naše situacije, ali nas svakako ne može opravdati zbog sopstvene letargičnosti i nedostatka volje za borbu. Sama situacija nas nije prekalila i očvrsnula za pobunu, ne, umesto toga mi smo se povukli u sebe i molimo boga da nam se ne desi nešto još gore… Upravo od ovog našeg nečinjenja živi i opstaje AV-ovska vlast.

Produbljivanje građanske nemoći i konstantno ubeđivanje građana da treba da budu apatični i društveno neaktivni dovela nas je do toga da ne želimo da se borimo, a to nas vodi pravo u pakao, to jeste u logor ispred kojeg ćemo ostaviti veru i nadu da mi, kao građani, možemo nešto učiniti i promeniti. Ostaće nam samo “dobra volja diktatora” kao naša realnost ali i simbol sopstvene ne-moći koja nas je preobratila u obične podanike vlasti, a na kraju i dovela do logoraškog statusa gde će nas prebrojaviti i sortirati kako vlast želi.

Rešenje naše situacije, ili barem putokaz ka rešenju, možemo naći opet kod H. Arent, koja pored sintakse moći izražene u međuljudskim odnosima, razlikuje i gramatiku moći koja se odnosi na društvenu aktivnost i delovanje, a ova aktivnost je usmerena prvenstveno na povezivanje građana jer su oni ono što čini nukleus svakog društva.

Moramo naći snage da se pokrenemo i prekinemo ovu letargiju kojom nas svakodnevno ušuškava vlast, a da bismo to učinili treba da se povezujemo i smišljamo zajedničke akcije koje će imati dvostruko dejstvo – povezaće građane u zajedničkom delovanju i usmeriće ih protiv vlasti kao glavnih vinovnika ove naše nemoguće situacije. Jer čovek je društveno biće, kako to već Aristotel reče, a ne ne-moćni izopštenik koga je vlast osudila na tavorenje u strahu i neizvesnosti. Ako si društveno biće onda si i spreman na su-delovanje sa ostalim građanima kako bi se suprotstavio presiji vlasti, jer to nije samo naša dužnost proistekla iz društvenog su-života nego i obaveza kao slobodnih i misaonih ljudi.

(Autonomija, foto: Pixabay)