Iako je akcident, kao izraz za nesrećni slučaj, dobio širu upotrebnu vrednost tek krajem prošle godine, nakon pirotskog „akcidenta“ sa amonijakom, ipak ga možemo proglasiti za “reč godine” mada se nastavio aktivno događati i ove 2023. o čemu nam i svedoči akcident iz Pančeva gde je takođe došlo do izlivanja amonijaka.

Nemački mislilac Detlef Klausen je u svom delu Granice prosvetiteljstva pisao o fenomenu eufemizacije pojmova koji su suviše drastično/dramatično delovali na savest ljudi pa je tako reč genocid – koja je ukazivala na masovno istrebljenje Jevreja u Drugom svetskom ratu od strane nacista i njihovih pomagača, zamenjena rečju holokaust koja je, opet, imala za cilj da konkretizuje pojam genocida na određenu populaciju (Jevreje), ali je postojala i skrivena intencija (po mišljenju D. Klausena) kako bi se relativiziralo jezivo značenje genocida kao pokušaja uništenja jednog celog na-roda (genus – rod na latinskom).

Mislim da se, na sličan način, pokušava ovim akcidentima umanjiti ili ublažiti značenje nesreće koje nose događaji kao što je pirotski ali i ukazati na prirodu samog događaja kao nečega akcidentalnog (accident) – što će reći bez namere, slučajno. Javni prostor u kome se i ostvaruje jezička komunikacija podložan je uticajima, a možemo reći i intervencijama, vladajućih struktura koje žele „očisititi“ ovaj prostor od suviše teških i neprijatnih reči ili pak značenja koje one nose…

Nesrećni slučajevi su više vezani za pojedinačne i lične tragedije ili pak za događaje koje vlast proceni da su profitabilni za njenu dominantnu ulogu u javnom životu društva gde jezik ima vrlo važnu, ako ne i presudnu, ulogu. Kada diskurs vlasti govori od događajima na Kosovu, na primer, on ne koristi izraz akcident jer bi tako izgubio emotivni naboj koje nose tragični događaji za srpski narod na toj teritoriji. Tako, na primer, kada su na Kosovu hapšeni srpski policajci od strane kosovskih vlasti, što je dovelo do skorašnjeg podizanja barikada od strane srpskog stanovništva na Severu Kosova, nije se govorilo o akcidentu već o progonu, tragediji, nesreći, nepravdi itd; Takođe akcident sa „malim Danilom“ nije nazivan akcidentom već je to bio „u-nebo-vapijuća“ nepravda naneta sinu predsednika kome je osujećeno fundamentalno pravo na slobodu kretanja i to od strane mrske opozicije. Da bi se „slučaj Pančevo“ ponovo okarakterisao kao akcident u kome postoje i okrivljeni (vlasnik firme za transport) dok u pirotskom akcidentu krivica je svaljena na „lošu infrastrukturu“ to jeste na nebezbednu prugu.

Nemački mislilac Martin Haideger je, na pitanje novinara Špigela da li je podržavao nacističku partiju, odgovorio da je bilo “iskakanja iz šina”. No, o ovom svom iskakanju iz šina Haideger nikada više nije rekao ni reči sem “ledene ćutnje” – kako je to opisao pesnik Paul Celan autor čuvene Fuge smrti. Ćutao je filozof Haideger o svom “pasivnom” podržavanju nacista do kraja života, ali je pečat “velikog majstora smrti” zauvek obeležio njegov lik i delo.

Htela je i vlast u Srbiji da prećuti akcident sa amonijakom u Pirotu, nakon iskakanja iz šina voza koji je prevozio opasnu materiju, ali su “drski” nezavisni mediji objavili neprijatne informacije o curenju otrova, štaviše jedan novinar je i zatekao nedirnut leš čoveka koji je stradao od posledica trovanja amonijakom. To vlast nije mogla da zataška, a pri ruci im nisu bile dovoljno jake spinovane (dez)informacije kojima bi pokrili pirotski akcident. I tako se informacija o nesreći u Pirotu proširla kao i amonijak koji se spustio rekom do Niša.

Neverovatno, šta je sve ova vlast u stanju da učini kako bi pobegla od odgovornosti i umesto da promptno odreaguje u sanaciji štete i obavesti građane o potencijalnim opasnostima vlast se bavila optuživanjem opozicije i “njihovih” novinara za širenje dezinformacija ili se pak pravila nevešta kao u slučaju, sada već legendarne, ministrice za zaštitu životne sredine. No, najveći hitmejker iz redova SNS-ovaca je bio aktuelni gradonačelnik Beograda koji je, mrtav-hladan, izjavio da on i ne zna da se opasne materije prevoze kroz Beograd, da bi zatim dodao kako to nije dobro i da te materije ne bi trebale uopšte da se prevoze bilo gde. Verovali ili ne…

I šta možemo zaključiti na osnovu pirotskog&pančevačkog akcidenta sa amonijakom? Zaključak je zastrašujući i svodi se na to da je ovu vlast baš briga za zdravlje građana. Vlasti je samo stalo do toga da se izvuče iz škakljivih situacija kako bi sačuvala svoje privilegije, a do zdravlja građana im je stalo kao i do lanjskog snega što su skorašnji akcidenti još jedanput konkretno i pokazali.

Čemu mi građani možemo da se nadamo kada predsednik zemlje napada novinare zbog toga što su se “usudili” da ga pitaju šta će da učini nakon što je Beograd, već po ko zna koji put, proglašen za jedan od najzagađenijih gradova na svetu, dok je u regionu pravi tigar – ali ne ekonomski već upravo po nivu zagađenosti. AV je konstatovao da su “isto tako” zagađeni i Zagreb, kao i Sarajevo, pa i Skoplje, ali se novinari nezavisnih medija bave samo Beogradom i Srbijom što samo govori o tome koliko oni ne vole svoju zemlju.

No, pored svih ovih nonsensa čiji smo svedoci na svakodnevnom nivou, najveći akcident predstavljaju građani ove nesrećne zemlje koji pristaju da ih vode neznalice, amateri, diletanti kao i klasični lopovi. Naše ćutanje pokazuje da ne želimo promene i to je poraznije od bilo koga drugog akcidenta u Srbiji. Sve ovo nas je dovelo do jednog specifičnog geo-polit-ekonomskog položaja u svetu gde više nismo ni Istok (Orijent) a ni Zapad (Okcident), a bogami ni Srednja Evropa, već samo akcident “na brdovitom Balkanu”.

(Autonomija, foto: Pixabay)