Prođe par nedelja od pada prepodobnog raba Božjeg Aleksandra Vučića sa trona, a njegove naprednjačke svetosti ćacijarha srpskog, gospodina Porfirija nigde nema da pruži utehu svom duhovnom sinu kog je zadesila golema nesreća. Do juče je patrijarh bio stub i tvrđava naprednjačkog režima, uvek spreman da priskoči u pomoć svom voljenom autokrati, a danas ga nema da javno podrži odlazeći režim.

Duhovni batinaš

Onomad je patrijarh usred Moskve olajavao pobunjene studente i građane kod diktatora Putina, masovnog ubice, difamirajući proteste kao “obojenu revoluciju”, a danas ni reč da kaže protiv te iste “cvjetnaje revoljucije” koja je Vučića potukla do nogu.

Svakog kritičara naprednjačkog režima iz crkvenih krugova Porfirije je progonio i strogo kažnjavao, dvojicu teologa je čak i anatemisao, isključio iz crkve, jednog episkopa je smenio sa vladičanskog trona, ali sve je to bilo uzalud, pao je nenarodni, antihrišćanski režim, uprkos svim naporima njegovih neprijatelja. Svako se u gušenje sveopšteg bunta služio sredstvima koja su mu dostupna.

Partijski lojalisti su kolima gazili demonstrante, kriminalci su bejzbol-palicama lomili vilice, stranački batinaši su premlaćivali, takozvani policajci i žandarmi su mlatili pendrecima nedužne ljude, tabloidni propagandisti su masno klevetali i podstrekivali na nasilje i represiju, a patrijarh je delio anateme, opanjkavao kritički nastrojene teologe, smenjivao nepokorne crkvene činovnike. U suštini, patrijarh je bio duhovni batinaš Aleksandra Vučića.

Stare navike

Nije patrijarhu ni lako, režim uz koji je stao korumpiranom dušom i telom odlazi u ropotarnicu istorije, vodećim ljudima tog režima prete dugogodišnje robije, nova vlast zagovara vladavinu prava i zakona, možda sutra nadležni organi pročešljaju i poslove patrijaršije i episkopija, pa mnogi ugledni monasi zamene keliju ćelijom. Nikad se ne zna šta nosi dan, a šta nosi noć. Došlo vreme poslednje, kad će i crkveni velikodostojnici morati da se drže zakona, totalna dekadencija je sve zahvatila, kuda ide ovaj pali svet.

Iako Porfirije nije pružio javnu podršku i duhovnu utehu palom autokrati, s kojim je u tandemu godinama ovu zemlju zavijao u crno, ipak nije ostao ni neutralan. Teško je osloboditi se starih navika, kad se sližeš sa zlom, navadiš na bljuvanje otrova, ogrezneš u greh do balčaka – nije se toga lako osloboditi, čak ni kad ti takva praksa ne ide u prilog, duševna inercija je jača od zdravog razuma i nagona za samoodržanjem.

Služio je patrijarh prvog novembra pomen stradalima ispod novosadske nadstrešnice, pa je izgovorio i besedu koja je bila, blago rečeno, bizarna. Čisto da se podsetimo, pre dve godine kad je nadstrešnica pala usled naprednjačke korupcije i ubila nedužne ljude koji su čekali prevoz – Porfirije je bio baš u Novom Sadu. Toliko ga je pogodila tragedija koja se dogodila u njegovoj blizini da mu na pamet nije palo da obiđe mesto zločina, da se pojavi, da zapali sveću i kaže koju reč utehe porodicama stradalih i vernom narodu.

Uvek uz zločince, nikad uz žrtve

Imao je ćacijarh važnije obaveze, prisustvovao je otvaranju dvodnevnog naučnog skupa pod nazivom „Dva veka Letopisa Matice srpske: časopis dugog, kontinuiranog trajanja kao međunarodni fenomenˮ. Tu se obratio okupljenima, među kojima su bili i vladika bački Irinej, ali i druge ugledne zvanice, što reče patrijarh u svom obraćanju – “uvaženi predstavnici pokrajinskih vlasti; dragi gradonačelniče Grada Novog Sada”.

Porfirije je brže-bolje zbrisao u Beograd, odakle je izdao šturo saopštenje u vidu izjave saučešća, prepuno opštih mesta, izanđalih floskula, bez ikakve naznake da ga je tragedija dirnula. “U ovim teškim trenucima važno je da budemo jedni uz druge, da se podržavamo i da pružamo utehu onima kojima je najpotrebnija”, napisao je Porfirije u izjavi saučešća.

I onda ga nigde nije bilo, pogotovo ne uz one kojima je uteha najpotrebnija. Što je i razumljivo, ne možeš da budeš i uz zločince i uz žrtve, a poglavar SPC-a je odavno izabrao stranu. Nije on tek tako dao Orden svetog Save Miloradu Vučeliću, niti je crkva slučajno bila duhovna podrška Karadžiću, Mladiću, Plavšićki i ostalim najgnusnijim ratnim zločincima.

Dimna zavesa od reči

Nakon pomena mučki ubijenima, Porfirije je ovako započeo propoved: “Čuli smo iz Jevanđelja poznati odlomak o bogatašu i Lazaru, odlomak iz Jevanđelja po Luki. I videli smo u tom Jevanđelju da ono što nas čini ljudima, da ono što nas opravdava kao ikone Božje, jeste naša vera u Boga i ljubav prema Bogu koja ne može drugačije da se pokaže, potvrdi i otkrije nego kao ljubav prema bližnjem”.

Jevanđelska priča zapravo govori o bogatašu koji je bio apsolutno ravnodušan prema patnji ubogog Lazara, pa je zato završio u paklu. To bi trebalo da bude opomena bogatima, i tu priču je trebalo patrijarh da propoveda svojim ortacima, koji nisu samo ravnodušni prema patnji drugih ljudi, već najveće uživanje nalaze u nanošenju zla nedužnim ljudima.

Rekao je patrijarh u propovedi i ovo: “Kada se rastajemo onda kada to naša ljudska logika ne predviđa, onda kada imamo utisak da se nešto desilo ranije nego što bi trebalo da se desi, mi ipak znamo da je važnije od svega ne kada će ko otići u naručje Božje, nego gde će stići, da li će zaista biti u naručju Božjem ili će to naručje promašiti”.

Tja, ko šta radi, Porfirije relativizuje zlo i dimnom zavesom od tobože bogougodnih reči pokušava da sakrije zločine svojih naprednjačkih pajtaša. Ljudska logika je mogla da predvidi pad nadstrešnice, samo da su nadležni radili svoj posao i da je provereno kako su napredni skakavci radili rekonstrukciju. A smrt šesnaestoro ljudi uopšte nije trebalo da se desi, to nije bila Božja volja, već posledica naprednjačke korupcije, o čemu će istraga i sud reći poslednju reč, nakon čega će odgovorni završiti na robiji, među kojima su i brojni naprednjaci bliski patrijarhu.

Nikogović i moralno ništavilo

Ovo bagatelisanje smrti, i to smrti do koje je došlo mučkim, podlim ubistvom, usled pohlepe i nezajažljivosti naprednjačke kaste, ovo tobožnje hrišćansko propovedanje da zemaljski život nije važan, da je važno samo gde će duše pokojnika završiti posle upokojenja – pokazuju bolje od svega kakav je Porfirije čovek. Nikogović i moralno ništavilo. A ova tobožnja briga da li će pokojnici završiti u Božjem naručju ili će ga promašiti, to je naprosto cinizam čoveka koji se zarad moći i novca, zarad položaja i zemaljskih dobara odrekao i Boga i Carstva nebeskog.

Usput budi rečeno, nije patrijarhovo da sudi ko će gde dospeti posle smrti, nije on ni Bog ni sudija, niti je nadležan za Strašni sud. Ali, kad čovek zgrabi moć, kad raspolaže ljudima, kad radi kome šta hoće, a da ga niko ne sprečava u toj samovolji – vremenom poveruje da je Bog.

Zborio je patrijarh i kako se molimo “da se i trag tuge, trag bola koji je iscrtan toga dana na telu čitavog našeg narodnog bića zaceli”. Za to zaceljenje dve godine su se borili upravo oni koji su se pobunili protiv naprednjačkih zlikovaca, upravo oni protiv kojih je Porfirije sve vreme stajao, a neke od njih je progonio i anatemisao. Uslov za to zaceljenje je pravda, utvrđivanje odgovornosti i sudska presuda protiv vinovnika ubistva. A to postaje moguće tek sad, kad patrijarhova naprednjačka družina silazi sa vlasti – u zatvor. Da se Porfirije pitao, nikad Vučić ne bi pao s trona, nikad ne bi pravosuđe počelo da radi svoj posao, nikad se ne bi stekli uslovi da se osude zločinci.

Na kraju je patrijarh prozborio i ovo: “Isto tako, molimo se Gospodu da nam pomogne da znamo da je svaki život dar Božji i da imamo odgovornost za njega, a u ovom slučaju, imamo svi odgovornost za sve, ali postoji neko ko je na drugačiji način odgovoran za ono što se desilo”. A ko je to na drugačiji način odgovoran? Čemu ove maglovite aluzije? Zašto patrijarh ne kaže ko je odgovoran? Samo zato što je bio deo družine koja je odgovorna za smrt šesnaestoro ljudi?

Crkvena hijerarhija protiv vernika

Kasno je za vađenje, otuda i ova relativizacija u tobožnjem duhu Dostojevskog, kako smo svi odgovorni za sve. Pa nismo. Nismo svi odgovorni za zločinstva, razbojništva, korupciju kriminalne bande koja je vladala ovom zemljom predugo. Odgovorni su oni koji su bili deo te ekipe, oni koji su bili na vlasti, a odgovorni su i oni koji su im davali duhovnu podršku. I dolazi vreme kada će za svoja dela odgovarati.

Porfirije je još jednom pokazao da nije ono za šta se predstavlja, da nije patrijarh jedne hrišćanske zajednice, već ćacijarh Srpske naprednjačke crkve. Ako Studentski pokret ispuni predizborna obećanja, ako svako ko je kršio zakon bude priveden pravdi, ako svako ko je učestvovao u uništavanju sopstvene države i društva bude odgovarao, bojim se da će i Porfirije morati ponešto da objasni nadležnoj instanci.

Dolaze neka drugačija vremena, za srpsko društvo, ali i za srpsku crkvu. Ko zna, možda se dogodi nezamislivo, pa najzad dobijemo verskog poglavara koji veruje u Boga. Uprkos početku promena, takva mogućnost i dalje deluje nadrealno, ali dešavale su se i neverovatnije stvari na svetu, ko zna, možda se prijatno iznenadimo. A što se tiče crkvene hijerarhije koja se dobrovoljno stavila u službu zlikovačkom režimu, koja je radila protiv svog naroda, protiv sopstvenih vernika, ali i svih drugih građana, rugajući se Hristu i jevanđelju, mogu samo da parafraziram našeg velikog esejistu: Oni koji su zajedno išli u kriminal, neka zajedno idu na robiju.

(AntenaM, karikatura: STUPS )