Viši istraživač u Beogradskom centru za bezbednosnu politiku Vuk Vuksanović ocenio je današnje odnose Srbije i NATO kao „prikrivenu saradnju“.

„To je, na neki način prikriveno partnerstvo ili prikrivena saradnja“, kazao je on agenciji Beta povodom četvrt veka od početka NATO bombarovanja SRJ 1999.

Taj stav je obrazložio ocenom da se „po mnogim paramentrima Srbija ponaša kao da je članica Alijanse“ iako to ona „formalno-pravno i politički nije“.

„Ako gledamo sva bitna pitanja srpske odbrambene politike, ona se i dalje vrte oko Alijanse… Srbiji je KFOR egzistencijalno važan za zaštitu srpske zajednice i kulturne baštine na Kosovu“ – kazao je Vuksanović.

Naveo je da postoje „i usmene garancije iz 2013. da će NATO sprečiti kosovske snage bezbednosti da unilateralno uđu na prostor severa Kosova“.

Faktor odnosa Srbije i NATO-a je „i pitanje toga što je NATO svuda na našoj granici, a vidimo da postoji i niz drugih parametara… jedina vojna vežba u kojoj je Srbija učestvovala od kada je izbio rat u Ukrajini, bila je sa SAD koje su glavna sila i pokretač NATO-a“, kazao je Vuksanović.

Ukazao je da je činjenica i to što postoji „jak otpor i jaka averzija prema Alijansi u srpskom javnom mnjenju“ i zbog bombardovanja SRJ 1999. i zbog 2008. kada je Kosovo proglasilo nezavisnost.

„Stoga se vodi dvostruka igra: s jedne strane se sarađuje sa Alijansom, ali se o tome ne priča previše u javnosti i medijima pod kontrolom vladajuće koalicije“, kazao je on.

Vuksanović je konstatovao da „srpska elita mora da pomiri unutrašnju realnost – da postoji jaka averzija prema Alijansi u domaćoj populuciji, s drugom međunarodnom strateškom realanošću – da je NATO svuda oko Srbije“.

Napomenuo je i da je u Srbiji ostao „veoma gorak ukus“ iz 1999. i to bez obzira da li se – kako je kazao – govori o Srbiji koja je bila na vlasti do 2000. godine, a koja je to ponovo od 2012, ili o onoj od 2000. do 2011.

„Smatra se da je Srbija bila meta vojne intervencije bez odobrenja Saveta bezbednosti UN i da je to vodilo do smanjenja srpske populacija na Kosovu i kasnije gubitka te terirotije“, kazao je on.

Vuksanović je rekao da je sve to „upamćeno kao jak ožiljak i kao jako poniženje“ i to „nema veze s tim da li su ljudi bili saglasni ili ne s politikom Slobodana Miloševića“, predsednika Srbije u vreme bombardovanja.

Naveo je da je to „bilo krunisano“ 2008. kada je Kosovo proglasili nezavisnost što je „u krajnjoj meri“ predstavljalo prekretnici u odnosima Srbije i Zapada.

„Do 2006. i 2007. se govorilo o evroatlantskim intrgracijama (Srbije)“ – kazao je Vuksanović i podsetio da je potom usvojena deklaracija Skupštine o vojnoj neutralnosti Srbije.

Potom se, kako je ocenio, potencijano govorilo o evropskim interacijama, „mada je to bila uglavnom politika balansiranja“.

Vuksanović smatra da i dalje ima podeljnosti o stavu međunarodne zajednice prema napadu NATO na SRJ 1999. godine: „Zapad i dalje želi da se 1999. tretira kao uspeh tog zapadnog, kako vole da kažu: liberalnog međunarodnog poretka“, a s druge strane „Rusija i Kina imaju prvenstveno sopstvene interese“ u vezi s događajima 1999. pri čemu su im „mnogo manje bitni interesi Srbije“.

Vuksanović vidi da je „tako bilo 1999, a tako je i sada, posle 25 godina“.

„U Rezoluciju Saveta bezbedbosti UN 1244 su, na insistiranje Rusije i Kine, odredbe o teritorijalnom integritetu, prvensteno zato što su se one u to vreme kada su bile slabije nego danas, plašile implikacija Kosova i intervencije NATO-a po sopstveni teritorijalni integritet“, kazao je Vuksanović.

(Beta, foto: N1)