Gopođa K. je živela preko puta mene, tačnije, naša zgrada je napravljena u obliku ćiriličnog slova “П”, tako da je živela na drugom kraju zgrade. Ako želimo biti precizni, mi smo delili dvorište, ja sam gledao u njen stan. Ako želimo biti još precizniji, gledao sam u stan njenih unuka.

Kada sam bio klinac, njeni unuci su bili poznati u kvartu, za Gospođu K. se samo znalo da postoji i ništa više. Par godina pre mog punoletstva, unuci su doživeli „slavnu sudbinu“, grafiti sa njihovim imenima su se pisali po Naselju. Ovekovečeni sprejom, njihovi životi su utkani u kolektivno sećanje mog komšiluka.

Gospođa K. se oduvek lepo oblačila, po austrougarskom stilu je štrčala po ulicama kvarta. Kao danas što štrče građevine iz tog perioda naspram Galensa. Bunda joj je bila nošena, ali očuvana, marama joj je videla boljih dana, ali je krpljena sa ljubavlju, biseri na vratu su prenošeni generacijama, ali nisu izgubili sjaj. K. je štrčala, ne zbog nadmenosti, odeće, jednostavno zato što je ona bila ona – Gospođa K. Imala je svoj odnos prema života, koga se držala i to je ljudima smetalo, ta gospođa uzdignute brade i pravih leđa koja je mirno hodala ka svojim osamdesetim. Nju neće uzdrmati ni tamo neki rat koji je buktao u našoj-njenoj, državi. Ipak je ona Gospođa K.

Tada nisam znao čime se bavila, pričalo se da je radila po germanskim zemljama, da je u Zagrebu držala restoran, priča je išla toliko daleko da se po ulici pričalo da ima plemićke krvi i da živi od rasprodaje imanja. Posle smrti unuka (niko joj decu nije poznavao, to su vam bake koje samo unuke imaju) viđao sam je često po kvartu, isključivo tu. U centar grada ona izgleda nije odlazila. Međutim, momci i devojke iz raznih kvartova su joj prilazi i javljali joj se sa puno poštovanja. Skinsi, dizelaši, mafijaši, svi su joj prilazili sa naklonom vrednim ulaskom u crkvu. Nama klincima je to bilo čudno, jer nisu ti ljudi koje smo viđali imali poštovanje prema drugima, a tek ne prema bakama. Trebalo je da prođe neko vreme da shvatimo šta se zapravo dešava: Gospođa K. je preuzela, ili vodila sve vreme, posao svojih unuka. Gospođa K. je bila diler.

Biznis partneri njenih unuka su ostali da rade sa njom, mislili su oni pametno, ko će posumnjati na lepo obučenu bakicu. U određeno vreme, svakog dana, Gospođa K. bi sišla sa trećeg sprata da prošeta psa. To je jedan od onih salonskih pasa koji se lepo uklapa u dekor stana, mali, ali otmen. U toku njihovih šetnji baka je razvijala posao i reputaciju, a danas je postala urbana legenda. Za nju su znali ljudi koji su trebali da znaju. Znali su da je dok igra sa drugaricama preferans u večernjim satima ne smeju uznemiravati, znali su da nema na veresiju, znali su da ih neće zakinuti, a znali su i da će, ako je prevare, hodati sledećih nekoliko meseci uz pomoć štaka. To su bila pravila Gospođe K.

Penzioni plan moje komšinice se sastojao od toga da se ne oslanja na državu, već na dilovanje, lagodan život i preferans. Nju nije interesovao prazan frižider, spajanje radnog staža, mali prihodi…

Sahrana je bila, tako kažu, sastavljena od viđenijih ljudi podzemlja i dobrog dela gerontolškog centra sa Naselja. Ispraćena je uz muziku i kvalitetno vino… Kao imperija na zalasku, ali sa velikim legatom.

Pišem ovo jer gledam moje druge komšije i komšinice, sve te nepovezane stažove, neisplaćene godine rada, mizerne penzije… Gledam ih kako su obezbeđenje u radnjama, kako voze autobuse, kako rade u trafikama… kako ne igraju preferans.

I vidim kako nam gospodin predsednik brani pravo na tonu marihuane, pa se i setih Gospođe K. – žene koja je umela da gleda u budućnost.

(Autonomija)