Šta je u pozadini skretanja pogleda?
“Slušaj. Uhvatiš jednog i ne puštaš.”
“Kako to misliš, ne puštam?”
“Lepo. Uhvatiš ga za bilo šta, samo se njega držiš, a za ostale, baš te briga.”
Ovako je otprilike izgledao uvod mog komšije u obuku iz samoodbrane.
Nisam siguran da sam imao šesnaest godina kada me je ekipa iz kvarta počela učiti osnovama života u Srbiji i njihovim primenama. Stvari koje su me naučili tada primenjujem u svakodnevnom životu.
Čak sam odlazio toliko daleko da sam sprejom po gradu neke rečenice ispisivao po zidovima, podsećanja radi. “Ne trči za busevima” i danas stoji negde na Naselju, podsetnik da ipak usporim, jedna veština koju ceo svoj život učim, ne žuriti.
Na društvenim mrežama sam imao dosta komentara na svoj rad, stvaralaštvo. Kada mi je RTV i puštao filmove umeli su ljudi da me napadnu: zašto se baviš ovom temom, kada kod nas ima toliko težih slučajeva.
Pre par dana sam dobio rasistički komentar na objavu videa koji sam radio za Evropski centar za prava Roma, a ticao se položaja Roma u evropskim zemljama. Lepo mi je objašnjeno da i mi imamo “svoje cigane“ i da oni prave dosta problema u našem društvu i da bih se trebao baviti njima, a rečeno mi je i na koji način. Ponosan sam na sebe što se nisam uključivao u dalju raspravu za dotičnim.
Odmah da vam kažem, baviti se angažovanim dokumentarnim filmom u Srbiji je ludost, a raditi to još na mesečnom nivou je stvar koja je za posmatranje od strane stručnih lica. Toliko nepravde i uništavanja na toliko malom prostoru je meni i dalje, pa… nedokučivo.
I dalje mi se stegne stomak zbog nekih radova. Često me to obilje nepravde obuzme i oduzme, postanem nem, sve bih uradio, na sve bih ukazao, ali onda se zamrznem u mestu. Od silne nemosti zatupim.
Toliko stvari se dešava na tlu naše zemlje, da svaki dan izlazi neki novi skup građana da brani neke vrednosti, usredsređujući se samo za određenu oblast, temu. Što mislim da je dobro, ne mogu aktiviste baš pokriti sve, treba se držati nekih stvari, a drago mi je da vidim kada sarađuju, kada se ispomažu, jer podrška je bitna. Ali fabrikovanje problema od strane vlasti ima nameru da se aktivisti, dokumentaristi, novinari rastrče na sve strane, da površinski obrade problem, jer njihovu pažnju već posle nekoliko dana krade novi gorući problem.
Često se pitamo, šta je u pozadini skretanja pogleda, sa koje teme nas skreću – ova ekipa vršilaca dužnosti. Ne stignemo do odgovora, a već je usledilo još jedno prevrtanje voza, zagađenje vazduha, eksplotacija radnika…
Kritika se ovde odnosi i na mene, jer se umorim kada mi se bavljenje jednom temom razduži na godine, pa i sam počnem da proživljavam njihove traume, živote. Jer, ne treba stati sa pitanjima: Ko je rušio u Savamali?, Ko je ubio Davida? Ko je kriv za pad helikoptera? Ko je Hrvate iseljavao iz Vojvodine? Ko je… dodajte sami.
Suština našeg problema je što ne pokušavamo videti našu ličnu odgovornost za to što nas okružuje, za uslove u kojima živimo. Bežimo uvek u distrakciju, nešto što će nas udaljiti od suštine, onog JA koje treba da se otkrije u nama i počne da živi. Suočavanje sa sobom je vraški teško, a kada pokušavate da radite na problemima društva, sa traumama koje vučete, samo ćete nalaziti još problema koji će vam poslužiti kao distrakcija.
Drago mi je zato da vidim na lokalu da se pojavljuju razne građanske inicijative, koje se bave “lokalnim traumama”, pokušavaju raditi na sebi, a samim time poboljšati kvalitet života svojih komšija. Držati se određenih tema koje se tiču šireg i užeg komšiluka podstiče i proces nikad ostvarene decentralizacije Srbije. Sveli smo sve na Beograd, ali smo probleme ostavili na lokalu.
Možda je taj lokalni podstrek zapravo trenutno i jedini oblik demokratije u nas.
“A šta se desi kada me ostali krenu udarati?”
“Opet ti kažem, držiš se jednog, njega biješ, a ovi ostali mogu samo malo po leđima da te udare, dok si ti na ovom jednom, ne mogu te udariti po licu.”
“A, shvatio sam.”
“Shvatio si ti moj…”
(Autonomija, fotografije: Vojin Ivkov)