Aleksandar Stanković, hrvatski novinar, izazvao je veliku pažnju komentarom o fudbalskoj reprezentaciji Hrvatske.
„Vatreni“ su osvojili treće mesto na Svetskom prvenstvu u Kataru, a i tokom samog Mundijala, i po povratku u Hrvatsku „koketirali“ su sa ustaštvom, dok se tokom dočeka horski orila pesma Marka Perkovića Tompsona, „Pukni puško“ na inicijativu Dejana Lovrena.
Stankovićev komnetar u celosti možete da pročitate ispod:
Pre pet godina Luka Modrić je kratkim pamćenjem štitio Zdravka Mamića na sudu. O tome sam radio emisiju s Joškom Jeličićem koji je zaključio da Modrić nije dorastao suđenju, a ja sam zaključio kako bi nas 90 posto učinilo isto i zapitao se ko nam je kriv što verujemo da su fudbaleri naši najbolji ambasadori. U međuvremenu su fudbaleri službeno postali naši najbolji ambasadori, a ja i dalje mislim isto. Hrvatska fudbalska reprezentacija je 20-ak mladića koji odlično rade svoj posao. Uz časne izuzetke fini momci, selektor simpatična osoba, Luka Modrić vredan čovjek, međutim on nije moji najbolji ambasador. I sada sledi pitanje „a čiji si ti ambasador tako pametan?“ Ničiji! Ja u startu nemam kvalifikacije za tu čast jer imam dobro pamćenje i jer redovno plaćam porez. Dakle, ja sam sam svoj ambasador“, napisao je Stanković, nakon čega je nastavio:
„Pojašnjenje: Nisam nogometni navijač i ne padam u euforiju kada igra Dinamo, ili reprezentacija. Više sam se radovao uspesima Mirka Filipovića, Željka Mavrovića, Ivaniševića, nekada Beneša i Parlova nego fudbalske reprezentacije. Eto, takav sam, više volim druge sportove. Ne preplavi me osećaj ponosa, ili išta slično kada u Alžiru spomenu Modrića, Šukera, Tita ili Teslu. Tesla je bio genije, ali mene tu nije bilo nigde. To što govorimo isti jezik i što smo rođeni relativno blizu nije dovoljno da sebe prepoznajem u Tesli. Ili da okrenemo stvari ovako: mogu se prepoznati i biti ponosan na sve izvrsne ljude ovog sveta od Njutna do Tesle, od (Danila, prim. aut.) Harmsa do (Davora, prim. aut) Slamniga, od Saše Petrovića do Anga Lija, ali nekako mi se čini da je to i za egomanijaka poput mene previše. I da, i dalje mislim da fudbaleri nisu moji najboljii ambasadori već su najbolji ambasadori sami sebe.
Ne trebaju mi ambasadori koji se opuštaju uz „Za dom spremni“. Naravno, „moji ambasadori su Vučić i Šešelj“, al koga da ja nakon ovih 20 godina javnog rada više u što uveravam, f**k off!. Na ovom svetu postoje teški fudbalski fanovi čija zaluđenost loptom se ne može racionalno objasniti i za njih je očekivano da se poistovjećuju s fudbalerima. Tu je stvar jasna i njima svaka čast. Međutim, čini mi se da su u ovoj priči o velikom ambasadorskom šinjelu Luke Modrića najglasniji oni koji nisu ništa napravili u životu i kojima treba službenik a bi imali pristojno mišljenje o sebi. I uopšte ta priča o fudbalu koji utiče na imidž zemlje? Da, Hrvatska je vidljivija nakon uspeha fudbalske reprezentacije, ali nakon što su Argentinci postali svetski prvaci imamo li bolje mišljenje o Argentini? Divimo li se Argentincima kako su uredili društvenu zajednicu u kojoj žive? Poželeli smo živeti u Argentini, čitati Borhesa, draži nam je Če Gevara?
Luka Modrić uprkos tome što je izvrstan u jednoj igri nije moj predstavnik, a nekako se nadam da nije ambasador ni one Gandijevske skupine domoljuba koji me zbog toga s isukanim sabljama već danima jure po internetu.
I za kraj priznajem, pogrešio sam. Pre pet godina sam svet pokušao krojiti prema meri vlastitog idealizma, a to ne ide. Fudbaleri su tvoji najbolji ambasadori, moji nisu“, napisao je Stanković.
STUPS: Bestijarijum