Pisac i prevodilac Vladimir Arsenijević od svojih prvih pojavljivanja na javnoj sceni sredinom devedesetih godina ne govori samo o književnosti, već kroz svoja dela i angažman secira društveno-političke teme bilo da je reč o regionu ili svetu. Osnovao je Udruženje “Krokodil” kojem je jedan od ciljeva povezivanje umetnika, organizovanje tribina i književnih večeri, ali i humanitarni rad.

Povod za razgovor je bio nedavno održani Festival “Krokodil” koji je u Beogradu i Novom Sadu okupio značajne autore i autorke, ali i Arsenijevićev odlazak u ratom pogođenu Ukrajinu koji je podigao veliku prašinu na socijalnim mrežama.

Nakon što je završen Književni festival ‘Krokodil’ možete da sumirate utiske. Koja je bitna ideja proizašla kao zaključak posle svih tribina i književnih večeri gde su se predstavili autori i autorke iz regiona i sveta?

–Festival Krokodil je ove godine imao svoje četrnaesto izdanje. Nazvali smo ga “Godina magijskog mišljenja”, po naslovu knjige Džoan Didion, jer nam se činilo na osnovu svega što smo živeli ovih poslednjih godina: pandemija, ruska agresija na Ukrajinu, strah od nuklearne katastrofe, ekološka implozija s realnom izvesnošću da će čitava planeta doći do svog kraja brže nego što smo pretpostavljali u svojim najgorim strahovima, da o svim tim prilično turobnim temama ima mnogo smisla razgovarati s našim ovogodišnjim učesnicima. Međutim, “Krokodil” je skraćenica od “Književno regionalno okupljanje koje otklanja dosadu i letargiju”, a to otklanjanje dosade i letargije nama se čini jako važnim političkim pitanjem, pod uslovom da vam je namera da proizvodite nešto što je u skladu s vremenom u kojem živimo. I tako je uprkos svim mračnim temama ipak preovladao jedan optimističan osećaj, nešto sa čime ne bi mogle da se pohvale generacije pre samo desetak godina. A to je da mi danas zaista živimo u jednom globalizovanom ambijentu. Primamo informacije iz izvora koji su planetarno vidljivi, uglavnom vladamo engleskim jezikom i lakše se i bolje međusobno razumemo nego ikad ranije u istoriji ljudske vrste.

Tokom cele godine ‘Krokodil’ je domaćin velikom broju rezidenata. Šta takva saradnja donosi Beogradu?

–Ne postoji kontinuirani rezidencijalni program za pisce u Srbiji, osim “Krokodilovog”. Povremeno se neki pojave, ali brzo zgasnu. Beograd je za veliki broj Evropljana, a tek pogotovo za posetioce s drugih kontinenata, jedna prilično crna tačka na mapi Evrope. To je naša realnost. Mi to ne osećamo u dovoljnoj meri, tu našu nevidljivost, jer se budimo ovde i ovde provodimo naše živote, ali jedan broj ljudi kojima je u međuvremeno već pripalo muka od Praga, Budimpešte, Pariza ili Berlina, posećuju Beograd kao nešto čudno i egzotično, mesto u kom nikada ranije nisu bili. Gosti našeg rezidencijalnog programa u Beogradu borave po mesec dana i uglavnom ga dožive kao možda ne preterano lep, ali s druge strane veoma dinamičan grad. Vide da ovde postoji jedna vrsta kontinuiranog kulturnog pulsa i mnogi od njih požele da se vrate. U tom smislu “Krokodilova rezidencija za pisce” je važan format onoga što nazivamo kulturnom ili javnom diplomatijom. To je nešto što naše institucije naravno ne razumeju u dovoljnoj meri, ali je reč o važnoj pa i promotivnoj alatki u mnogim evropskim zemljama. Skandinavci, recimo, mnogo ulažu u taj oblik diplomatije pa neštedimice na sve strane šalju svoje pisce, reditelje, vizuelne umetnike, jer su to ljudi koji potom uspostavljaju dinamičnu, živu komunikaciju s ostatkom sveta. Kod nas država poslovično ništa ne kapira, pa tradicionalno civilni sektor radi one stvari koje bi država trebala da radi, ali ih ne radi.

Udruženje ‘Krokodil’ učestvuje u mnogobrojnim humanitranim akcijama. Posetili ste ratom zahvaćenu Ukrajinu, ali odlazak nije bio lak.

–Čim je krenula agresija Rusije na Ukrajinu rešili smo da organizujemo prikupljanje humanitarne pomoći, jer smo očitali zastrašujuće stanje u društvu i videli da to kod nas neće ići lako. To više nije pitanje političkog stanovišta, već nešto što je zaslepelo ljude da više ne osećaju elementarnu ljudsku tragediju, već se ili bave kompleksnim geostrateškim pitanjima ili su nedvosmisleno navijački nastrojeni prema agresoru i zapravo krvožedno uživaju u patnjama žrtve. Stupili smo u kontakt s Andrijem Ljupkom, a to je još jedan dodatak mom prethodnom odgovoru na pitanje o rezidencijalnim programima. Jer Andrij Ljupka je istaknuti ukrajinski pisac, prevodilac i balkanolog, a boravio je u “Krokodilovoj rezidenciji za pisce”. Početkom rata se zatekao u Užgorodu, u koji se iz Kijeva preselio sa porodicom. To je najzapadniji ukrajinski grad, neposredno uz granicu s Mađarskom i Slovačkom. Zahvaljujući toj geografskoj činjenici veliki deo humanitarne pomoći dolazi upravo s te strane. I Andrij se posvetio distribuciji pomoći, te smo stupili u kontakt sa njim i odlučili da sarađujemo na našem planu da dostavimo pomoć onima kojima je ona najpotrebnija.

Andrij je i sam bio šokiran glasovima koji su tada u Ukrajinu već počeli da stižu iz Srbije, a koji su bili praktično nepodeljeno agresivni, suludi, nedvosmisleno i radosno svrstani na stranu agresije i zla. Rekao nam je da sve to za njega predstavlja jednu vrstu ličnog bola, jer oseća jake kontakte i vezu s našom kulturom. Sve to je stoga doživeo kao jednu vrstu izdaje koju nije mogao ničim da objasni. U to vreme odvijale su se najstrašnije ulične borbe u Harkovu, najistočnijem ukrajinskom gradu, koji je samo 20 kilometara udaljen od granice s Rusijom. Čitav grad je tada goreo. Direktno na liniji vatre se našao i Gradski perinatalni centar, a broj prevremeno rođene dece je, naravno, bio u dramatičnom porastu. S druge strane, granatiranjem je bio prekinut redovan dotok robe i opreme. Ne bi li sačuvali živote prevremenaca, osoblje je snosilo inkubatore u skloništa. I mi smo svoje napore koncentrisali upravo tu. Objavili smo da sakupljamo humanitarnu pomoć za prevremeno rođene bebe u Ukrajini i pozvali građane da doniraju. S druge strane kontaktirali smo institucije, prevashodno beogradski Institut za neonatologiju i oni su nam bez imalo dvoumljenja otvorili vrata svojih magacina odakle smo preuzeli tri rashodovana neonatalna respiratora koje je valjalo servisirati.

I onda je krenuo jedan grozan period za nas. Rat je svakodnevno dobijao na zamahu, a nama je sve jako sporo išlo. Nakon dva meseca sakupljanja donacija prikupili smo ukupno 350 evra. Mislim, mi smo iskreno zahvalni na svakom dinaru, ne želim da umanjim ničiju potrebu da pomogne, ali baš treba da postoji jedna nedvosmislena nezainteresovanost u društvu, pa da sakupite toliko. Samo servisiranje jednog od tri respiratora koštalo je duplo više. Sećam se da me je Andrij negde na proleće pitao kada ćemo doneti pomoć, jer ljudi ginu, a mi smo ipak preuzeli na sebe tu obavezu, i da ja u tom trenutku nisam znao šta da mu kažem. Onda su, da sve samo bude još gore, počeli praznici, najpre Uskrs, pa Prvi maj, pa je dežurna sestra na Institutu otišla na bolovanje, a niko drugi nije imao ključ od magacina, pa je trebalo detektovati licenciranog servisera i dobaviti neophodne delove. Sve je to bilo strašno. Ispostavilo se na kraju da je samo jedan od tri respiratora uopšte mogao da se servisira.

Konačno smo, zahvaljujući kontaktima koje smo ostvarili s Fondom B92 i Srpskim filantropskim forumom, dobavili značajne količine neonatalnih pelena i dohrane za prevremeno rođene bebe. Forum ZFD, tj. kancelarije ove nemačke organizacije u Beogradu i Kijevu, pomogli su nam oko troškova puta, a Ukrajinska ambasada u Beogradu snabdela nas je papirima koji su nam omogućili da lakše pređemo tri granice koje su nam stajale na putu i konačno smo sa svim što smo skupili krenuli prema Užgorodu gde nas je sačekao Andrij. Tu smo svu našu pomoć pretovarili u dva medicinska vozila koja su takođe stigla kao humanitarna pomoć iz Švajcarske i otisnuli se prema Harkovu.

Čisto informacije radi: od Beograda do Užgoroda ima 800 kilometara, a od Užgoroda do Harkova čitavih 1.400. Ukrajina je zaista mnogo veća zemlja nego što većina ljudi kod nas uopšte zamišlja. Kako smo se kretali sa zapada ka istoku zemlje stvarili su postajale sve dramatičnije. Prolazak kroz Buču i Borodijanku u okolini Kijeva podsetio nas je na prizore iz Vukovara ili Alepa, a kad smo prešli Dnjepar i našli se u istočnom delu Ukrajine, rat je bio sveprisutan. Do Harkova smo od Beograda doslovno putovali neprekidno tri dana, a kroz čitavu Ukrajinu stajali smo na mnogobrojnim vojnim punktovima.

Kakve su bile reakcije kada ste stigli?

–Bilo je dirljivo kada čovek dođe u situaciju da tim ljudima s kojima je bio u kontaktu konačno ostavi prikupljenu pomoć, ma koliko ona realno bila mala. Ima jedna stvar u svemu tome koja mene svaki put iznova gane, a to je da bi Ukrajinci, koji su od početka agresije primili jako mnogo ljubavi, poštovanja i pomoći iz celog sveta, mogli da budu potpuno ravnodušni prema tome šta se i kako misli o njima u Srbiji, ali njima je ipak stalo. Mnogo im je lakše da se identifikuju s nama, jer su i oni u svojim očima manji nego što realno jesu. Oni su mali sused Rusije koja je toliko velika da to prevazilazi granice ljudskog poimanja, a s druge strane Ukrajina je teritorijalno najveća evropska zemlja. Dosta se identifikuju sa Srbijom koja im nije strana. I neobično im je koliko su ljudi ovde sve uspeli potpuno pogrešno da razumeju. Nekoliko puta sam od ukrajinskih prijatelja čuo jednu tezu koja mi se čini jako ispravnom – kada bi Srbija samo godinu dana bila direktni sused Rusiji, govorili su mi, sigurni smo da bi Srbi bolje razumeli ovo u čemu Ukrajinci sada žive.

U Harkovu smo se inače susreli sa Serhijem Žadanom, najpoznatijim ukrajinskim pesnikom koji je nominovan za Nobelovu nagradu i koji nam je aktivno pomogao u raznošenju humanitarne pomoći. Kada smo izlazili iz bolnice, na putu koji vodi ka severnim rubovima grada odakle sve vreme dopiru detonacije i jure vojna kola, stajala je baka koja je pokušavala da proda cveće. Zastali smo. Serhij je od nje kupio cveće i video sam kako se taj humani osećaj istovremeno odvija na više različitih nivoa. Možeš da se baviš dostavom ogromne humanitarne pomoći ili da daš nešto novca toj baki i sve je podjednako vredno. Nijedna stvar tu nije manje važna od one druge. To me je ispunilo osećajem divljenja.

Primetio sam još da Ukrajinci nisu skloni samosažaljenju. Trude se da žive normalne živote i u društvu postoji jedan osećaj uzajamnosti i razumevanja, a time i neobičnog mira. Razumeo sam možda bolje nego ikad groznu toksičnost koja je kod nas vladala tokom devedesetih godina, a umnogome je prisutna i danas. Mi smo se nalazili u bratoubilačkom ambijentu etničkog građanskog rata, a kod njih je atmosfera ipak u tom smislu značajno drugačija. Oni imaju spoljnog neprijatelja i oko toga u društvu nema ama baš nikakve sumnje. Tamo sam upoznao jednu vrstu patriotizma koju nikada nisam imao prilike da vidim u svojoj domovini, a to je iskrena želja da se pomogne društvu i građanima. I praktično svi u tome učestvuju kako god i koliko god mogu.

Zbog toga što imamo iskustvo ‘90-ih čini se da bi trebalo da imamo daleko veće razumevanje, a naprotiv na socijalnim mrežama bilo je dosta negativnih komentara.

–Prostor za komentarisanje je jedna užasna močvara. Živimo pod strahom od tog užasa hejta. Sve je izloženo mrziteljima. Pljuju Slavoja Žižeka, a pljuju i Cecu. Sve je izloženo masovnom pljuvanju. Taj teror komentatora zaista ne proizvodi ništa dobro. Drugi nivo u tome je zašto se takva okorelost zapatila upravo kod nas. Ali to je posledica revizionizma, samoviktimizacije i apsolutne nesposobnosti da se preuzme odgovornost za bilo šta.

Ako pitate prosečnog čoveka, on će početi da vam priča nadugačko o NATO bombardovanju, pa bi neupoznat čovek stekao utisak da su tako ovde živeli dobri mali Hobiti koji su se mirno bavili uzgojem krompira i gledali svoja posla sve do zlokobne 1999. kad je sasvim odjednom, ničim izazvan, došao zli NATO i počeo da ih zasipa bombama. A realnost je da je režim Slobodana Miloševića više od deset godina proizvodio strahovite stvari, provocirao toliko tragedija i da smo se, kad je taj režim napokon pao a Milošević bio odveden u Hag, barem delimično suočili sa time, uspostavili neke odnose regionalno i rekli ljudima s kojima ponovo treba da živimo – Albancima, Bošnjacima – izvinite, hajde da podvučemo crtu i formiramo sadašnjost u kojoj će naša deca moći da funkcionišu, stvari bi verovatno bile nešto drugačije. Ali ni za šta od svega toga mi kao društvo očigledno nismo bili sposobni već smo samo negirali, negirali, negirali uporno tražeći krivce uvek negde drugde i kada to onda dobro rastreseš kroz uporno svakom režimu odane medije u trajanju od dvadesetak godina, dobiješ situaciju gde smo mi ni krivi ni dužni, eto, bili bombardovani.

Ta vrsta ogorčenosti se na kraju reflektuje na situaciju u Ukrajini, a Putin u očima našeg potpuno izbezumljenog građanina dobija obrise Belog viteza. I ti ljudi onda samouvereno tvrde da nije stvar u Ukrajincima, nego u trulom Zapadu koji kao tako gadno manipuliše Ukrajinom da je sirotog Putina doveo u situaciju iz koje on, kao, uopšte nije mogao da reaguje drugačije nego je, eto, baš morao da granatira bolnicu u Harkovu i civilne objekte u Buči i da unakazi čitave gradove poput Mariupolja itd.

Ceo odnos prema stvarnosti, zasnovan na mitologizaciji geopolitike, suštinski je bezosećajan. Ako već ne možeš ništa drugo, kako to da nemaš baš nimalo osećaja za ljude koji u svemu tome ne predstavljaju nijednu stranu? Svako od nas može da oseti da nemamo kontakta s političkim odlukama i da će se stvari događati bez obzira šta mi o njima mislili, pa bi se reklo da bi makar to moglo da da dovoljno osnova za elementarnu međuljudsku empatiju. Ali – ne. Uporno i dosledno – ne.

(Branka Selaković, Al Jazeera / Foto: N1)