Vučić je kvaran politički protivnik, što se vidi po tome da je manipulacija njegov politički modus operandi. U pokušaju da povrati inicijativu i uspostavi kontrolu nad političkim poljem on izbacuje niz „varalica“, ne bi li okupirao i pažnju javnosti preusmerio sa studenata – sa kojima ne zna šta da radi – na neke druge aktere. Recimo, na lojaliste.

U Vučićevoj inscenaciji, lojalisti su rusofilna stranačka afilijacija, njemu fanatično odana i spremna da se nasilnički obračunava sa političkim protivnicima. Po njegovom vlastitom sudu, lojalisti su ekstremisti.

Problem je, međutim, u tome što je i sam Vučić ekstremist, ako imamo u vidu njegovu izjavu da ćemo za jednu ubijenu srpsku glavu uzeti sto muslimanskih. Postavlja se, stoga, logično pitanje: šta je ekstremnije od ekstremiste?

Da li se Vučić distancirao od svoje idiotske izjave? Ne znam. Ali činjenica da se on danas nalazi na poziciji šefa države ponešto govori i o nama, o mizeriji srpske politike i civilizacijskom padu koji smo doživeli kao društvo.

Drugu varalicu Vučić je izbacio pre neki dan, kada je pomenuo novosadski krug dvojke, nekakvu vojvođansku platformu i povratak Srbije u vreme pre jogurt revolucije. Pre toga, Vučić je poručio da Vojvodina nikad neće biti antisrpska.

Da se razumemo: Vojvodina je deo Srbije, ali nije Srbija; insistirati na tome nije nikakvo antisrpstvo. A kada je o vremeplovu reč, zašto bismo se vraćali u 1988. godinu? Zašto ne bismo otišli malo dublje u prošlost i dobro porazmislili o tome da li nam je ujedinjenje sa Srbijom uopšte i bilo potrebno?

Vučić neće trajati večito, a vojvođansko pitanje će se pre ili kasnije vratiti u središte javne pažnje. Namerno kažem vojvođansko, a ne autonomaško pitanje, jer je priča o autonomiji potpuno passe. Autonomija više nije dovoljna, pa se u formulaciji problema mora insistirati na vojvođanskom pitanju. To se pitanje mora zaoštriti, a politički asortiman proširiti. Pojava, dakle, vojvođanskih separatista mora biti sasvim normalna stvar. Politički ideal nezavisne države Vojvodine je legitiman – posebno je pitanje da li je i realan – pa i zagovornicima ove opcije mora biti omogućeno da se, pod istima uslovima kao i autonomaške i neautonomaške opcije, nadmeću za podršku građanstva.

Dve stvari pogoduju rečenom zaoštravanju. Prva je propast srpskog velikodržavlja. Dvadeseti vek je pokazao da je Velika Srbija nemoguć projekat, da je veoma destruktivan i da od njega treba odustati. Kao, uostalom, i od njegovog erzaca tzv. srpskog sveta. Pitanje, dakle, nije kolika, već kakva Srbija. Druga stvar se tiče ideološkog oslonca Velike Srbije, srpskog nacionalizma. Etnički ustrojen, agresivan i potpuno kompromitovan, srpski nacionalizam ne može biti temelj za buduće političko delanje. Njega u životu još održava Kosovo, ali mu politički realizam smanjuje uticaj.

Nakon Vučićevog despotizma, ozbiljna debate treba da se povede i o srpskoj crkvi, pošto je ona jedna od ključnih prepreka u konstituisanju Srba kao moderne građanske nacije. U budućoj reorganizaciji države, crkvu treba vratiti tamo gde joj je i mesto – u privatnu sferu. Ona je važna za verski identitet građana, ali ne i za njihov nacionalni identitet. To što srpska crkva sebe postulira kao nacionalnu instituciju govori o njenim političkim ambicijama, pa se sa njom mora voditi oštra politička borba. A to je nešto čemu jad od političkih aktera u Srbiji izgleda da nije rad.

Svedena na severnu Srbiju, Vojvodina se praktično izgubila iz javnog govora. To što se o njenim nadležnostima javno ne govori, to ne znači da je Vojvodina nestala kao autonomaška, republikanska ili indipendentistička politička preferencija. Kao takva, ona će preživeti naprednjake, ali je za njen delatan i institucionalan život potrebno mnogo više od puke smene na vlasti.

(Autonomija)