Danas je počela nova školska godina. Zakonom je propisano da se početak godine obeležava intoniranjem himne. Ukoliko se ogluše o ovu zakonsku obavezu, škole će biti novčano sankcionisane.

Da li đaci u školama treba da slušaju himnu? Treba. U nastavnom gradivu mora biti mesta ne samo za slušanje himne, nego i za kritičku raspravo o njoj. To je, valjda, smisao škole: da podstiče učenike da kritički raspravljaju o svemu. Pa, i o himnama.

No, dok je himna kao nastavna jedinica i prihvatljiva stvar, himna kao prinudna obaveza škole to nikako nije. Zašto? Pa, zato što se privrženost ne može naređivati zakonima. Taj osećaj učenik, odnosno građanin, može nalaziti u svom intimnom registru, ali ne mora. A nije ni dužan da ga poseduje.

Druga stvar koja izaziva otpor jest u tome što se privrženost duguje srpskom rodu i to u pesmi koja se smatra reprezentativnom, ne za srpski narod, nego za Republiku Srbiju. Republika pripada građanima, neovisno o njihovoj pripadnosti, pa privrženost Republici ne bi smela biti etnički ni uslovljena, ni obeležena.

“Bože pravde” je nacionalistički izbor. U kulturno fragmentisanom društvu državni simboli treba da budu, što je više moguće, etnički neutralni, a patriotska privrženost centrirana na slobode, jednaka prava svih.

Ukoliko država nije u stanju da efikasno štiti ova dobra, patriote ne bi trebalo da imaju dilemu. Bolje je, kaže Forester, izdati državu, nego prijatelje.

(Autonomija)