Brnabić je užasnuta, jer je Rektortski kolegijum odbio razgovor sa Vučićem. Sa političarem koji, po njenom sudu, ima najveći legitimitet.

Ana se pravi Marica. Nije reč o legitimitetu, nego o nadležnostima. Ali, kada nas već vuče za olovku da kažemo, onda, i neku o legitimitetu tzv. predsednika.

Na izborima za predsednika Republike Vučić je dobio više glasova od svog protivkandidata. Na izborima, da to naglasimo, za predsednika Republike, a ne za uzurpatora.

Nadležnosti predsednika Republike su veoma skromne, on nema nikakve nadležnosti kada je reč o pravosuđu, građevinarstvu, izmenama zakona, ostavkama, krivičnoj odgovornosti, vođenju politike, prosveti…

Brnabić kaže da se rektorski kolegijum samougasio, kada je odbio razgovor sa Vučićem. Koliko puta Vučić treba da prekrši Ustav, da bi Brnabić konstatovala da se funkcija predsednika Republike samougasila, a sa njome i legitimitet Aleksandra Vučića?

Jer, da ponovimo: građani su izašli na izbore u uverenju da biraju predsednika Republike, koji će se skrupulozno držati ustava, a dobili su vlastohlepnog političara koji prezire ustav, koji poseže za tuđim nadležnostima, koji se sa prezirom odnosi prema političkim protivnicima, koji cepa političku zajednicu i varvarizuje odnose u njoj, koji ne podnosi studente i ludi na svako njihovo „Niko te ništa nije pitao“.

Ana Brnabić nije intelektualno ometena predsednica Skupštine, ali nju politička ovisnost o Vučiću sprečava da u odluci Rektorskog kolegijuma vidi nešto dobro – pokušaj da se Vučić vrati na ustavna podešavanja, da institucije rade svoj posao, da se ukine ponižavajuće stanje naprednjačke okupacije i Srbija, konačno, postane normalna zemlja.

Republika, a ne despotija.

(Autonomija)