Teško je živeti u Srbiji. I kad su prilike relativno stišane život liči na olako prepuštanje kraju. Nije to samo pandemija, spoljna i unutarnja zatvorenost, stalni strah za sve koje volite. Što više ljudi volite, to vam više stalna zebnja uređuje ono što podrazumevate pod životom. Ako i razgovarate, reči sve češće liče na štektanje. Javna reč je monolog, a ako nije, onda je i ne čujete, postaje samo beskorisna nota generalne kakofonije. Nepodnošljivi blebet širi se takozvanim društvenim mrežama, jedna devojka je ovih dana pod takvom paljbom izvršila samoubistvo. Bila je veoma mlada, više je nema.
Računate na prijatelje? Gotovo ih ne viđate, ne razgovarate, uglavnom komunicirate. U takvoj vezi nemate šta da kažete osim svakodnevne jadikovke. Banalnost onda postaje sušta pristojnost. Kao i ćutanje. Zabrinete se za prijatelje? Možda. Ali tad ste agresivni, takoreći zloguki prorok/proročica. Ne komunicirate – onda ste nemarni, baš vas je briga. Radite? Da, zapravo ropćete. Ne radite? Pred vama je čisti užas. Radujete se? Tako ste bezobzirni. Tugujete? Tek tad ste bezdušni, ta uvek je nekom teže nego vama. Stari ste i bolesni – pa zašto ste još uvek ovde? Sećate se mladosti, žalite za njom? Nema šta, idete odmah u policu fosilnih artefakata jugonostalgičara. Tako vremenom i prijatelje iskomunicirate, ili oni vas, nestanu u mračnom svetlu sajber nečega, jer nije to prostor, možda tek (izgubljeno) vreme.
Povrh svega toga, imate vođu u punoj snazi oholosti, bezobzirnosti, pritvornosti – kao svakog vođu, koji nije tek prolazni državni službenik. On sam i oni koji mu služe uvereni su da njegovo nikad neće proći. Ostali se boje da to još dugo neće proći. Zato takve nazivaju opozicionarima, jer opiru se ideji besmrtnosti vođe.
Do skora, vođa kao svaki arhaični vođa. Uzme vaše, pa vam pokloni opet vaše, razume se, manje od onog što je uzeo. Preti, mrzi, sikće na one podanike koji njegov beskraj smatraju upitnim. Umilnim osmehom časti svoje. Saginje se svom svojom visinom pred onima koji su moćniji od njega, svom težinom obrušava se na one ispod, koji još imaju uspravne vratove. Gradi lažući, ili laže gradeći, teško je uočiti razliku. Podmićuje ili nastoji da podmiti mnoge da rade, zapravo da ne rade nego da agituju za njega/ulizuju se bespoštedno, svim i svačim – od sendviča do velikog novca i neslućenih funkcionerskih visina. Zna i da popusti kad misli da mora. Koliko juče je to učinio.
Popuštajući, međutim, rekao je nešto što se od retko kog vođe u istoriji javno čulo: „Nemamo pravo da uništavamo živote većeg broja ljudi nego što je to bilo predviđeno prvobitnim planom.“
Hajdemo redom, hronološkim, ne rečeničnim.
Dakle, prvo beše „prvobitni plan“. Ko je planirao, kad je planirao, gde, kad i ko je usvojio prvobitni plan – nije centralno, ali nije ni suvišno pitanje. Jer, odgovor je od značaja ne samo za istorijsku, već i za pravnu odgovornost. Razume se, najbitnije je to koliko je ljudi bilo predviđeno prvobitnim planom uništavanja života. Negde u nekom francuskom mediju pisalo se o raseljavanju 20.000 ljudi iz područja oko Jadra. A šta se podrazumeva pod uništavanjem života? Prisilno raseljavanje, prinudan otkup nepokretnosti putem eksproprijacije, za sad samo malo zauzdane? Prerana smrt onih nepokornih koji odluče da ostanu na svojoj zemlji pored otrovnog rudnika na koji vođa sigurno računa? Za sve to postoji jedna objedinjujuća reč: istrebljenje. To nije samo fizička smrt, nego i stvaranje uslova u kojim je život nepodnošljiv, usled čega sledi bežanje, prodaja – dobrovoljna ili prinudna – ili prevremeno umiranje, a u svakom slučaju pristajanje na pustinju koja će kao zao duh dugo, predugo vladati danas zelenim područjem. I na trajno zagađenu vodu nekoliko reka. I na trajno zagađeno tlo. O vazduhu da i ne govorimo. Što bismo disali spontano kod tolikih respiratora?
Ali nije tu kraj. Vođa govori o prvobitnom planu. Znači postoji bar drugi, kasniji. Za sad rekao nam je da je tim kasnijim predviđeno uništavanje života većeg broja ljudi u odnosu na raniji plan. Ni o kasnijem planu ne zna se ništa, baš kao ni o prvobitnom. Zna se, mora se ponoviti, da je bilo predviđeno uništavanje ljudskih života i to u broju koji je veći od ranijeg. Pretpostavljam da se pod pojmom uništavanja imaju podrazumevati isti oni oblici istrebljenja kao po „prvobitnom“ planu.
Dobri naš vođa! Priznade pred svima da „nemamo pravo“ na uništenje većeg broja života nego što je prvim planom određeno. Oprosti nam višak!
A mi? Ta ne živimo svi u Jadru. Strahovi za one koje volimo manji su nego kod ljudi u Jadru! Zebnja je manja nego u Jadru! Vratimo se prijateljskom komuniciranju, zgražajmo se, više ne jedan na drugog, nego na vođu. Enkriptovanom komunikacijom. U sajber nečemu što svetluca posrebrenim sjajem. Nismo u Jadru!
Greška.
Još nismo. A bićemo sigurno, malo po malo, i to svi, makar i da živimo u devetom krugu. Stranačka knjižica nije nikakva zaštita. Štaviše ni svojstvo vođe sâmog nije štit. Ako se rudnik otvori, metastaziraće, bez obzira na društveni položaj i političku pripadnost.
Zato vođa koji kuje planove o tome koliko života treba da bude uništeno, pa onda otpisuje „višak života“, kazujući da na taj višak nema pravo, mora da odustane od rudnika ili da ode. A nezavisno od svega da odgovara i za „prvobitni plan“, kao i za „planirani“ višak, makar od njega i odustao. Jer nema pravo na uništenje ni jednog jedinog ljudskog života. A ako to učini mora biti kažnjen.
Istrebljenje velikog broja ljudi u našoj svesti vezano je za ratove. Dešavalo se ne tako davno i ne tako daleko. Na tome smo radili i mi i oni drugi. Sad živimo u stabilnom miru. Čuva nas autokratska stabilokratija, sunovraćujući ovo društvo u mirnodopsko ovovekovno, sasvim moderno istrebljenje. „Novi zahtevi za čistu energiju mogu proizvesti veliku štetu, iako je njihov cilj da dovedu do dobra“, često je ponavljana opomena pomami za električnim automobilima. A ovde i nije cilj da se dođe do dobra. Samo do profita.
STUPS: Bestijarijum