Skip to main content

Vasilj Rasevič: Iskrenost protiv imitacije

Planeta 21. apr 2022.
5 min čitanja

Praksa pogubne realpolitike dovela je svet na ivicu katastrofe

Od početka ruske agresije na Ukrajinu svetski mediji i ekspereti pokušavaju da odgovore na pitanje ko je Volodimir Zelenski i u čemu je tajna njegovog uspeha? Savremenom svetu veoma je teško objasniti taj fenomen, s obzirom da su zaboravljeni pojmovi poput iskrenosti i istinitosti namera u politici. Političari, biznis klanovi, porodične dinastije, mediji i politički analitičari veoma dugo su ubeđivali čovečanstvo da je politika – prljav posao, da je ta sfera bukvalno „očišćena“ od poštenih i pristojnih ljudi. Uglavnom su od takvih pravili luzere i marginalce. Bez preuveličanja, praksa pogubne realpolitik (realne politike), kada se važne odluke usvajaju bez uvažavanja ideala i moralno-etičkih principa a sa ciljem koknretne koristi, pretovrilo je međunarodnu politiku u nepoštenu i ciničnu. Dovelo je svet na ivicu katastrofe. Nebrigom, stvorena je pretnja od trećeg svetskog rata i dominacije autoritarnih režima u svetu.

Čini se da je „realna politika“ dala svojevrsnu indulgenciju za amoralno i cinično ponašanje država, političara i međunarodnih institucija. „Realna politika“ je lišila sadržaja većinu međunarodnih institucija, kako onih za bezbednost, tako i humanitarnih. Za mnoge vodeće države u svetu ekonomska korist od saradnje sa ruskim autoritarnim režimom Putina postala je važnija od života ljudi u Gruziji, Moldaviji, a posebno u Ukrajini protiv koje je Ruska Federacija pokrenula krvavi rat. Stvoreni na principima „realne politike“ zapadni državni lideri, poput mesečara, poslednjih osam godina kalkulisali su kakva će biti šteta od uvođenja agresoru prosto smešnih sankcija. Rat u Evropi je trajao (u Donbasu, prim.prev.), a spisak međunarodnih investicija u privredu Rusije rapidno je rastao. Očigledno da i od uzbune na agresivnu politiku Putina, zapadne države, njihovi industrijski giganti, banke i trgovinske mreže nisu se zaustavljale od pumpanja sredstava u potencijalnog raspaljivača trećeg svetskog rata. U tome i jeste amoralnost takozvane realne politike.

Osim toga, Rusija je besramno korumpirala ne samo zapadne političare i državnike, već i ogromnu birokratsku mašinu međunarodnih organizacija. Rusija ih nije samo lišila suštine, već ih je pretvorila u štetne imitatore onoga što više ne postoji. Na žalost, mnogi još imaju nadu u Organizaciju ujedinjenih nacija, koja u suštini više ništa ne predstavlja i koja već decenijama postoji kao simulator, koji imitira neku aktivnost, a u stvari troši ogromne resurse.

Ista situacija je i sa UNICEF-om, sa njihovom velikom kadrovskom strukturom, posle čijih potreba malo ostaje za obespravljenu decu. Gde je sada njihov glas, kada je ruski agresor u Ukrajini oduzeo život više od 140 dece? Gde su, kada od žeđi i gladi u opkoljenom ukrajinskom mestu umiru deca? Kada traumirani ratom, stotine hiljada dece zajedno sa svojim majkama beže glavom bez obzira? UNICEF i ranije nije bio efektivan u sprečavanju eksploatacije dečijeg rada i nasilja nad maloletnima. Umesto da od vodećih država sveta traže ograničenja trgovine sa državama gde se vrši nasilje nad decom, oni su zadovoljni uverljivim napisima da se u procesu proizvodnje ne koristi dečiji rad. Složićemo se, takvo „izvačenje“ i izgovor postoji da bi se smirila savest Zapada. Odnosno, još jedna institucija koja izgleda da troši više na svoje aktivnosti, nego na samu decu. Zato uznemirava i sama pomisao na to da li na pravu adresu stižu sredstva koja doniraju poznate ličnosti kulture, umetnosti i sporta? Ili će ona možda ostati u već pomenutim međunarodim sinekurama?

Treba se takođe zapitati, gde li je sada UNESCO, kada ruski agresor nemilosrdno otvara vatru po spomenicima istorije i kulture Černihova i Harkova? Kada rakete padaju na Kijev i Lavov, izgleda da se isto imitira ogromnu zabrinutost za te spomenike, ali zbog pomenutih velikih sredstava.

Još veći gubitak ugleda imao je Međunarodni komitet Crvenog krsta, koji je podmuklo podilazio ruskim okupatorima otvaranjem u Rostovu-na-Donu navodno svog kampa za izbeglice, učestvujući time u nasilnom prevozu ukrajinskih državljana iz Mariupolja. Očigledno je da su za vreme rata Rusije protiv Ukrajine sve te međunarodne strukture pokazale svoju lažnu prirodu. To znači da svet čekaju velike promene. Neophodno je stvoriti nove kvalitetne međunarodne organizacije, koje će doista izvršavati postavljene zadatke, a ne „dobijati“ velika sredstva, imitirajući svoju posvećenu aktivnost.

A sada o fenomenu Zelenskog. Predsednik Ukrajine ima hrabrost ne samo da bude uz svoj narod, predvodeći ga u borbi protiv ruskog okupatora, već i da daje direktne signale zapadnom svetu šta je potrebno uraditi da sačuva demokratske vrednosti i očuva ih od autoritarizma. Osloboditi se varljivog licemerja savremenih političkih elita. Kako funkcionisati u stanju kada su u fokusu životi konkretnih ljudi, njihova imovina, a ne korist za moćne države, korporacije i političare. Kada je najvažnije zaustaviti rat, sprečiti glad, pandemije i epidemije, bezbednost života, a ne interese vodećih država ili finansijskih grupa.

Zapadni svet je prilično dugo uživao u bogatsvu i luksuzu, ne primećujući rušilačke ratove, gonocid i brutalno nasilje nad ženama i decom. Kako bi se smirila nečistu savest, izmišljen je čak i specifičan termin – „treći svet“. Kao da tamo glad, epidemije i fizičko nasilje nisu toliko bolni, a još gore – tamo je to i opravdano.

Maksimalno šta je do sada mogao učiniti taj raskošni zapadni svet je da izgradi oko sebe što veći zid kako bi sprečio dolazak siromašnih i potlačenih. Istovremeno, sakrivajući se iza retorike o visokim humanističkim ciljevima. Predsednik Zelenski pokušava da izgradi široke horizontalne veze, ukazujući svetskim moćnicima da oni previše brinu o svom vlastitom komforu i bogatstvu. Ukazujući na to da oni znaju da rade unosne poslove, ali da su izgubili ljudskost. On šalje signal narodima raznih država, da je došlo vreme da se oproste od svojih starih elita. Zelenski u obraćanjima mnogim parlamentima i narodima pokušava promeniti svet. I takva njegova aktivnost sve više dobija podršku. Svakako da se takva popularnost Zelenskog neće svideti starim svetskim elitama. Oni traže nove izgovore zašto ne mogu da zatvore ukrajinsko nebo (obezbediti odbranu Ukrajine od ruskih vazdušnih napada, prim. prev.). Kriju se iza opasnosti od izbijanja trećeg svetskog, pa čak i nuklearnog rata. Kao odgovor, Zelenski iskreno i direktno nabraja razne motive i interese zapadnih država u ovom ratu.

Najdetaljinije o tome Zelenski je izneo u intervjuu za The Economist: „Svako ima svoje inetrese. Na Zapadu postoje oni koji nemaju ništa protiv dugoročnog rata kako bi iscrpeli Rusiju, iako to istovremeno znači i smrt Ukrajine, a po cenu izgubljenih ukrajinskih života. To svakako odgovara interesima pojedinih država. Za druge države bi bilo bolje da se rat brzo završi, zato što njihova privreda gubi zbog nemogućnosti izlaska na veliko rusko tržište. Takvi bi hteli da sačuvaju tržišne odnose. Ima i onih zaista bogatih dražava koje ukazuju na nacizam u Rusiji i definitivno žele da Ukrajina u ratu pobedi. A postoje i manje države koje nas sasvim podržavaju, ali to su liberalnije države koje se bave humanitarnim pitanjima. Oni žele da se rat što pre završi, po bilo koju cenu, jer su ljudski životi na prvom mestu.“

U takvoj situaciji najvažnija je konsolidovana pozicija Ukrajine. S obzirom na velike simpatije u svetu prema Zelenskom, treba upravo u ime ukrajinske države da on i govori. Treba da govori taj ko je probudio svet i usudio se da se usprotivi ciničnoj „realnoj politici“. On je konsolidovao Ukrajince koji su poverovali u iskrenost njegovih namera i postupaka. Koji shvataju da moraju da brane sebe i svoju državu. Poverovali su mu zato što ih nije ostavio kada je bilo najteže. Nije pobegao. Nije se predao. Zato što se zajedno sa njima bori i brani svoju zemlju. I istovremeno poziva svet na promene. A to je upravo i najteži zadatak.

S jedne strane, Zelenski treba da uveri svetske lidere da moraju da prestanu sa imitacijom zabrinutosti i da se maksimalno uključe u odbranu Ukrajine. A sa druge strane, to je priprema terena za ozbiljne promene u njihovim državama. U takvim okolnostima podrška građana Ukrajine svom predsedniku mora da bude potpuna. Nije vreme za kritiku od strane takozvane opozicije i ona može biti štetna. Ukrajinska „opozicija“ koja je sve vreme sa Putinovom Rusijom blatila i klevetala Zelenskog treba sada da zaćuti. Nije ih sramota pred Ukrajincima da pokušavaju da se ogrebu od popularnosti Zelenskog. Treba pustiti nove političke snage umesto onih koji su tri decenije krali i uništavali Ukrajinu.

„Opozicija“ mora da shvati da pojava u panciru bivšeg predsednika Petra Porošenka, kao simbola korumpirane Ukrajine, koji na glavnom nemačkom kanalu u ime Ukrajine traži pomoć, samo buni i odvlači pažnju nemačkih građana. Njegovo pojavljivanje na tom nemačkom mediju je omogućeno jer, za razliku od Zelenskog, Porošenko ne kritikuje stavove nemačkog rukovodstva prema ratu u Ukrajini. Bivši ukrajinski predsednik je taj koji je zajedno sa nemačkim predsednikom Štajnmajerom i bivšom kancelarkom Merkel pre osam godina uvukao Ukrajinu u putinovsku zamku Minskih mirovnih sporazuma. Porošenko nije simbol jedinstva. Niti iskrenosti. Njegova je jeftina igra i imitacija s ciljem ostati na vrhu, da posle pobede u ratu Ukrajine ne odgovara pred njenim zakonima. Zato je Zelenski budućnost Evrope i sveta.

Preveo: Boris Varga(Autonomija/zaxid.net, foto: printscreen Vlada Ukrajine)