Saznadoh pre neki dan da u Švedskoj naplaćuju penale ukoliko se na nekom od šaltera pojavite sa računom u rukama i željom da ga platite tako, „direktno“. Drugim rečima, jeftinije je da račune plaćate putem Interneta. A ako baš želite na šalter – to će vas koštati dodatnih pet evra! Kakva čudna država, božemesačuvaj! I sakloni!

U toj uvrnutoj državi, dakle, nema redova pred šalterima. Kako sam načuo, čak i pasoš možete da naručite preko Interneta, a sve dokumente da dostavite u elektronskoj formi. Čak i za vrtić tamo možete da konkurišete preko globalne mreže!

I Amerika je, kao što zna svaki naš pošteni stanovnik, em zla em blesava država. Poput onog mog druga koji je dobio njihovo državljanstvo i začas se amerikanizirao. Pa se valjao od smeha kada sam mu, usred Vašingtona, pokazao uplatnicu, onu našu, pravu, „posebnu“.

„To još uvek postoji?!“, nije mogao čudom da se načudi.
„Nego šta nego postoji. I nikad mi to ukinuti nećemo!“, odgovorio sam.

I njemu i onim Šveđanima uzalud sam pokušavao da objasnim koliki je užitak popunjavanje uplatnica tako što potrebne brojke prepisuješ sa nekog uflekanog papira  koji već decenijama stoji zalepljen na zidu neke pošte. I kakvo je nezamenljivo zadovoljstvo kada stignu računi a ti ih sve prikupiš i – pravac pošta!

Cerekali su se ti naturalizovani zapadni nesrećnici i kada sam im opisivao kako kod nas penzioneri vazda kad dođe vreme stoje ispred banke i pošte, i u miru i redu, u koloni jedan po jedan, čekaju da podignu svoj zasluženi mesečni zalogajčić.

„Pa što dođavola ne koriste platne kartice?!“, začudiše se ovi naši „dijasporići“.
„Zato što bankomat može da pojede karticu!“, ponudio sam im logičan odgovor, a oni su me opet ismevali. Čak su kazali i da smo mi ovde neradnici koji nemaju pametnija posla nego da stoje u redovima. I još su se zalagali za smanjenje broja šalterskih službenica!

Nije mi bilo pomoći ni kada sam pokušao da im objasnim da mi ovde ne volimo da kupujemo preko Interneta, jer svaki prosečan stanovnik ove državice sto puta se suočio sa beznađem ispred pi-sija i očajničkim pitanjem: „Vidi šta mi je sad uradio!“ Oni na Zapadu ne znaju da kompjuteri vrebaju priliku da nam napakoste i preotmu presto vladara sveta. Oni na Zapadu, drugim rečima, nemaju pojma ni o čemu!

A zašto nemaju pojma? Zato što su otuđeni! A zašto su otuđeni? Zato što se ne druže, već samo: pos’o-kuća, kuća-pos’o! Pa ako već previše rade, onda bi barem sebi mogli priuštiti zadovoljstvo da čekaju u redovima pred šalterima. Jer tu, u tim redovima, dešava se socijalizacija, počinju prava i velika prijateljstva i održavaju se postojeća. Nije jedanput bilo da su u redovima pred šalterima začete i besmrtne ljubavi. A bivalo je i seksa, čuo sam! Teško da ima išta erotičnije od scene negde s kraja meseca kada se u glavnoj pošti u Novom Sadu okupi i staro i mlado, i kuso i repato, s osmehom na usnama i plamenom u očima! Teško da postoji veći autoritet od šalterske službenice, koja će samo retke i posvećene počastiti osmehom, osmehom koji ne bledi iz sećanja.

Kod nas naravno niko ne naplaćuje penale onima koji revnosno stoje u redovima. A u Švedskoj im naplaćuju jer je namera švedske države jasna: da od ljudi načine robote! U Švedskoj su dakle kompjuteri i roboti odavno zavladali, a ljudska vrsta je toliko zaglupila da toga više nije ni svesna! A Amerikom, kao što odavno znamo, vladaju kojekakvi matriksi.

Ali, mi se nećemo dati! Iako nam poturaju elektronsko bankarstvo, iako je čak i jedan (doduše mizeran) broj naših ljudi ovladao ovim đavolskim veštinama, čitava masa naših građanki i građana nastaviće da se kotrlja ka šalterima i nikada pokleknuti neće! Pa šta košta – nek košta! Najslađe se smeje ko se poslednji smeje! Možda u našim redovima smrducka ali je barem toplo!

Damir Grubor