Skip to main content

VOICE: U kakvoj su vezi nekvalitetan vazduh i klima

Građani 29. dec 2023.
7 min čitanja

Nije bitna veličina grada, bitna je drugačija urbanizacija

Letošnje dve megarazarajuće superćelijske oluje koje su pogodile Novi Sad i druge delove zemlje dobile su epitet „bez presedana“ – nešto zbog toga jer vredni medijski pregaoci nisu uspeli da pronađu najstarije meštane koji nešto slično pamte, ali možda prevashodno zbog toga što su naučnici takvu snagu vetra doveli u direktnu vezu s klimatskim promenama.

I samo što je šteta od te dve oluje sanirana, stigla nam je grejna sezona a sa njom i, poslednjih godina sve izraženija, opsesivna potreba dobrog dela stanovništva da svako malo poseže za aplikacijama koje mere kvalitet vazduha.

PM 2,5 i PM10 čestice, ali i sve one druge koje vazduh čine nekvalitetnim i nezdravim, postali su novi neprijatelji. Za gotovo 10.000 ljudi godišnje u Srbiji – čak i smrtni!

Sa sve toplijim letima i prilično blagim zimama, odskora i olujama koje pre deluju kao gnev bogova nego vremenska neprilika, klimatske promene više ne deluju kao nešto „o čemu naučnici trube“ i prave se silne konferencije, već tome počinjemo neposredno da svedočimo.

Za klimatske promene najviše se okrivljuje – čovek, ali značajna uloga ljudske vrste je i kod zagađenja vazduha, svejedno da li ono potiče od izduvnih gasova iz automobila, industrije, termoelektrana ili od individualaca koji za ogrev koriste bukvalno što im dođe pod ruku.

Ako je već tako, postoji li međusobni uticaj klimatskih promena i kvaliteta vazduha?

U letošnjoj „superćelijskoj“ oluji Novi Sad je ostao i bez jednog od simbola grada – koprivića

Za prof. dr Stevana Savića to pitanje ima logike i on ne isključuje mogućnost da takva korelacija postoji. Problem je, kaže za VOICE ovaj redovni profesor na Departmanu za geografiju, turizam i hotelijerstvo (Katedra za geoekologiju) Prirodno-matematičkog fakulteta u Novom Sadu, čija je uža oblast naučnog istraživanja urbana klimatologija, što još ne postoje naučna istraživanja koja bi to i potvrdila.

„Nedavno sam se vratio sa najveće svetske konferencije iz urbane klime i ta tema još nije došla na red, odnosno niko još ne govori o interakciji klimatske promene – kvalitet vazduha“, navodi naš sagovornik.

Ipak, nauka ne spori uticaj kvaliteta vazduha na lokalnu i mikroklimu kao i na vremenske (ne)prilike, a to stanovnici gradova najbolje mogu da osete.

Sastav vazduha iznad i unutar grada može da doprinese nešto većoj oblačnosti i većoj količini padavina i taj sastav i kvalitet vazduha utiče lokalno na klimu i vreme, navodi dr Savić.

Sad na scenu stupaju sve one čestice koje, zimi pre svega, uznemiruju stanovništvo: PM 2,5, PM 10, ali i čađ, prašina i sve ostalo, koje nauka naziva – čvrstim česticama.

„Te čvrste čestice su kondenzaciona jezgra, oni skupljaju vlagu u vazduhu oko sebe i onda je pretvaraju u kapi kiše. Iznad gradova, koji su suprotnost prirodnim sredinama, veća je koncentracija tih čestica – zbog saobraćaja i ostalih aktivnosti – više je i vlage jer se urbana sredina više zagreva pa su veća i isparavanja. Kako vlaga ide u visinu i više se kondenzuje u interakciji s kondenzacionim jezgrima i događa se da iznad grada, ili kuda već vetrovi nanose, bude veća oblačnost i padavine nego u nekoj prirodnoj sredini“, navodi profesor Savić.

Upitate li bilo koga o tim „članovima porodice“ čvrstih čestica, verovatno niko o njima, s obzirom na hajp u javnosti, ništa lepo ne misli; baš suprotno! Osim valjda – klimatologa.

Doduše, tek delimično. Stevan Savić objašnjava ulogu tih čestica u hlađenju, što može biti dobro, ali i u zagrevanju vazduha, što malo kome prija.

Kad se govori o uticaju vazduha na klimatske promene, cilja se na efekat staklene bašte koji sprečava toplotu da odlazi pa se zbog toga planeta generalno zagreva, podseća naš sagovornik i sam klimatolog.

Na regionalnom, lokalnom pa i na mikroplanu stvari stoje drugačije, napominje.

„Recimo, u gradovima, odnosno iznad njih, gde je veća koncentracija čvrstih čestica, one imaju dvojak karakter. Pošto su u pitanju tamne čestice, one pomažu da manje sunčevog zračenja dođe do same površine jer upijaju sunčeve zrake koji prolaze kroz atmosferu, pa leti to i nije tako loše – manje sunčeve energije, manje zagrevanja urbane sredine koja je iovako više zagrejana. Međutim, kad se leti veštačke površine u gradovima, sav ona beton i asfalt, ugreju i kad krenu da otpuštaju toplotu, te iste čestice sprečavaju odlazak tog toplog vazduha u veće visine. To je istovremeni proces i zato je on i tako složen“, navodi naš sagovornik.

Novi Sad za 5 godina izgubio 7 parkova

Koliko te zagađujuće čestice pomažu a koliko stvaraju nevolje žiteljima gradova, naročito leti?

Ove godine objavljen je zabrinjavajući podatak da je Novi Sad u poslednjih pet godina kroz izmene planske dokumentacije izgubio sedam parkova (!) i velikih zelenih površina na uštrb – pogađate! – izgradnje novih stambenih kompleksa i poslovnih prostora.

„U Novom Sadu se značajno smanjio broj zelenih površina. Ostale su zelene površine uz veće saobraćajnice i infrastrukturne koridore i nešto parkova koje možemo nabrojati na prste dve ruke, dok, primera radi, samo Beč ima nekoliko stotina parkova“, napisala je Ana Ferik Ivanović, predsednica Društva arhitekata Novog Sada.

I, dakako, u takvom dominantno betonsko-asfaltnom životnom okruženju letnje vrućine se često nazivaju paklenim, nesnosnim. A zapravo, upravo zahvaljujući čvrstim česticama, dnevna temperatura u gradu bude „samo“ 2 do 3 stepena viša nego u prirodnoj sredini, dakle izvan grada.

„U toku obdanice, kad je sunce iznad horizonta, u zavisnosti od koncentracije te čestica u vazduhu upijaju te sunčeve zrake jer se površina još zagreva. E onda uveče, kad se zemlja najviše hladi, kad nema više direktnog zračenja i onda otpušta tu toplotu, onda te čestice utiču na zadržavanje toplote“, kaže profesor Savić.

Posledice letošnje razorne oluje

Od večernjih sati zapravo nastaje, opet blagodarnošu istih čestica, ono što je uistinu nesnosno – kad se otpuštena toplota zadržava nisko u vazduhu pa razlika u temperaturi između grada i prirodne sredine može da bude između osam i deset stepeni.

Sve veće migracije stanovništva u gradove, opstanak „prljavih“ izvora zagrevanja domaćinstava, industrija koja najviše utiče na kvalitet vazduha – ništa od ovog u zbiru ne mora da perspektivu oboji u crno.

Nije bitna veličina grada, bitna je drugačija urbanizacija

Profesor Savić ističe da postoje veliki gradovi u svetu, veći i od Novog Sada i Beograda, koji nemaju problem s toliko lošim kvalitetom vazduha.

„Rešenje je u drugačijoj urbanizaciji, onoj koja propisuje potreban broj zelenih površina, gde je infrastruktura drugačije rešena, gde će biti smeštena industrija, gde se kanalizacija ne izliva direktno u reke, dakle, nije problem što u nekom gradu živi šest miliona ljudi nego kako će taj grad biti uređen, kakav će odnos biti prema životnoj sredini.“

Ipak, odnos prema životnoj sredini koji doneo značajnije efekte zahteva da je i država bogata i da je standard stanovništva veći. Tamo gde nije moguće da većina vozi hibridne ili električne automobile, ili da se najveći broj građana greje na gas, i dalje postoje ubistvena individualna ložišta.

Ili termoelektrane na ugalj. Kad se zimi, kada nema spasonosne vegetacije, zalomi da danima nema vetra, kad se spušta magla i nožem seče smog, hoće svi oni parametri u aplikacijama da skoče u nezdrave visine.

Profesor Stevan Savić: „Nije problem što u nekom gradu živi šest miliona ljudi nego kako će taj grad biti uređen“ (foto: lična arhiva)

Ne negirajući da je vazduh, naročito zimi, poprilično nezdrav, profesor Savić iznosi i sumnju da je on i ranije, čak i pre nekoliko decenija, bio kvalitetniji.

„Stvar je u tome da danas, zahvaljujući tehnologiji i daleko boljem monitoringu, znamo više nego ranije, i o kvalitetu vazduha i o klimi i klimatskim promenama. Recimo, tokom osamdesetih godina prošlog veka sumnjam da je vazduh bio kvalitetniji, samo o tome nismo mnogo mogli da znamo. Nije bilo preciznog monitoringa, nisu postojala aplikacije, a sateliti tek od 1979. snimaju što nismo imali ranije“, objašnjava.

Klimatske promene su stalno mesto u istoriji Zemlje

Za ovog urbanog klimatologa sve toplija leta i sve češće blage zime jesu posledica klimatskih promena. U poređenju s prošlim decenijama, čini se da su temperaturni i klimatski ekstremi postali nova normalnost. Barem za nas laike.

„Neće te ekstremne pojave postati normalne još dugo vremena i tu se pritom ne radi o godinama, već o decenijama, možda i stotinama godina. Ne menja se klima tako rapidno kako se inače predstavlja. „Ovo sve čemu svedočimo jesu posledice klimatskih promena, ali one su oduvek postojale, to nije ništa nenormalno. I ne znači da su izraženije, samo je naš monitoring veći nego pre 30 godina, mnogo više se danas zna nego pre 30 godina, mnogo se sve sad preciznije prati nego nekada“, kaže naš sagovornik.

Naučnici predviđaju da će do kraja 21. veka temperatura na našoj planeti biti veća za 2,5 stepena u odnosu na predindustrijski nivo.

Profesor Savić napominje da su se i neke ranije projekcije izjalovile i primećuje određene nelogičnosti u postavljanju jednačine koja za rezultat ima toliko uticaj čoveka na proces globalnog zagrevanja.

„Od početka 20. veka temperatura je rasla sve do 50-ih godina, onda je počela da spušta pa su šezdesete i sedamdesete godina, i početak osamdesetih, to je period kada se sećamo pravih zima i niskih temperatura, bile hladne. Temperatura je počela da raste tek od polovine osamdesetih. Zašto je rasla na početku veka kada je industrija bila tek u začetku, a opadala kada je industrija, s bumom emisije gasova, bila u svom procvatu?“, pita se on.

Ako pretpostavimo da će leta biti samo toplija, naše prilogađavanje toj vrsti normalnosti podrazumevaće, kad je u pitanju rashlađivanje prostora u kojem boravimo, redovno korišćenje klima-uređaja; to opet povlači veliku potrošnju struje, ali to za kvalitet vazduha koji dišemo ne bi predstavljao problem kada bi se struja dobijala iz čistih, obnovljivih izvora energije.

Blaže pak zime, kao jedna od manifestacionih pojava klimatskih promena, verovatno, barem na ovim prostorima, neće biti baš toliko bogougodne da bi zagrevanje stanova i domova postalo nepotrebno. Repriza, ko zna koja po redu, alarmantnih parametara o nekvalitetnom vazduhu nastaviće da se vrti sve dok se pitanje načina grejanja domaćinstava ne reši kvalitetno, jednom za svagda.

Kad se predlažu čistiji i obnovljivi izvori energije, bilo bi učtivo uzeti u obzir i da na iste takve izvore i te kako utiču klimatske promene: šta ćemo kad reke presuše, čemu smo svedočili, ili kad mu vreme nije vodostaj bude izrazito nizak? Mogu li vetro-turbine da iz istog razloga započnu tihi štrajk? U poređenju s mogućim rizicima otvaranja ubedljivo najčistijeg izvora energije, nuklearne centrale, svi koji su odgledali seriju „Černobilj“, za vazduh koji dišu i na koji su kivni verovatno bi odreda rekli „neka ga, not great, not terrible“.

Denis Kolundžija (VOICE, naslovna fotografija: Pixabay)