Ana Brnabić kaže da nam treba dijalog. Miloš Vučević ponavlja to isto. Vučić, takođe, poziva studente na dijalog, ali ga oni, s pravom, ignorišu.

Čemu insistiranje na dijalogu i zašto ga nema? Na dijalogu se, najprostije rečeno, insistira zbog političke estetike i umetničkog dojma, a nema ga zato što ga uzurpator ne želi. Tzv. predsednik Republike samo simulira želju za dijalogom. On nema nikakve nadležnosti kada su studentski zahtevi u pitanju, pa ne može ni da učestvuje u dijalogu.

No, Vučić bi mogao da podseti Vučevića, na primer, da u njegovoj vladi postoji ministarstvo za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog, a ovaj bi, kao vrli zagovornik dijaloga, mogao da okrene resornog ministra i raspravi sa njim zašto ministarstvo ništa ne preduzima da se u društvu uspostavi dijalog. Pošto tog disputa nema, ministarstvo nastoji i dalje da oportunistički sledi linije moći, da im se prilagođava, da ćuti i ne pada mu na pamet da rizikuje i ritualno pozivanje na dijalog prevede u produktivnu deliberaciju. Ministar zna da su i on, i njegovo ministarstvo, nebitni, da se od njega ne očekuje ništa više od toga da, kad god mu se ukaže prilika, razmazuje lepe humanističke fraze po licu ružne političke stvarnosti. I to je sve što je u ovoj provincijalnoj balkanskoj zabiti ostalo od ljudskih prava.

A zašto bi nam dijalog i bio potreban? Vučević, verovali ili ne, kaže da nam je dijalog potreban zato da – pazite sada – Srbin ne bi ponovo udario na Srbina i zato da bi se izbeglo prolivanje bratske, srpske krvi. Ovo je čist bezobrazluk i teško nacionalističko proseravanje; bezobrazluk stoga što razotkriva hipokriziju u netom iznetom pozivu za dijalog, a nacionalističko proseravanje stoga što nastoji da nacionalizuje konflikt u kome je nacionalnost učesnika za prirodu spora potpuno irelevantna.

Zapravo, ovde i nije reč o dijalogu, nego o perfidnoj uceni. Jer, ako smo svi Srbi, onda nema razloga da se antagonizujemo i sukobljavamo. Interes etničkog zajedništva mora biti iznad svih naših podela i parcijalnih interesa. Najpre smo Srbi, a tek onda smo đaci, studenti, prosvetari, kulturnjaci, seljaci, putnici… To što su neki među nama, zbog loše urađene rekonstrukcije Železničke stanice, ostali bez glave, to je nebitno, sve dok smo Srbi. Perverzija režimske strategije je u tome što nastoji da jednu javnu stvar – činjenicu da je gubitak ljudskih života posledica korupacije, neodgovornosti, bahatosti i ignorisanje pravila – privatizuje i preko etničkog momenta zatvara u svet intime, kamo taj famozni nacionalni osećaj i spada. Ako, pak, insistirate na vezi između korupcije, odgovornosti i ljudskih života, vi onda cepate zajednicu, antagonizujete njene članove i pokazujete da vam do etničkog jedinstva uopšte nije stalo. U jednoj rečenici kazano – delujete kao odrodi, kao zavedena i od inostranih službi instrumentalozovana, nacionalno nesvesna masa.

Dobro je što studenti ne pristaju na ove ucene, što javno poručuju tzv. predsedniku da sa njim nemaju o čemu da razgovaraju i što insistiraju na tome da oko njihovih zahteva nema pregovora. Njihova upornost i nepopustljivost čine vlast nervoznom, pa ona, u nedostaku boljih rešenja, stalno izmišlja nove opasnosti.

Slušajući udarni režimski trio – Vučić, Vučević, Brnabić – čovek bi pomislio da su separatističke ideje toliko ovladale masama u Vojvodini da će, eto, koliko sutra u njoj biti organizovan referendom o nezavisnosti. Mi bismo voleli da do tog refenduma dođe i da separatisti na njemu dobiju većinu, ali je to u ovom trenutku samo lepa želja i ništa više od toga.

Izmišljenu opasnost od vojvođanskog separatizma režim koristi kako bi, s jedne strane, homogenizovao Srbe, ali i kako bi, s druge strane, legitimizovao novog trojanskog konja – pokret za narod i državu. U Jagodini Vučić reče da je to pokret za budućnost, a protiv povratka u prošlost. Vojvođani ne žele da se vrate u prošlost, dovoljna im je kazna već to što su deo ovakve Srbije, ali ne žele ni da se odreknu prošlosti, jer u njoj imaju šta da vide – autonomiju. Koja tada nije bila floskula. kao što je to danas. Oni ne gledaju u prošlost zato što žele da prekopiraju tadašnji model autonomije, nego zato što žele da se podsete na sve ono dobro što ljudi mogu da urade kada im se centralne vlasti skinu sa grbače, kada ih ostave da sami rešavaju svoje probleme, kada ih ne smaraju sa Kosovom, srpstvom, granicama, mitovima i grobovima.

Pokret za narod i državu ne nastaje, dakle, zarad modernizacije Srbije i zbog njenog uvođenja u novo zlatno doba. Ne, pokret za narod i državu nastaje, prvo, zato što su naprednjaci Vučiću postali balast, nepotreban teret i kompromitujući element i, drugo, zato da bi se pripremio što, po Vučića, bezbolniji silazak sa vlasti. A za to su Vučiću potrebne i druge partije, pokreti i udruženja, jer mu za to treba najširi mogući konsenzus u društvu, a koji mu naprednjaci, potpuno kompromitovani i prezreni, nikako ne mogu obezbediti.

Vlad. Maroković (Autonomija)