Ako je pitanje Vojvodine samo pitanje buđelara, onda Vojvodina ne postoji, i onda Vojvodina i ne treba da postoji. Ako je to samo pitanje raspodele novca, to pitanje mogu da postave i drugi, i Kragujevčani, i Leskovčani, i ko god hoćete, svakome je u interesu da kontroliše svoj buđelar. Dakle, ako je samo to, ako nema ničega još, ako je to jedino važno, onda nema Vojvodine, onda daj da zatvorimo dućan i da o tome više ne pričamo

TRIBINA:
VOJVODINA ILI PRIČA O KULTURI

Pančevo, Centar za kulturu, Miletićeva 45
Petak, 28. decembar 2007. u 18,00 h

Učestvuju:
Nenad Čanak, predsednik Lige sopcijaldemokrata Vojvodine
Teofil Pančić, novinski pisac
Pavel Domonji, šef novosadske kancelarije Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji
Miloš Vasić, novinar
Dinko Gruhonjić, predsednik NDNV

Teofil Pančić:
Ne postoji nijedan identitet grupni, kolektivni, koji je kvalitet sam po sebi pa to, naravno, nije ni Vojvodina. Ali opet, to nije opravdanje da se taj identitet negira, da ga se proglašava nepostojećim, ili nižerazrednim, ili veštačkim što je, recimo, omiljeni recept etnonacionalista, dakle da proglašavaju svaki identitet koji nije direktno etnokodifikovan, da ga proglase veštačkim – to je nešto što su, valjda, zli komunisti ili, valjda, Marija Terezija, ko li… Znači, razume se da postoji nešto što jesu obeležja vojvođanskog identiteta juče i danas i, pretpostavljam, i sutra i ja, naprotiv, upravo insistiram da se o tome mora mnogo više govoriti jer meni se čini da je čak u jednom momentu – ja sam to, recimo, zamerio, i pisao sam o tome, i zamerio sam čak, recimo, i tim nekim autonomističkim snagama u Vojvodini, političkim strankama, nevladinim organizacijama – da se u jednom trenutku učinilo da je pitanje Vojvodine samo pitanje buđelara i da je to samo pitanje čiji su novci.
Ako je pitanje Vojvodine samo pitanje buđelara, onda Vojvodina ne postoji, i onda Vojvodina i ne treba da postoji. Ako je to samo pitanje raspodele novca, to pitanje mogu da postave i drugi, i Kragujevčani, i Leskovčani, i ko god hoćete, svakome je u interesu da, je li… kontroliše svoj buđelar. Dakle, ako je samo to, ako nema ničega još, ako je to jedino važno onda nema Vojvodine, onda daj da zatvorimo dućan i da o tome više ne pričamo. Znači, naravno da postoji i drugi nivoi idenititeta Vojvodine, ali to mora biti i osvešćeni, politički i kulturni entitet i na tome se, čini mi se, mora mnogo više raditi, više insistirati, bez obzira na to što će – naravno da ćemo to doživeti, kao što je mnogo puta već i bivalo – etnonacionalisti od toga praviti karikaturu pa će govoriti – pa to, znači, projektovanje nekakve veštačke nacije, Vojvođanera (čak su smislili taj nekakav pogrdan termin, Vojvođaneri); tobože, ako se zalažeš za taj vojvođanski identitet, onda ti stvaraš veštačku naciju, hibridnu, negiraš Srbe, negiraš Mađare, negiraš Rumune… Mislim, to je naprosto koještarija. Oni tako razmišljaju upravo zato što ne mogu da izađu iz tog obrasca, zato što ti ili si pošteni srpski nacionalista, ili već koji, je li, ili ako to nisi, onda si ti nacionalista neke nove nacije koju pokušavaš da napraviš razbijajući ove već postojeće. Oni naprosto ne mogu da izađu izvan tog etničkog obrasca.
Naprotiv, užasno je važno iskoračiti iz tog etničkog obrasca, ne tako što ćeš ti reći da etničke nacije ne postoje – naprosto postoje i legitimno je, takođe, da neko o sebi misli kao o Srbinu, Mađaru, Slovaku, to nije ništa sporno niti strašno, niti je to nešto zločinačko – ali to nije ceo njegov identitet, to je jedan deo njegovog ili njenog identiteta, nije ceo. Sasvim je normalno, ja uzimam sebi za pravo da budem i Srbin, i Vojvođanin, i Novosađanin, i Zemunac, i Beograđanin, i ex-Jugosloven, i Evropljanin, i panker, i čitalac knjiga, i slušalac jazza, i sve je to deo mog identiteta, i jedno sa drugim se ne suprotstavlja, i ja ni u jednom trenutku svog života ne moram da izaberem pa da kažem – e, uzimam ovo, a ovo ostavljam. Ne! Zašto? To je sve deo mene, to je sve deo Teofila Pančića, i to važi za svakog čoveka, ja nisam ni po čemu tu različit od bilo koga od vas. E, ali stvar je u tome da etnonacionalisti uvek žele da taj identitet svedu na jedno, ili eventualno dvoje, a to je, znači, etnička i verska, to jest konfesionalna pripadnost i da ništa izvan toga ne sme ni u ludilu da bude, i da ti moraš da se ponašaš kao neka vrsta poslušnog vojnika te svoje jedne ili druge pripadnosti, dok je sve ostalo, u najboljem slučaju, tako, nekakva marginalija. Ako na to pristaneš ti zapravo postaješ rob jednog strašnog kolektivizma koji nije uopšte naivan, jer u situacijama društvenih, etničkih i ostalih sukoba ta vrsta kolektivizma dovodi do toga da ljudi počinju ili da čine zločin, ili da opravdavaju zločine, ili da se prave da ne vide zločine (naravno, pod uslovom da su to zločini, takozvani «njihovi», je li), i tu se vrtimo u tom začaranom krugu.
Dakle, i ovim završavam, samo bih na kraju da otvorim jednu temu koja je, pretpostavljam, u Pančevu posebno zanimljiva – i sam vojvođanski identitet nije jedinstven, nije zaokružen, i on nije svugde isti. Ne postoji jedan jedinstveni, monolitni identitet, i sasvim je normalno, Nešo, ono što si ti na početku rekao, da Pančevo kao grad koji se nalazi na 13-14 km od Terazija ne može, kako da kažem, da ignoriše tu činjenicu. Naprosto je prirodno da ti kao Pančevac budeš Banaćanin, budeš Vojvođanin, ali je takođe i sasvim normalno da je taj Beograd suviše blizu da bi sad rekao – to se mene ne tiče, to je na drugoj planeti. Ne! Prirodno je da je i taj Beograd, i to njegovo zračenje (u dobrom i lošem smislu), da je i ono deo tvog identiteta, da je i ono deo tvoje svakodnevice, da ono ima neko jače mesto u tvom životu nego što ga ima u životu nekoga ko živi, na primer, u Novom Kneževcu ili u Bajmoku. To je, naprosto, normalna stvar. Dakle, i ti identiteti su unutar sebe veoma… ja se sećam da sam upravo na tu temu napisao jedan tekst, i to je jedan od tekstova sa najčudnijom sudbinom, koji sam ikada napisao – ja sam ga napisao u utorak 11. marta 2003. godine, on je objavljen u «Vremenu» u četvrtak 13. marta 2003. a između ta dva dana je bila sreda 12. mart 2003. godine, dan kada su ubili Zorana Đinđića, i naravno, kada je taj tekst izašao poslednje što je bilo koga na svetu zanimalo je da čita o nekakvim mojim razmišljanjima o Pančevu, tako da imam osećaj da taj tekst niko živi nije čitao. Mislim da je to nešto što je upravo u Pančevu ipak najvažnije spomenuti. Hvala.

Miloš Vasić:
Ja imam samo jednu malu digresiju na ovo što je rekao Teofil. Setio sam se jednog bećarca koji sam čuo davno, kad sam bio jako mali, mislim od dede. Bećarac je glasio:
Aoj Bačko, ala bih te pljačk’o,
tebe krao a Banatu dao.
To, čisto, što se tiče vojvođanske homogenosti.

Dinko Gruhonjić:
Dobro veče i zvanično. Ovo do sada što ste čuli možete shvatiti kao jedan kvalitetan predgovor na osnovu kojeg ćete odlučiti hoćete li ostati i dalje s nama.
Prvo da vas pitam da li nas čujete svi? Znači, da upotrebimo svu snagu naših glasova ukoliko je moguće, što mislim da neće biti teško nikome od ovde prisutnih. Dakle, dobro veče i, zvanično, dobro došli. Izvinjavamo se zbog kašnjenja, pošto smo imali… odlučili smo se za teži put do Pančeva, preko Beograda, pošto Pavel živi u Staroj Pazovi i, pošto sam ja potcenio Beograd, te smo izvodili otprilike… jedino se kolima nismo peli po drveću, a malo je nedostajalo i za to. U svakom slučaju, zahvaljujući trotoaru… kako si rekao, Pavel, kakvi smo kriminalci postali? Da, diskurzivni kriminalci smo postali u međuvremenu, na putu do Pančeva, i eto, kasnili smo nekih nepristojnih dvadesetak minuta ali sada više nije bitno, svi smo tu. Dakle, tribina Nezavisnog društva novinara Vojvodine zove se «Kulturni identitet Vojvodine», zbog čega i zašto mislim da ne treba posebno objašnjavati. Radimo trenutno dva projekta koji se na neki način tiču Vojvodine posle Kosova, jer smatramo da je dosta bilo guranja pod tepih pitanja Vojvodine, pitanja njenog identiteta, pitanja njena autonomije, dosta je više bilo izgovora da uvek postoje preči problemi – prvo Kosovo, pa Slovenija, pa Hrvatska, pa ponovo Kosovo, pa Crna Gora, pa ponovo Kosovo, i navršićemo 20 godina tako od «jogurt revolucije».
U svakom slučaju, Pavel Domonji, dakle, čovek koji je autor jedinstvenog projekta – odgovora, dakle, kada je naša vlada ponudila da Kosovo dobije status Hongkonga, on je rekao da Vojvodina treba da dobije status Hongonga, a da Kosovo bude nezavisno, zbog čega je imao kasnije i pretnji i problema. Dobro, Pavele, kad govorimo o kulturnom identitetu Vojvodine, čini se da se u javnosti, uopšte, prezentuje jedna slika, onako, kako bi se reklo, paorske, bundevarske Vojvodine, smušenog Lale rogonje, a ako prebacimo na drugi kanal takozvanog Javnog servisa Vojvodine, Radio televizije Vojvodine, onda ćemo, ako smo stranci, imati utisak da u ovoj pokrajini manjine samo igraju, pevaju i plešu i da im je jako dobro. Da li deliš ti takav utisak?

Pavel Domonji:
Pa naravno da ne delim to, ispada da su manjine jedna vrsta egzotičnih skupina koje samo tancaju i ništa drugo ne rade. Kada je reč o onom bizarnom projektu srbijanske vlade, ja doista jesam rekao to za status Hongkonga, ali ja sam tamo rekao da treba dati nezavisnost Kosovu, a Vojvodini status Hongkonga. Svi su me napali zbog te izjave i jedini čovek koji je skapirao da je tu reč o mojoj ironiji, sprdnji, šali, bio je čovek koji sedi s moje desne strane, Nenad Čanak, koji je to i rekao – da je u pitanju šala – svi ostali su me napali da sam pobegao iz ludnice, da je moje mesto u psihijatriji, da šta rade državni organi, treba da me uhapse jer rasturam državu. Ali, ono što meni čini neku satisfakciju to je jedan grafit koji se pojavio u Beogradu, a koji glasi «Ne damo Hongkong».
E sad, kada je reč o identitetu, znate, smisao identiteta je ovo što je rekao Teofil. Dakle, socijalne konstrukcije, one se stvaraju, proizvode, modifikuju, destruiraju, menjaju i tako dalje. To nisu nikakve statične, metafizičke supstance koje lebde nad našim glavama pa da mi sada nastojimo da ih otelotvorimo, nego su zapravo identiteti naši individualni projekti. Mi ne biramo naciju u okviru koje ćemo se roditi i ne pripadamo večito naciji. Dakle mi možemo da donesemo odluku da učestvujemo u reprodukciji određenog kulturnog identiteta, određene kulturne zajednice, a možemo isto tako doneti odluku da ne učestvujemo u toj priči, da izađemo iz toga. I ono što je meni važno, jeste da niko nema … znate, većina ljudi može da smatra da im je etnički identitet nešto najvažnije, najznačajnije, da je to najdelikatniji, najvažniji deo njihovog personaliteta, ali oni nemaju prava da prinude mene, na primer, ako ne želim da učestvujem u reprodukciji kulturnog identiteta slovačke zajednice, da u tome učestvujem, dakle niko ne može da me prisili. Ja mogu uvek, u svakom trenutku, i zbog razloga koji su meni i samo meni važni da iz te priče izađem.
Kada je o tom vojvođanskom identitetu reč, meni se čini da mi tu, u Vojvodini, imamo tri konkurirajuća projekta. Jedan je liberalni, drugi je multikulturalni i treći je ovaj etnonacionalistički. Taj liberalni je lišen nekog institucionalnog uporišta, on nije toliko prisutan u javnosti ali je, po mom sudu, najbliži definiciji Srbije kao moderne države. Ovaj etnonacionalsitički jeste prisutan, zagovaraju ga velike i neke uticajne političke stranke, on prisvaja Vojvodinu kao ekskluzivnu srpsku provinciju, deli građane po etničkoj pripadnosti, dakle podvaja ih, i vrši jednu nejednaku distribuciju prava i resursa. Kada je reč o ovom trećem, multikulturalnom, mi imamo taj jedan problem što je većinom prisutna ta jedna vrsta segregativnog, ili se to u teoriji kaže kooperativnog multikulturalizma, dakle multikulturalizma koji insistira na jednakosti različitih etnokulturalnih skupina u društvu, koje paralelno postoje jedna pored druge ali se ne mešaju suviše među sobom. Da, to se nekada zvalo apartid, i sada ako uzmete, recimo, pa gledate Televiziju Novi Sad, ovo što je Dinko pominjao, naročito drugi program, vi naprosto vidite kako se publika u Vojvodini deli i segmentira po etničkim linijama. Recimo, fantastični su podaci ovo što je obelodanila Novosadska novinarska škola – pazite, radio-difuzni servis Vojvodine ima više informacija o onome što se zbiva u svetu nego o onome što se zbiva u Vojvodini, a on je osnovan zato da bi nas informisao o onome što se zbiva u Vojvodini. Dakle, on ima više informacija o tome šta se zbiva u drugim krajevima Srbije nego o zbivanjima u Vojvodini, Beograd je mnogo prisutniji u informacijama od Novog Sada, republički funkcioneri su mnogo prisutniji od pokrajinskih, da ne pričam o udruženjima građana i nevladinim organizacijama kojih gotovo da i nema. Nema priče ni o multikulturalizmu niti o multietničkoj toleranciji u Vojvodini.
Ne znam da li znate, 2005. ili 2006. godina je bila proglašena godinom vojvođanskog identiteta, ne znam da li znate za to. I pazite, Helsinški odbor je organizovao, uz podršku ili saradnju predsednika Skupštine Vojvodine, jednu raspravu na temu vojvođanskog identiteta. Zašto smo to uradili? Pa mi mislimo da nije obraćeno dovoljno pažnje na integrativne resurse tog vojvođanskog identiteta. S druge strane, vidite da se protiv njega stalno iskazuju, od strane nacionalista otvorene invektive, i obično nacionalisti … njihovi napadi idu u dva smera: prvi je da se pričom o vojvođanskom identitetu stvara nekakva osnova za secesiju Vojvodine od Srbije, i druga stvar, da se preko identiteta fragmentira i demografski kruni srpska etnička zajednica u Vojvodini, što je potpuna glupost i nonsens. Nacionalisti kažu – samo će Srbi biti Vojvođani – i ovo što je Teofil pomenuo, taj posprdni naziv Vojvođaneri koji je, ja mislim, smislio ovaj istoričar iz Kikinde ili Zrenjanina, da, Jovan Pejin. Vojvođanski identitet se uvek kriminalizuje, dakle, iz ovog političkog ugla, a i iz ovog etno-kulturalnog. Naprosto se zapostavlja da on … pazite, u jednoj zajednici u kojoj imate vrlo dominantnu etničku zajednicu, kao što su Srbi u Vojvodini , 65%, i onda imate 26 manjina koje ulaze u ovih 30% (obično se kaže 35%, ali nije 35 jer tu ima neodređenih, onih koji nisu iskazali identitet, koji su iskazali regionalnu pripadnost; dakle nije 35%, kako se to ponekad čuje, pripadnika manjina nego manje, ali 26 zajednica ulazi u taj procenat), dakle, kad vi imate tako segmentirane male, male zajednice, njima je vojvođanski identitet rešenje da se ne asimiluju a, s druge strane, da prihvate jedan nadetnički identitet i tako sačuvaju svoj partikularni etnički identitet. I to se često gubi iz vida, i nama je stalo da mi skrenemo pažnju na to, ne samo putem tog okruglog stola, nego smo mi nakon toga, recimo ove godine, imali još tri okrugla stola na kojima smo govorili na temu očuvanja multietničkog identiteta Vojvodine i tri seminara na kojima smo pokušali da mlade ljude iz Vojvodine edukujemo ili senzibiliziramo na ova pitanja koja su često izvrgnuta ili podsmehu ili političkoj kriminalizaciji.

Dinko Gruhonjić:
Hvala Pavele. Gospodine Čanak, Teofil je pomenuo ovde da se vrlo često i od autonomističkih stranaka može čuti možda previše jednostrana priča o tome da je poenta samo u novcu (Liga je imala svojevremeno i slogan «Tačku na pljačku»). Koliko je to, po vašem mišljenju, tačno i koliko uopšte postoji taj kulturni identitet Vojvodine, po čemu je, po vama, Vojvodine specifična?

Nenad Čanak:
Ja ću ipak govoriti stojeći, tu mi je tetka, pa će vikati na mene ako budem sedeo. Dakle, ovako stvari stoje – to oko para, dobri moj Teofile, stvar stoji ovako – kad sam bio mali, u kući mojih roditelja, koji su bili ljudi od knjige, često sam nalazio «Istoriju umetnosti». I onda, kad kreneš da čitaš «Istoriju umetnosti», srednji vek, prosto misliš svi su bili orijentisani isključivo klerikalno, slikali su ove razne… za crkvene potrebe, te Hristos ovako, te onako, te rodio se, te nije se rodio, i tako dalje. A, u stvari, o čemu se radi? Posle su mi objasnili pametniji od mene, da je istorija umetnosti istorija porudžbina i da ono što su poručivali imućni to se posle nacrtalo, iskomponovalo, napisalo, i to nekako tako biva. Jednostavno, gde nema novca, nema ni…
Kada se govori o istoriji, ja sam pokušao da sam sebi, u svim ovim mojim traganjima za sudbinom istorije, pronađem definiciju istorije. Najbliža definicija koju sam uspeo da definišem je sledeća – istorija je nevešti spisak gde je kada bilo para. Zato što, kada malo bolje pogledate, sirotinja nema istoriju, ima samo arheologiju, to kad ih iskopavaju iz masovnih grobnica, eto to im je, ono, kao istorija. Inače, sve ostalo biva kad je negde bilo nekih para, onda se nešto napravi, pa to ostane, ljudi se za to vežu i tako to! Gde nema para, od svega toga nema ništa. Stvar je jednostavna – najbrilijantnija dela ljudskog uma i duha, Betovenove simfonije, Mocartov «Rekvijem» – sve su to bile porudžbine, sve je to neko platio da se to napravi. I ti što su plaćali su diktirali suštinski nekakav tip umetničko-kulturnog etalona po kome mi danas merimo čitave epohe.
Drugim rečima, nije slučajno to što su danas izmišljeni ovde, za dnevno-političke svrhe ovi kiborzi (pola silikon, od pola botox, ostalo blajh) – to je osmišljeno da bi se u vrednosnom slislu, kategorijalnom smislu, stvorio etalon srpskog natčoveka devedesetih, a to je: pola policajac–pola plavuša! Plavuša ima sise i ružan glas, policajac ima pendrek i stalno mu je život u opasnosti. I vi, kad to stavite na gomilu, dobijate šta se od nas traži: žena mora biti glupa, a čovek mora da radi za službu. Tačka! To uopšte nije tako smešno kao što može na trenutak da izgleda jer je kroz taj etalon vaspitana čitava jedna generacija koja danas dozreva za glasanje, generacija koja je u ozbiljnom otklonu od ranijih generacija, generacija koja sve ove priče o multikulturalizmu niti poznaje niti ih to interesuje, ne interesuje ih zato što žive u svom koordinantnom sistemu koji sam vam upravo pokušao nekako da dočaram. Upravo zbog tog komplentnog falsifikata koji živimo, Vojvođani moraju zaziru od svoje prošlosti.
Ne smeš ti sada da kažeš – majka naša Austrougarska, ime joj se vazda po dobru pominjalo, to je bila država, sve ovo je posle bile su utešne nagrade i dogovori velikih sila. Dok je bilo majke naše Marije Terezije… Srpska majka Marija Terezija najbolje se odnosila prema srpskim izbeglicama u istoriji. Kamo lepe sreće da se Srbija ikada kao Austrougarska odnosila prema srpskim izbeglicama. Dala bi im pravo na veru, dala bi im njihovu zemlju, dala bi im slobodu, a jedina obaveza bi bila da budu lojalni građani, je li tako?! Zašto mi to ne smemo da kažemo?! Zbog toga što u jednoj od prošlih država je, kao što to vazda biva, prošli bog proglašen za današnjeg đavla. Ako smem da primetim, ima ovde starijeg sveta koji se seća blaženopočivšeg Josipa Broza Tita, kome smo svi na sahrani grcali u suzama jer je otišao najveći sin, najdraži gost – a odmah posle toga, glavna je stvar bila kako je Josip Broz bio ovakav, onakav, kako je bio drž i ne daj, sve je ugnjetavao… Nije istina. Nije istina! Ali, bilo je potrebno za one koje su došli da njega sad prikažu kao đavola. E pa tako je Jugoslavija prikazivala Austrougarsku kao najgoru na svetu, a Austrougarska je deo vojvođanskog identiteta od koga se ne može i ne sme bežati.
S druge strane, kad bi se razumelo bolje zbog čega je to tako strašan stres kad mi spomenemo da smo Vojvođani, treba shvatiti da je sva ta autentika – uvek neprijatelj diktature. Autentika i smeh. Ne kaže li Umberto Eko u „Imenu ruže“ da je smeh zabranjen u manastirima jer smeh ubija strah, a strah je osnova vere. A to je upravo ono što se nama spočitava. Stvaraju se stereotipi koji se ponavljaju, niz stereotipa o glupom debelom Lali – ako odem u kafanu i čujem ono što sam ovde vid’o, noge ću ti polomiti (kad uhvati ženu da ga vara). Dakle to je otprilike taj tip – ako me i vara, da se ne jedim – a zaboravlja se da je Vojvodina suštinski nastala kao amalgam napodrobnijih i najljućih krvi koje postoje, da su Lale banatski militari (lala je bila vojna oznaka srpskih graničara, graničara prema Turcima, graničara koji su znali vrlo ozbiljno da zarate, a ne kad malo zarati, onda pobegnu, kao što je to bilo u susednoj Srbiji, kralj, vlada, vojska, narod, kučići, mačići i sitna živina, je li tako bilo?!).
Zašto mi imamo problem da to kažemo naglas, jer moramo da živimo u jednom, kako bi to rekao moj prijatelj Teofil Pančić, intelektualnom srbijanskom košer okruženju, dakle, to košer okruženje u kome ne smemo da pravimo bilo kakvo … mentalni greh u tom postu mentalnome na koji smo naterani. Mi smo svi naterani… mene moja tetka, evo ovde je tu, moja tetka, stalno ispravlja kad kažem: “Idem kući“. Kaže: “Dobro, ideš kući, ali gde ćeš stići, pa nećeš biti kući, nego ćeš biti kod kuće. Moraš govoriti gramatički ispravno.“ A kad neko kaže – Evo ga – veli – srpski premijer, Koštunica. – Srpski premijer! Nije srpski nego je srbijanski premijer ili je premijer Srbije, a srpski bi bio da je premijer Srba. E, ta prevara koja se stalno podmeće je još jedan način da se poistoveti – Srbija ili Srbi – nekako mu isto dođe. Mali je problem što ne žive samo Srbi u Srbiji, ali i dalje ima srpskog premijera koje će, u njihovo ime, da odlučuje šta će oni da rade i tu onda dobijamo celi problem da, ako se pojavi nešto autentitčno, kao što je recimo Vojvodina, onda počne i ime da smeta. Ja već vidim kako prepravljaju besmrtnoga Miku Antića:
Volim te od oltara do štalskih vrata
Ti severna pokrajino
Čardaša i bezemljaša.
Jednostavno, ako kažeš Vojvodina, već si sumnjiv, jer severna pokrajina … di je pokrajina tu se i ukine, i zdravo, nema pokrajine, a Vojvodinu ne možeš da ukineš – ne možeš da doneseš zakon protiv Vojvodine, a protiv pokrajine možeš. Zato je to svođenje na tu i takvu teritorijalno-političku odrednicu, a ne kvalitativno stanje duha, sasvim slučajno vezano za jedan toponim, ono je o čemu se ovde zaista radi. Mi u Vojvodini nemamo multikulturalnost, mi nemamo multietničnost, nemoj da se ovde neko laže. Ja sam imao čast i zadovoljstvo biti čovek koji je, u funkciji predsednika Skupštine Vojvodine, potpisao odluku kojom se i šesti jezik, kao službeni, uvodi u Skupštinu Vojvodine. I tako sam imao šest službenih jezika – srpski, hrvatski, mađarski, rusinski, rumunski i slovački. Međutim, kada je bilo ko od srpskogovorećih građana otišao u mađarsko govoreće pozorište, kada smo došli u situaciju da na tom Javnom servisu kome sam ja lično lomio tablu jer je pisalo RTS, pa su me zbog toga hteli smeniti jer, bože moj, pogazio sam svetinju, kaže, i udario na srpsku državu što sam joj nagazio javni servis marke Radio televizije Srbije, to najsramnije propagandno glasilo miloševićevsko, a u stvari šta se desilo – desilo se to da 5. oktobra (verujte mi, bio sam prisutan … malo sam im pomagao), kada je trebalo da se napravi rez pokazalo se da su 5. oktobra, onu ključnu energiju koja je rušila Miloševića doneli upravo oni koji su u njemu videli ne zločinca, kao što sam ga ja video, ne izdajnika svega civilizacijskog, kao što su ga videli ovi časni ljudi, nego kao žrtvenog jarca koga se treba što pre osloboditi, nakačiti mu i table s vukovarskih ulica, nakačiti mu i Markale, i Srebrenicu i sve, i poslati ga bilo gde već treba, da bi mogao da se nastavi još jedan krug … I zato ponovo slušamo o Kosovu o kome sam ja još 1992. godine u listu u kome smo Teofil i ja zajedno pisali, napisao: „Izgleda da je završeno sa tom jeftinom prevarom zvanom Kosovo.“ Devedeset druge godine! To je 15 godina! E nije završeno! Još uvek traje! Zašto? Zato što mi, ljudi koji ovde živimo, pozaboravljali smo osnovne stvari – nema identiteta bez ljudi, bez ljudi! A gde su ljudi, u uslovima u kojima je iz Vojvodine otišlo preko 250.000 ljudi rođenih ovde, odraslih ovde, vaspitanih i obrazovanih ovde, koji je ovde trebalo da nastavljaju ono što se u njihovim kućama učilo u prošlim vremenima. Ne kaže li se da iver ne pada daleko od klade. Nije li moja baba Mara govorila – Vidi ti sine – kad ja s nekom devojkom nešto … – vidi ti iz kakve je kuće. E ti što su iz ovakvih kuća, sada sede u Kanadi, na Novom Zelandu i bog te pita gde. Vojvodina je svakih par decenija menjala bukvalno sastav stanovništva u najvećem svom delu.
Ja sam danas u Sportskom poslovnom centru „Vojvodina“ u Novom Sadu bio na promociji istraživanja javnog mnjenja koje tradicionalno sprovodi agencija Scan iz Novog Sada, odnosno Milka Puzigaća, oko popularnosti – ja sam drugi najpopularniji političar u Novom Sadu. Je l’ znate ko je prvi najpopularniji političar u Novom Sadu? Maja Gojković. Tako je, odgovor je tačan. Maja Gojković je uvek bila popularna, a sad je najpopularnija. U proteklih deset godina u Novi Sad se doselilo 110.000 novopridošlih građana. Ne brinem ja ništa, biće oni odlični Novosađani, jako će se brinuti za Novi Sad jer je to ono što ih hlebom hrani, jako će se brinuti za Vojvodinu jer je to okvir u kome će ostvarivati svoje živote, i njihova deca će tu ostvarivati svoje živote. Dovoljno je tog vremena koje treba da prođe, da se ponovo nauči odavno naučena lekcija – nikome nije, van Vojvodine, stalo do Vojvodine nego do njenih resursa, niko neće voditi računa o nama ako mi o nama ne budemo vodili računa.
Jedan od najvećih živućih, upamtite, najvećih živućih umetnika teatra i scene, Jožef Nađ, rođen je u Kanjiži i vratio se u Kanjižu – pošto je radio sa Marselom Marsoom, pošto je radio sa najvećim imenima svetskog teatra – da u Kanjiži napravi centar u kome će obučavati nove naraštaje upravo tih estradnih i scenskih radnika, koji će proneti ime Vojvodine širom planete. Da li ste to znali? E pa niste znali zbog toga što su to stvari koje nikoga ne interesuju zato što ne mogu da se instrumentalizuju u jednu provincijalnu i banalnu priču o tome kako je Kosovo duša Srbije, kako je jako važno da ovog trenutka ne radimo ništa osim da mislimo o Kosovu, a naročito da ne mislimo o tome da je juče raspisan tender za prodaju Genexa. A o tome se radi.
I završiću podsećanjem na jedan moj detinji događaj, a to je kad sam prvi put video mađioničara. Najteže je prevariti decu, jer ona ne znaju gde da gledaju nego gledaju svugde, i onda sam shvatio kad god on nekom rukom mnogo maše ta ruka je prazna – u drugoj ruci je golub. Hvala lepo.

Dinko Gruhonjić:
Sada bismo želeli da pružimo priliku i vama, da i vi pričate. Ako ne, onda ćemo nastaviti da pričamo. Da pitamo Mišu, koji je iz Banata i koji već dugo živi u Beogradu – pošto ja radim uglavnom, isto, za beogradske medije i vrlo često, iskreno govoreći, da ne olajavam i da ne budem nelojalnan, imam problem da objasnim neke stvari elementarne o Vojvodini, a pogotovo kad su nacionalne manjine u pitanju, ta čudna prezimena, šta se prvo piše, da li ime pa prezime, dakle ponekad imam osećaj kao da sam dopisnik, recimo, iz Nikaragve ili tako nečega, iako je to tako blizu. Dakle, da li u Beogradu ikoga i zanima uopšte ta priča ili je problem u tome što se ta priča odavde, iz Vojvodine, jednostavno ne nameće dovoljno jako.

Miloš Vasić:
Ne, to zavisi od medija do medija, znate kako to ide. Sa listom „Vreme“ nema nikakvih problema, mi imamo Teofila, imamo Mitu Boarova i Ljubu Živkova kao tri čoveka koji su, kako da kažem, potpuno verzirani. E sad, rekao sam da zavisi o kojim medijima je reč.
Medijska scena, sad da pređemo na neki moj sektor, u Srbiji je uredno podeljena i nikad neću zaboraviti – odmah nakon 5. oktobra 2000. godine zvao je neko sa BBC-ja ili iz Slobodne Evrope tadašnju urednicu informativnog programa u Radiju B92, Sandru Kosanović, i Sandra, koja je lutka jedna, prepametna, Splićanka, pitaju je šta se sad tu promenilo na medijskom planu; Sandra veli – ništa; kako ništa, a Sandra im lepo kaže – znate, režimski mediji su ostali režimski a nezavisni su ostali nezavisni. Imamo dan-danas tu istu situaciju u kojoj se mediji dele na ove prve što „žute“, mislim to tabloidno i sve ostalo, koji sad tu nešto, ono, oslobađaju Legiju svako malo, izvode ceo taj cirkus sa Kosovom, sa ovim i sa onim, pljuju, kleveću, lažu i već kako to sve ide, to je ona vrsta novina u kojima je mnogo zanimljivo a ništa nije istina, a imamo i nešto tih normalnih novina koje, ono, bogu hvala, još postoje. E sad, ovima normalnima je, naravno, jasno u čemu je tu stvar u Vojvodini, mislim ljudi razgovaraju s Dinkom na primer, koji je čovek agencijski dopisnik, pa zna o čemu govori. E sad, imamo one druge koji će napraviti iz svega toga jedan potpuni psihopatski cirkus. Kad sam rekao psihopatski, mislim najozbiljnije. Moram da priznam, što se vidi iz nekih mojih kolumni koje pišem okolo, tezgareći po «Danasu», da sam ja užasno zabrinut. Zabrinut sam zato što se stvarnost jako loše kotira u današnje vreme u Srbiji.
Imao sam, pre nekoliko dana, ovog jednog, da prostite, takođe našeg vojvođanskog narodnog poslanika u Skupštini, Željka Tomića, sedeli smo zajedno na nekoj televiziji, u nekoj svađaonici; on čovek zažvalavio za tim Kosovom, ne možeš ga zaustaviti; ja pitam – gospodine Tomiću, šta ćete vi da radite sa milion i po, ne znam dva i po miliiona Albanaca na tom Kosovu koji neće pa neće da žive u Srbiji; čovek me gleda u oči pa kaže ovako – mi ćemo njih integrisati u srpsko društvo; ja kažem – predajem se, gotovo! Šta da radim s čovekom! E sad imate tu neku priču da na tom Kosovu se rađamo i umiremo, to mislim u našem srcu i duši … što im je više u srcu i duši, to manje znaju o Kosovu, a da ne govorimo da li su bili tamo. E pa, da prostite, ja sam otprilike dobrih 18 meseci mog života proveo kao novinar radeći na Kosovu, kad su me išutirali sa tog sektora, jer sam počeo da pišem svašta. Malo više znam o tome, kako da vam kažem.
To je jedna fenomenalna psihopatsko-paranoidna konstrukcija u kojoj je sve apsolutno kristalno jasno. Sve se dobro razume, pitajte Slobodana Samardžića, sve zna čovek, Aca Simić – svi sve znaju. I onda dođemo na poslednje, jedino i ključno pitanje – izvinite, a šta ćemo da radimo sa kosovskim Albancima? – Onda vas oni gledaju i kažu vam – muu – jer ne znaju šta da vam kažu … «Integrisaćemo ih…» Ajde, da vidim kako ćete da ih integrišete, molim vas. Oni bi hteli teritoriju bez ljudi ako je ikako moguće. To su već jednom probali ’99. pa nije išlo, kako da vam kažem, loše se završilo je li, sećate se. A niko se od tih pametnjakovića ne usudi da kaže – mi hoćemo Kosovo bez kosovskih Alabanaca. – Pa kažite! Voja Šešelj je bio pošten, još u prvom programu Srpske radikalne stranke iz 90. ili ’91. godine, čovek lepo rekao ovako – to preko Prokletija, sve će… – onda, njegov program su probali da sprovedu ’99. Stvar je jasna sasvim. I sad je to zanimljivo da čak drugovi radikali u skupštini čak vode računa da se preterano ne ističu na tu temu, Nenad će to bolje znati, on tamo sedi. Oni malo vode račune, ali DSS-ovci su zaglibili baš onako skroz. I onda tu imate jednu situaciju koja će se završiti u gumenoj sobi, ludačkoj košulji sa, kako se to ono zove, čime se ono teše ludaci… Ja samo čekam kad će to sve da pregori u jednom gigantskom kurcšlusu, to je pitanje kurcšlusa.
Danas kad postaviš neko ozbiljno pitanje, oni ga odmah proglase za neprijateljsko pitanje. Kažu, vodite računa, to je neprijateljsko pitanje – kad pitate šta ćemo sa Albancima – kuš budalo, izdajniče, špijunu! E, to tako ide! Sad, nije to bez neke što nacionalisti, gubeći Kosovo, zapravo odgurujući ga nogom, jer to rade, merače sad, ono, Sandžak, da prostite, Rašku što bi rekla ova gospođa … kako se zove, ambasadorka sad … gospođa Sandžaković. Prvo sad, ono merače Rašku, naravno Vojvodina je, u velikoj meri zahvaljujući ritanju i koprcanju Nenada Čanka, ovde prisutnog, ono, glavna tema za njih. Oni sad idu po onoj vrsti slaboumne analogije tipa – ako Kosovo, onda Sandžak, ako Sandžak onda Vojvodina, i di smo mi stigli. Otrpilike do Kremana i one čuvene poslovice …
Njima, naravno, što je moje duboko uverenje, najviše odgovara da ostanu sami u Srbiji, da kao Sloba Milošević, išutiraju svakoga ko im se ne dopada i da onda posle kukaju na secesiju, otimanje teritorije i sve, mislim … oni su prvi kojima u životu ne bi palo na pamet da žive u istoj državi sa Albancima. Ja sam celog života živeo u istoj državi sa Albancima i nešto mi nije baš smetalo, ali ajd dobro sad, ukusi… Pa će im smetati da žive u istoj državi sa Bošnjacima Sandžaklijama, pa će im još više smetati da žive u istoj državi ne sa ovih 26 nacionalnih manjina koje je Pavel pominjao, nego sa tim nekakvim Vojvođanima koji, ono, imaju razliku između Srbina i Srbijanca, prave tu razliku nekakvu. Da mi sve to išutiramo jer to je, ono, pitanje koje se nekad zvalo jedinstvo po svaku cenu, a danas se zove sabornost po svaku cenu; da ostanemo mi, ono, potpuno sami, mi, svoji, svi Srbi i da nema nikog ko je drugačiji, a naravno, puno je opasniji neprijatelj loš Srbin (to smo svi mi koji sedimo ovde) od nekakvog, ne znam, Sandžaklije, Mađara, Slovaka, Albanca, koga kod.
Oni bi samo da budu svoji i to je onaj razlog zbog koga je nacionalizam eminentno samoubilačka kategorija. Oni će se trebiti i trebiti od tuđih, pa inoveraca, pa loših Srba, pa još gorih Srba, pa još gorih Srba dok, ne znam, ne ostanu Toma Nikolić i Aleksandar Vučić da se pogledaju u oči pa ko će koga. To ide u tom pravcu. Nenad je u jednom trenutku negde, kad – ’95. u Tuzli imao svoje čuveno objašnjenje na nekoj konferenciji; objašnjavao je zašto se nacionalizam završava, da prostite, kako da vam kažem, u „stidnim radnjama“ – nacionalista ne može s drugim, pa onda posle ne može ni sa kim ko nije isti kao on i, na kraju, da prostite, nek mi oproste homoseksualci, postane homoseksualac, ali ni to više ne valja jer onaj nije dovoljno dobar i, kako da vam kažem, to se završi tako. Mislim, Nenad će vam to objasniti preciznije.