Rat u Srbiji nije završen nego je nastavljen drugim sredstvima, pre svega jer je izostala lustracija i zato što nije primenjen nijedan od modela tranzicione pravde – nije bilo suđenja, nije bilo komisije za istinu, suočavanja sa onim što je činjeno u naše ime, niti je bilo ratnih reparacija, dok su s druge strane nacionalizam i militarizam podsticani od strane vlasti, ocenjeno je sinoć na tribini Žena u crnom, održanoj u novosadskoj Crnoj kući.

Istaknuto je i da su mladi danas konzervativniji od svojih roditelja, da su se nacionalističke ideje infiltrirale u sve pore društva dok je antifašizam potisnut u ilegalu. Antiratna aktivistkinja Anđelija Vučurović ocenila je da je tu važnu ulogu imala činjenica što su u vlasti bili prvo Vojislav Koštunica, a zatim i Socijalistička partija Srbije, koji su problem suočavanja s prošlošću samo skrajnuli.

„Samo je bujao nacionalizam i uloga žrtve u tom loncu. Umesto da to razrešimo, to je negovano, buktalo je unutra da bi sad izbilo na videlo. I sad imate da su neki fašisti protiv Vučića jer on nije dovoljno četnik za njih i nije dovoljno fašista“, rekla je ona.

Staša Zajović je podsetila da je po Zakonu o amnestiji koji je SNS doneo 2012. godine oslobođeno 3.600 najtežih kriminalca, isto kao početkom rata 1991. godine, kada su svi odvedeni na ratište.

„Đorđe Prelić, koji je ubio Brisa Tatona, jedan je od glavnih; Velja Belivuk, sad ga menja nekim drugim i tako dalje. Narodne patrole koje napadaju migrante, napadaju i nas i ja mislim da su to državni službenici koji idu i izvršavaju dužnost – jednog dana na akciju Žena u crnom o Srebrenici, drugog dana na mural, treći dan na mostarsku petlju ili u Šabac“ rekla je ona.

Sa druge strane, Duško Radosavljević ispred Saveza Antifašista Vojvodine, upozorio je da ovo danas u Srbiji još nije fašizam, ali da nismo ni daleko od njega. Kako je naveo, fašizam ne trpi opoziciju ni u kom smislu, dok režim u Srbiji trpi barem ovu „fasadnu“.

„Posle 2000. godine, u želji da stignemo i prestignemo, da budemo pragmatični, što je krivica jednog doktora filozofije, nismo imali hrabrosti da se suočimo sa svojom istorijom od 1991. do 1995. Mi dan-danas imamo neke eufemizme – veliki, tragični događaji, veliki problem u Srebrenici. Međunarodni sud je rekao to je to i nemaš ti sad više tu priču da ispituješ, to je bio genocid i gotova priča“, rekao je Radosavljević.

On je dodao da i vlast i opozicija u Srbiji poslednjih 30 godina idu istom stranom u duboko nacionalističkoj brazdi – neću priznati Kosovo, hoću na moj način u Evropsku uniju – ali da je život očigledno otišao na drugu stranu dok su stranke još zaglavljene u XIX veku.

„Tako je napravljeno da glasove dobijaju desne stranke i još desnije, a to život više ne poštuje i zato su ovi ljudi na ulicama“, istakao je Radosavljević. Dodao je da će u subotu biti veliki ispit režima.

“Ako i treći put krenu batinaši, pa krenu još gore, znači da onda idemo sigurno u uspostavljanje fašističkog sistema u Srbiji. Ako je pametan, neće to uraditi zato što demagog uvek može da nas uvuče u neku drugu priču. Ali se ja bojim, nismo savladali svoju prošlost, a kad ne savladaš svoju prošlost ti je ponavljaš. Mislim da će ovoga puta biti kraće, ali moguće je da bude krvavije nego 5. oktobra“, upozorio je Radosavljević. 

Otpor doninantnom sećanju – sećanju ratnih zločinaca

Borislav Prodanović ispred CK13 ocenio je da taj antiratni skup nije sećanje nego razmišljanje o današnjem trenutku i budućnosti. Podsetio da je Crna kuća osnovana na vrednostima feminizma, antifašizma i antinacionalizma, te da već 14 godina vodi svakodnevnu borbu jer su patrijarhat i fašizam aktivni i prisutni u našem društvu kroz većinsko mišljenje i ponašanje, ali i kroz zvanične državne politike.

„Novi Sad je bio značajan i u istoriji Žena u crnom, ovde je održan prvi skup Ženske solidarnosti protiv rata, a evo danas se suočavamo sa inicijativom da se u Novom Sadu podigne spomenik, kako ga nazivaju, ’nevinim žrtvama 44-45 godine’. Zapravo, u pitanju je inicijativa koja pokušava da relativizuje ko je bio ko i na kojoj strani prošlosti. Ne smemo to dozvoliti. Jedina moguća slobodna budućnost je ona gde se aktivno sećamo prošlosti i svakodnevno biramo stranu istorije na kojoj smo“, istakao je Prodanović.

Povodom trideset godina antiratnog otpora u Vojvodini i Srbiji (1991-2021), Staša Zajović je poručila da ovakvi događaji treba da pomognu da se zadrže u pamćenju oni koji su u našoj sredini najčešće marginalizovani, potisnuti, skrajnuti i zaboravljeni, a koji su u teškim okolnostima preduzimali veličanstvene poduhvate protiv rata i prisilne mobilizacije. Treba im odati priznanje i nikada ih ne zaboraviti, dodala je Zajović.

„Želimo da ovim činom pružimo otpor jednom dominantnom sećanju – to je uglavnom sećanje ratnih zločinaca. Pored brisanja rata i ratnih zločinaca od strane ovog režima, nažalost dominantno je potisnuto sećanje na one koji su pružali otpor, a stalo nam je da se nikada ne izbrišu tragovi i pamćenje tog otpora. Pogotovo nam je to važno zbog generacija mladih koje dolaze“, poručila je Zajović. A Radosavljević je podsetio da je tokom 1991-92. iz Vojvodine prisilno mobilisano preko 107 hiljada ljudi, što je dovelo i do apsurda da Mađar iz Vojvodine ide da brani srpstvo u Slavoniji, boreći se protiv Mađara mobilisanog u hrvatskoj vojsci ili da Rusin iz Vojvodine ide na Rusina u Vukovaru.

Zabrinjavajuću kampanju uvođenja obaveznog vojnog roka

Staša Zajović je upozorila na zabrinjavajuću kampanju uvođenja obaveznog vojnog roka koja, kako ocenjuje, nailazi na odobravanje i žena i muškaraca zbog dugogodišnje indoktrinacije da vojska ima vaspitnu a ne odbrambenu ulogu.

„Iako imaju mogućnost za dobrovoljno služenje vojnog roka, od njenog uvođenja 2003. godine do sada samo se 11.000 muškaraca prijavilo! To znači da ne postoji nikakvo interesovanje“ rekla je Zajović napominjući kako se uprkos tome ogromna sredstva ulažu u naoružanje.

Sećanje na antiratni pokret u Potisju

Na tribini je promovisana i publikacija ’Pamtimo antiratni otpor – Vera Vebel Tatić i Centar za antiratnu akciju Ada’. U razgovoru o borbi protiv prisilnih mobilizacija u Potisju, te nastanku mirovnog pokreta koji je izrastao iz Centra za antiratnu akciju Ada, govorio je suprug pokojne Vere Vebel Ištvan, takođe antiratni aktivista. Pominjući obimnu dokumentaciju o njihovim antiratnim aktivnostima koja je bila osnov za stvaranje publikacije, istakao je da je greškom u njoj izostavljen važan događaj koji se odigrao prvih dana novembra 1991. godine u Adi, kada se na protestu zbog masovne prisilne mobilizacije okupilo oko 3.000 građana.

„Vojna policija je došla naoružana zbog nekakve najave da će građani upasti u Vojni odsek u Adi. Vera je onda stala pred cevi i upitala: Hoćeš da pucaš u narod? Ako ćeš da pucaš u svoj narod, onda ćeš morati prvo u mene, rekla je ona da bi se taj oficir zbunio. Nastao je tajac, a onda je doneta odluka da se udalje odatle. Vera je pozvala građane da ih puste bez ikakvih incidenata jer su i ti vojnici nečija deca“ ispričao je Vebel.

Centar za antiratnu akciju se tokom rata bavio brojnim aktivnostima, između ostalog i zastupanjem prisilno mobilisanih, a podelio je i jedan porazan podatak iz tog perioda – ni u jednom trenutku preko Centra nisu uspeli da angažuju nijednog advokata Mađara iako su pripadnici te zajednice bili masovno mobilisani.

Svoja sećanja na te događaje i na ulogu Vere Vebel Tatić podelili su i novinarka i antiratna aktivistkinja Gizela Štanjo Tot, zatim novinar i aktivista Zvonimir Perušić, Svenka Savić iz Centra za ženske studije i istraživanja, kao i filozof i antiratni aktivista iz Zagreba Lino Veljak. Predstavljena je i Mapa antiratnog otpora 1991/92, takođe u izdanju Žena u crnom, koja sadrži sećanje na brojne građanske antiratne akcije, na pobune rezervista, dezertera, njihovih roditelja, kao i ženske antiratne inicijative, umetničko-aktivističke događaje, antiratne koncerte, medije.

Dalibor Stupar (Autonomija)

Tekst je objavljen uz podršku regionalnog projekta jačanja mehanizama tranzicione pravde koji finansira Vlada Ujedinjenog Kraljevstva, a sprovodi Program Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP). Sadržaj teksta je isključivo odgovornost portala Autonomija i ne odražava nužno stavove Programa Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP) ili Vlade Ujedinjenog kraljevstva.