“Stav koji često srećemo u javnom mjenju je da je beskućništvo isključivo posledica ličnog delovanja, što samo stigmatizuje i marginalizuje ljude u ovom položaju. Zanemaruju se društveni, ekonomski i politički činioci, koji zapravo većinski uzrokuju ovaj problem. Činjenica je da je beskućništvo posledica jednog distorziranog odnosa između društva i pojedinca, koji dovodi do toga da ljudi ostaju sami, žive sami i umiru sami na ulici”.

Ovim rečima Ozren Lazić, moderator i član kolektiva “CK13” je otvorio jučerašnju tribinu “Beskućništvo u Srbiji danas – od negiranja do realnosti”, organizovanoj u Omladinskom centru “CK13”. U nastojanju da kontekstualizuje i ilustruje težinu problema, istakao je činjenice da “ljudi koji žive u situaciji beskućništva žive u proseku 25 godina manje od nacionalnog standarda, svaka četvrta osoba u Srbiji nalazi se u riziku od siromaštva, dok su samo u poslednje dve nedelje na ulicama Novog Sada umrla tri beskućnika”.

Na tribini je ukazano na problematično poimanje stanja beskućništva kao individualnog, pre nego društvenog problema. Takođe, i na trend u kom stanovanje sve više postaje isključivo ekonomska kategorija i pitanje vlasništva, umesto da je tretirano kao osnovno ljudsko pravo i predmet bavljenja socijalne politika.

“Mi nemamo nacionalnu strategiju socijalnog stanovanja, ne postoji okvirni plan kako se sa ovim problemima boriti. Zakon o stanovanju i održavanju zgrada iz 2016. godine je delimično unapredio stanje u oblasti garancije prava na obezbeđenje odgovarajućeg stanovanja”, rekao je Marko Vasiljević iz “Inicijative za ekonomska i socijalna prava – A11”, ali je ukazao i na njegove značajne nedostatke.

“Ovaj zakon ne štiti one ljude koji se iseljavaju na osnovu Zakona o izvršenju i obezbeđenju, a pravo na stanovanje je pravo na život u miru, sigurnosti i dostojanstvu, i nijedno iseljenje ne bi smelo da rezultira time da neko postane beskućnik. Pored toga, socijalno stanovanje je prepušteno lokalnim samoupravama, koje često nemaju sredstava da u njega investiraju ili su nemarne po tom pitanju, poput Novog Sada i Beograda”, ocenio je.

Marko Vasiljević je ukazao i na činjenicu da u Beogradu ne postoji popis sve imovine u vlasništvu države, što dodatno otežava potencijalno unapređenje socijalne politike u pravcu obezbeđenja socijalnog stanovanja.

Ana Bilinović Rajačić i Jovana Čikić, profesorice sa Odseka za sociologiju na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu i autorke monografije “Beskućništvo: teorija, prevencija, intervencija”, ukazale su na važnost naučno-teorijskog bavljenja ovim problemom, kao nužnosti i prethodnice osmišljavanja akcija i kreiranja politika usmerenih ka rešavanju problema beskućništva.

“Teško je dati univerzalnu definiciju jer je u pitanju jedna složena i društveno-specifična pojava, ali ono što je sigurno je da ne možemo posmatrati ovaj problem mimo socijalnih, migracionih i ekonomskih prilika”, kazala je profesorka Bilinović-Rajačić.

Da se beskućništvo ne može pripisati delovanju i odlukama pojedinca, potvrdio je i Luka Todorović, psiholog i član udruženja građana “Patrija” iz Novog Sada.

“Psihološki procesi nisu nešto što je izolovano u pojedincu, već zavise od interakcije pojedinca sa njegovim okruženjem. Ne možemo ignorisati spoljašnju sredinu i ne može se potencirati lična odgovornost u tretiranju problema beskućništva. Dok god ga tako tako vidimo, bićemo otuđeni od ljudi u situaciji beskućništva, lakše ćemo ih osuđivati i nastavićemo da budemo deo problema”, naglasio je on.

Tribina je organizovana u okviru projketa „Svakodnevno je političko: Pravo na slobodu od beskućništva“ uz podršku Fondacije za otvoreno društvo, Srbija i National Endowment for Democracy, SAD.

Nina Simović (Autonomija)

Tekst je nastao u sklopu projekta „Local Media and Young Journalists Fight against COVID-19 Disinformation“, koji su podržali The Balkan Trust for Democracy: A Project of the German Marshall Fund i USAID, a sprovodi Nezavisno društvo novinara Vojvodine.