– Značaj Treće vojvođanske konvencije ogleda se, pre svega u tome što zahteva promenu celokupnog političkog sistema i to dogovorom dva istorijska entiteta Srbije i Vojvodine.
– Treća konvencija zahteva totalni diskontinuitet sa Memeorandumskom, Miloševićevom, Koštuničinom i Tadićevom Srbijom.
Ovaj zahtev je utemeljen u nekoliko činjenica: Prvo, što građani Vojvodine na referendumu nisu prihvatili ovaj Ustav,
Drugo, što građanima Vojvodine, nisu vraćena nasilno oduzeta Ustavna prava u skladu sa zahtevom Mirovne konferencije (London, 1992.) za bivšu SFRj,
Treće, što nisu ispoštovani stavovi o Vojvodini izrečeni u Atinskom kominikeu 2000 godine.
– Četvrto, Vojvodina je jedini od osam konstituenata bivše SFRJ, čiji status nije razrešen. Vojvođansko pitanje nije razrešeno ni u samostalnoj Srbiji, osamostaljenjem Crne Gore. U zajednicu sa Crnom Gorom, Srbija se udružila sa dve autonomne pokrajine u svom sastavu. Gde je tu sad Vojvodina?
– Konvencija zahteva Ustavne promene, ali celovite i to promenom od toga da Srbija treba da bude država svih građana i svih nacionalnosti, a ne samo jednog jedinog naroda, da treba da bude sekularna, u kojoj će pored ćirilice u službenoj upotrebi biti i latinica, decentralizovana i federalizovana.
– Konvencija opominje da Vojvodina ne pristaje na ovaj oktroisani Ustav, ali upozorva i na opasnost od ukidanja i ovakve autonomije pod starateljstvom (Ustav član 182, stav 4).
– Ona upozorava da rešenja data u Statutu ne mogu biti mera, bar za Vojvodinu, buduće bilo kakve regionalizacije i decentralizacije Srbije, posebno ne uniformne.
– Statut je podzakonski akt i sasvim je primereno da proglašenju tog akta neperisustvuju predsednik Republike i ostali državni zvanačnici.
– Novim ustrojstvom nakon Statuta i Zakona o nadležnostima, Pokrajina postaje deetaširani Republički organ kojem se delegiraju poslovi, ali ne i nadležnosti.
– Četrnaest meseci svedočili smo besomučnoj, orkestriranoj, prljavoj kampanji i antivojvođanskoj histeriji, koja je imala između ostalog za cilj da «ogadi» Vojvodinu u drugim delovima Srbije i ukaže kako Vojvodina ne treba da bude «privilegovana» sredina u odnosu na druge delove u Republici.
– Podržavamo amandman poslanika Saveza vojvođanskih mađara, inače sazivača i aktivnog učesnika Treće Vojvođanske konvencije, u vezi sa budžetom Republike Srbije i pozivamo sve poslanike iz Vojvodine, a posebno Lige socijaldemokrata Vojvodine da ne glasaju za budžet ukoliko se ovaj amandan ne prihvati.
U konceptu stvaranja novog ustavnog sistema neophodno je u vidu imati i sledeće:
– Vojvodina nije nastala na teritoriji Srbije, kao što je slučaj sa drugim regionima, ona je u Srbiju unela svoju teritoriju i svoje organe vlasti. To je činjenica koja joj daje za pravo da zahteva politički i ustavni subjektivitet.
– To se najbolje postiže federalizacijiom Srbije, a Vojvodini su neophodni Ustav, državnost sa raspolaganjem zakonodavnih, sudskih, izvršnih nadležnosti kao i pravo raspolaganja sopstvenom imovinom, prihodima i prirodnim i radom stvorenim resursima.
– Dakle, svaka inicijativa za promanu Ustava je dobro došla, posebno ako je u saglasju sa ovim stavovima i naravno neophodan je dogovor, ali ako je inicijativa za promenu Ustava Srbije iznuđena zbog toga da se Vojvodini uskrati pravo «da se buni» zbog toga što se nepoštuje ustavna odredba o raspodeli budžetskih sredstava, čuvenih 7 odsto, kao što je slučaj sa budžetom Srbije koji se sutra usvaja, onda se na to ne pristaje!
– Konvencija zaključuje da Vojvođansko pitanje nije rešeno u svim dosadašnjim ustavnim procesima i ona ga otvara na jedan nov, moderan način, dogovorom sa Srbijom, a isproban dobar model bi bio federatvna Srbija sa Vojvodinom u njenom sastavu.
– To je brana od unitarne Srbije, nacionalizma, srbijalizma i centralzma i putokaz kojim Srbija može u evropski društvo.

U ime sazivača Treće vojvođanske konvencije,
Đorđe Subotić,
predsednik Vojvođanskog kluba