U Nemačkoj, a slično je u brojnim zemljama zapadne Evrope, gotovo dve trećine stanovništva pripada u takozvanom srednjem sloju ili staležu. Ekonomski gledajući, to znači da njihov dohodak leži negde između 70 i 150 odsto prosečnog prihoda.
Ali na primer u Rumuniji, ta „zlatna sredina“, koja se smatra nosećim stubom čitavog društva, može se jedino odrediti izrekom: „previše siromašan da bi bio bogat, ali previše bogat da bi bio siromašan“. Prema više ispitivanja, finansijska kriza dodatno je ubrzala proces nestajanja srednjeg sloja i 2008. se samo još dvadesetak odsto stanovnika Rumunije moglo svrstati u tu grupu.
Slično je i u Srbiji, Bosni i Hercegovini ili Hrvatskoj, a u Bugarskoj se već govori o „nevidljivom“ delu društva jer, prema poslednjim statistikama, toj grupi pripada samo četiri do osam odsto stanovništva. To za tu zemlju sa 7,5 miliona stanovnika znači da ima samo oko stot do dvesta hiljada građana, pretežno zaposlenih na dobro plaćenim mestima u stranim firmama, bankama i osiguravajućim društvima. Ali ni oni ne mogu da budu sigurni da njihovo blagostanje neće odjednom nestati, ako se ta strane preduzeća povuku iz Bugarske.
Samo njih zanima stabilnost i demokratija
Iako je srednji sloj, u ekonomskom smislu, od presudnog značenja za kupovnu moć i blagostanje čitavog društva, to nipošto nije samo ekonomska kategorija. „Pojam srednjeg sloja ili staleža obuhvata i socijalnu grupu koja nosi i demokratski poredak, kao i politički i ekonomski sistem takmičenja“, objašnjava Volfgang Hepken iz Društva za jugoistok Evrope.
Uprkos izuzecima, rasprostranjeni srednji stalež načelno je zainteresovan za uspostavljanje i očuvanje stabilnih demokratskih i ekonomskih odnosa u društvu. Stručnjak za Balkan Hepken podseća da je to osnova svih teorija istorijskih i socijalnih procesa.
Ali na jugoistoku Evrope jedva da je bilo „građanstva“ i pre Drugog svetskog rata, a i to se onda našlo na udaru komunista nakon uspostavljanja socijalizma. „Klasna borba“ dovela je do toga da je i taj malobrojni srednji stalež gotovo potpuno nestao. „U komunističko doba srednjim staležom dominirala je takozvana ‘poštena inteligencija’ kojoj su pripadali akademski obrazovani građani i pripadnici birokratije“, objašnjava Hepken. On dodaje da je to, u suštini, nešto sasvim drugo od onoga što se kao srednji sloj označava u srednjoj i zapadnoj Evropi.
Nekakva čudna „nova srednja klasa“
Tamo to pre svega znači da iz naraštaja u naraštaj nije bilo „iznenađenja“ – sve do pobune mlade generacije u šezdesetim godinama prošlog veka, koja više nije htela da živi u takvoj stezi. Ali to znači i da se zarađuje dovoljno da se život ne svodi na borbu za preživljavanje.
Tako ostaje vremena i za građanske inicijative – kulturne, ali pre svega političke, ističe Gabrijela Šubert, profesorka slavistike na Univerzitetu Jena, koja to smatra osnovom građanskog društva. A takva građanska inicijativa na Balkanu je još uvek potpuno nerazvijena: „Mora se utvrditi da na prostoru čitavog jugoistoka Evrope nedostatak civilnog društva.“
Raspadom socijalizma početkom devedesetih došlo je do promena ekonomskih i socijalnih odnosa, ali nipošto se ne može reći da je došlo i do jačanja srednjeg staleža. U Bugarskoj je prvi nekomunistički predsednik Stojanov priznao da je već i sam koncept privatizacije bivših državnih firmi bio pogrešan.
Bivši komunisti postali tajkuni i kapitalisti
Gotovo u svim tim zemljama kapital je pripao strukturama koje su i u socijalizmu imale moć. Tajkuni su postajali bivši članovi partije, saradnici tajnih službi ili članovi njihovih porodica. Takvi novi „kapitalisti“ postali su oligarsi koje ni danas ne zanima slobodna tržišna utakmica, ni u privredi, ni u politici, niti bilo gde u društvu, priznaje Stojanov u nedavnom intervjuu za bugarski list „24 sata“.
Takvom privatizacijom stvorila se nekakva „novi srednja klasa“, ali samo u ekonomskom smislu. Ona nije nastala ni obrazovanjem, ni preduzetničkim duhom, već je svoj imetak stvorila u „sivoj zoni legalnosti“ i zato se ne može svrsta u „srednji sloj orijentisan ka demokratiji“, smatra Volfgang Hepken.
Oni zapravo uopšte nisu zainteresovani za pravnu državu koja bi funkcionisala, već pre za „metodu samoposluge i političke strukture koje će im omogućavati da deluju onako kako su navikli“. Zato se oni samo donekle mogu uporediti sa srednjim staležom kakav je pozna na zapadu Evrope.
Srednji vek u 21. stoleću
To se odražava i na, kako profesorica Šubert kaže, „istovremenost neistovremenog“ – društvene procese koji se održavaju u isto vreme, mada između njih stoje vekovi i koje smatra tipičnim za Balkan. „S jedne strane, stanovnici gradova teže najnovijoj tehnici, najnovijoj modi i dometima koje poznaju sa Zapada, ali s druge, žele i tradicionalne, patrijarhalne simbole i vrednosti.“ Tako su i dalje u pop-kulturi rasprostranjena seksistička predubeđenja o ženama, a u gotovo svim zemljama jugoistoka Evrope široko je rasprostranjen i „turbo-folk“, kojim dominira „mačo“ vizija sveta.
Još jedna velika opasnost za srednji stalež jugoistoka Evrope jeste i odlazak mladih, obrazovanih, dinamičnih i kreativnih ljudi iz zemlje. Hepken upozorava da je to „ozbiljan gubitak, ne samo u pogledu ekonomskog, humanog kapitala, već i kada je reč o socijalnoj stabilnosti tih društava“.
Teoretski, taj proces može da pruži nadu da bi ti ljudi, kada se vrate, mogli da prenesu vrednosti koje su stekli u inostranstvu ili već time što će graditi ekonomske mostove prema svojoj zemlji rođenja.
Ali, uprkos tome, stručnjaci se slažu da će zemljama Balkana biti veoma teško da prođu transformaciju u moderno, civilno društvo, u kojem će srednji sloj imati odlučujuću ulogu. One će, smatraju, to jedva uspeti bez pomoći spolja. Profesorka Šubert ističe da je tu presudna perspektiva članstva u Evropskoj uniji: „Biti članica EU je za te zemlje jedina mogućnost uspostavljanja jednakih uslova i mogućnosti razvoja, kao i poboljšanja izgleda za svoju mladež.“
Toga su svesni i u svim zemljama regiona, gde je članstvo u Evropskoj uniji među najvažnijim političkim ciljevima. Doduše, Bugarska i Rumunija su već članice i još uvek se bore s tim problemima, ali već ovog jula i Hrvatska bi trebalo da postane 28. članica Evropske unije.
(Zoran Arbutina, Deutsche Welle)