Moj nedolazak u grad N. dogodio se tačno“, pisala je Vislava Šimborska u pesmi „Železnička stanica“. Nešto slično moglo bi se reći i za propalu posetu ruskog ministra spoljnih poslova: Lavrovljev nedolazak u grad B. dogodio se tačno u zakazano vreme. Planirao je Sergej Lavrov da dođe u obilazak ruske gubernije na Balkanu, sve je već bilo dogovoreno, domaćini su radosno čekali visokog gosta, ali se ispostavilo da nije jednostavno doputovati iz Moskve u Beograd.

Srpske i ruske vlasti su nekim čudom previdele jednu majušnu, gotovo neprimetnu sitnicu: Srbija i Rusija se ne graniče, pa ministar Lavrov mora da preleti preko još nekih zemalja da bi posetio jedinu evropsku državu u kojoj je dobrodošao. Mali problem je što su evropske zemlje zdušno uvele sankcije Rusiji zbog agresije na Ukrajinu, u šta spada i zabrana letova ruskih aviona. Tako su Severna Makedonija, Bugarska i Crna Gora zabranile avionu sa dragocenim ministarskim teretom da koristi vazdušni prostor ovih zemalja, što je posetu učinilo fizički nemogućom, jer slavna ruska nauka još nije izumela spravu za teleportovanje.

Lavrovljev lament

Lavrovljeva poseta je propala jer ruski zvaničnici, koliko god prezirali svaki oblik poretka i zakonitosti, ipak moraju da poštuju zakone fizike, hteli-ne hteli. Pritom nije jasno ni kako je do dogovora o poseti uopšte došlo, da li je Aleksandar Vučić pozvao ruskog ministra da svrati na čašicu razgovora ili se Lavrov sam pozvao, a takva ponuda se u putinofilnoj Srbiji ne odbija. U svim evropskim prestonicama Sergej Lavrov je persona non grata, jer je jedan od viđenijih funkcionera zločinačkog kremaljskog režima. Jedina zemlja koju teoretski može da poseti i gde može da se oseća kao svoj na svome je zabludela Srbija koja i dalje pokušava da igra na žici razapetoj između Zapada i Kremlja, pokazujući da joj je srce ipak na Putinovoj strani.

Umesto sa Lavrovim, Vučić se sreo sa njegovim službenikom, ambasadorom Ruske Federacije u Srbiji Aleksandrom Bocan-Harčenkom. Lavrov nije bio fizički prisutan, ali se uključio putem video-linka. Ruski ministar je zakukao kako se desilo nešto nezamislivo, kako je suverenoj državi Srbiji uskraćeno pravo da praktikuje svoju spoljnu politiku, ali da ne treba očajavati, jer niko neće uništiti veze Rusije sa Srbijom. U ime očuvanja tih veza koje pomalo podsećaju na okove oko vrata Srbije, Lavrov je pozvao svog srpskog parnjaka Nikolu Selakovića, ministra spoljnih poslova, da poseti Rusiju, uz nadu da njegovo putovanje neće biti opstruisano.

Lavrov je iskoristio priliku i da udari na Evropsku uniju, rekavši da je „čak i neiskusnom posmatraču jasno da u Briselu nema mesta ne samo suverenoj ravnopravnosti država, već je sprečena i sloboda izbora, za koju se Zapad stalno zalaže“. Zli Brisel ograničava Srbiji slobodu, tražeći od nje da se opredeli za Istok ili za Zapad. Tako to vidi ruski ministar, važan šraf režima koji je poznat po svojoj istinoljubivosti, zalaganju za ravnopravnost i poštovanju slobode drugih država, što danas gledamo na primeru Ukrajine, a ranijih godina je bilo vidljivo u Gruziji i Moldaviji.

Vučićevo prenemaganje

Lavrovljevoj kuknjavi i demogogiji pridružio se i predsednik Srbije koji je naricanje i lagarije doveo do savršenstva, ničim drugim se u svojim javnim nastupima i ne bavi evo već decenijama. Žalio se kako su ga zli zapadnjaci pritiskali da otkaže posetu Lavrovu, kako dugo nije video ovakvu histeriju na jednu malu zemlju kao što je Srbija, kako neki miševi ne smeju Rusiji ništa da kažu pa se iživljavaju na Srbiji, kako u Evropi danas nije lako čuti glas razuma i dijaloga.

Što vreme duže odmiče, Vučićevo prenemaganje postaje sve nepodnošljivije, baš kao i njegovi pokušaji sedenja na više stolica. Predsednik Srbije se ponaša kao da ga neko prisiljava na nešto, svako malo leleče o neviđenim pritiscima kojima je izložen, zapomaže kako Srbija želi da vodi nezavisnu spoljnu politiku, ali joj to zlikovci ne dozvoljavaju, a tim vapajima se sada pridružio i Lavrov. Trebalo bi ipak podsetiti na neke notorne činjenice, u društvu gde je laž vrhovni princip čovek neprestano mora da podseća da je nebo plavo, a voda mokra.

Dobrovoljni evropski put

Srbija je dobrovoljno aplicirala za članstvo u Evropskoj uniji, niko nije prislonio pištolj na slepoočnicu nijednom predstavniku srpske države kako bi ga na nešto naterao. Evropske integracije i evropski put su izbor srpskih vlasti, kako bivših tako i sadašnjih, bar je zvanično tako. U sklopu tog procesa srpski zvaničnici su se dobrovoljno obavezali da usklade spoljnu politiku svoje zemlje sa spoljnom politikom Evropske unije, u konkretnom slučaju bi to značilo da treba da uvedu sankcije Rusiji. Čak i da nije tako, uvođenje sankcija okupatorskoj zemlji koja čini stravične zločine, čija vojska vrši agresiju na susednu zemlju – elementarna je moralna obaveza svake države koja sebe vidi kao deo civilizacije, a pogotovo države koja se hvasta svojim slobodarskim tradicijama.

Dakle, Srbija nije između Istoka i Zapada, nije jezičak na vagi, nije predstavnica nekog trećeg puta, već je država koja nastoji da se pripoji evropskoj zajednici naroda. Četiri stuba spoljne politike (SAD, EU, Rusija, Kina) su budalaština koju je izmislio Boris Tadić, a Vučić oberučke prihvatio i nadogradio. To nije nikakva politika, već još jedan beslovesni pokušaj da Srbija ostane u svom zapećku i brlogu, e da se ovde nikada ništa ne bi poboljšalo, kako bi razni politički mešetari, ljudi bez ikakve vizije, korupcionaši i nesposobnjakovići vladali ovom zemljom doveka, na štetu sopstvenih građana, gledajući samo vlastiti interes. Zadržati Srbiju izvan svih svetskih procesa, izvan savremenosti, modernizacije i napretka, izvan sveta – to je bio i ostao imperativ ovdašnjih političkih štetočina.

Proces evropskih integracija nije ireverzibilan, u svakom trenutku zemlja-kandidat može da odustane i da potraži neki svoj put u nikud. I ništa radikalno se neće zbiti, osim što će trpeti logične ekonomske i druge posledice. Ali, svakako joj se neće dogoditi ono što se desilo Ukrajini –  nije Evropska unija Rusija, pa da okupira, uništava i ubija ljude koji ne žele da žive u zajednici s njom. Nema uskraćivanja slobode izbora, kao što nevešto podmeće licemerni Lavrov, naprotiv. Ono što Evropska unija od Srbije traži je zapravo suprotno – da poštuje izbor koji je već donela kad se odlučila da postane članica evropskog saveza država. Ukoliko Srbija ne želi da bude deo zapadnog sveta, niko je na to ne prisiljava, ali bi bilo krajnje vreme da oni koji vladaju državom kažu šta žele, kuda bi da vode svoju zemlju i njene građane, i kakve uopšte perspektive nude onima koji su ih birali.

Izgubljeni slučaj

Vučić proteklih deset godina istrajno radi na zarobljavanju države, razaranju institucija i grabljenju celokupne vlasti za sebe, što mu je uspelo u nadrealnoj meri. Kad je svu moć uzeo u svoje ruke, on ne zna šta bi s njom radio, osim podrazumevajuće uobičajene pljačke i zlostavljanja sopstvenih građana. Posao političara je da donose odluke, a ovaj naš izgubljeni slučaj nije u stanju da se opredeli na koju bi stranu, glumi nekakvu političku mudrost i nezavisnost, glavinja na sve strane, leti kao muva bez glave, gurajući sopstvenom nedoraslošću i nesposobnošću čitavu zemlju u propast.

Pošto nije sposoban da prelomi i jasno definiše u kom smeru će voditi državu, okreće se kako vetar duva, a Srbiju usmeravaju drugi umesto njega. Spoljnu politiku naše zemlje vode malo Putin i Lavrov, malo Brisel i američki senatori, malo Crna Gora, Bugarska i Severna Makedonija odlukom o zabrani Lavrovljevog leta, malo se uključi i naš „brat Si“ iz daleke Kine, a malo nas poguraju i slučajni prolaznici. Kuda mi idemo, šta radimo, gde smo krenuli, šta hoćemo od sebe i od sveta, kome bismo se priklonili, u kakvom društvu želimo da živimo, na kojim vrednostima bismo da gradimo političku zajednicu – takva pitanja gotovo niko i ne postavlja, a kamoli nudi nekakve odgovore.

Celokupna naša politička kasta ponaša se kao nedoraslo, maloletno čeljade koje nije u stanju da se brine o sebi. Nama se nešto dobro dogodi jedino pukim slučajem, kad neko drugi donese odluku umesto nas, kao što rečito svedoči primer Lavrovljevog nedolaska. Plodovi domaće pameti dovodili su nas samo do sveopšteg raspamećivanja, od kraja 80-ih pa do dana današnjeg. Ipak, nema razloga za brigu. Ne treba žuriti sa odrastanjem, izgradnja srpske države počela je pre samo dva veka, još je rano za ulazak u zrelo doba.  

(zurnal.info, foto: Gradski portal)