Skip to main content

TOMISLAV MARKOVIĆ: Zašto putinofili ne vjeruju Putinovoj propagandi?

Stav 25. jun 2022.
6 min čitanja

Ko šta radi, doktor sociologije, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu Slobodan Antonić otkriva ideološka zastranjivanja u našem društvu. U kolumni pod naslovom Toksična bestidnost takozvane elite pisanoj za portal “Pravda”, čuvar dogme i detoksikator se okomio na pojavu kojoj je dao ime “bezobzirna propaganda rusomržnje”.

Budni stražar na braniku srpstva otkrio je sumnjive pojedince koji se ne dive Putinu i njegovom vojnom pohodu na Ukrajinu, pa se okomio na Alekseja Kišjuhasa, Dinka Gruhonjića, Dejana Ilića, Dragana Popovića i slične dežurne krivce. U jednom delu teksta uvaženi lovac na jeretike pozabavio se i mojim tekstom Putinov plan za genocid nad Ukrajincima objavljenom na ovom portalu pre dva meseca.

Nemam nameru da polemišem s Antonićem, jer je to besmislena rabota. Njegovi tekstovi ionako stalno imaju istu strukturu, autor čvorovićevski otkriva neprijatelje i izdajnike, te dobronamerno ukazuje na idejna skretanja i odstupanja od zvanične dogme, povremeno dajući i predloge šta da se radi s nepodobnima. Ostatak posla urade anonimni komentatori, vazda žedni krvi, koji veruju da bi spaljivanje određene količine osoba proglašenih za veštice rešilo sve njihove probleme sa sobom, svetom, logikom i svemirom.

Čuvar ideoloških dogmi

Antoniću je lov na otpadnike od dominantne ideologije stara navika koja mu je ostala još iz mladosti. Početkom 80-ih, dok je još bio student, Antonić je, na molbu drugova iz gradskog komiteta, napisao “Kritičku analizu ideološke orijentacije časopisa ‘Vidici’ i lista ‘Student’”, što je na kraju dovelo do čistke u ovim omladinskim listovima. Redakcije su smenjene, mladi drznici su izloženi progonu, a na mesto ideološki nepodobnih došli su odani partijski puleni. Tridesetak godina kasnije, autor ove paškvile je sam priznao svoje autorstvo, pravdajući se da je bio besan na redakciju Vidika jer je odbila da objavi dva njegova teksta. To bi učinio svaki razuman urednik, ko je lud da gnjavi publiku loše napisanim soc-realističkim referatima.

Mnogi čitaoci i ne znaju da su pročitali taj tekst, samo nepotpisan. Svetislav Basara ga je uvrstio u roman Fama o biciklistima, pa smo taj dokument čitali kao fikciju, podjednako fiktivnu kao Povest o mom kraljevstvu Karla Ružnog, Rukopis kapetana Kvinsdejla ili bilo koji drugi deo romana. O Antonićevom komesarskom angažmanu kroz decenije Basara je jednom prilikom lepo rekao: “U ono vreme je stvari analizirao marksistički, sada ih analizira nacionalistički, a ako bi ideologija dana postala animizam Navaho Indijanaca, Antonić bi naložio vatru i slao dimne signale”.

Nekada je čuvao rigidnu komunističku dogmu i ostrakizovao mlade intelektualce optužujući ih za anarhizam, ludizam, anarhosindikalizam, filozofiju panka i novog talasa. Danas brani nacionalističku i putinoidnu dogmu, pa optužuje ljude za “rusomržnju”, propagandu, uvrede na račun srpskog naroda, toksičnost, laži da je Putin lažov, da postoje zločini ruske vojske u Ukrajini i slično.

Sve je izmišljeno, navodno i nepostojeće

U Antonićevom uratku zanimljiva je samo jedna linija argumentacije, kao i reakcija putinofilne publike, što sve zajedno ukazuje na ozbiljan problem. Uvaženi profesor sve naše kritike na račun Putinovog režima i njegovih zločina smatra tobožnjim, a činjenice koje iznosimo lažnim. Na primer, za njega je Putinov plan za genocid nad Ukrajincima “navodni” i “fantastični”. Takođe, činjenica da ruska vojska u Ukrajini ubija Jevreje koji su preživeli holokaust i ruši spomenike posvećene holokaustu za njega je prosto “propagandna izmišljotina”. Izmišljotina je i da se na ruskim televizijama često može čuti da Ukrajinu treba zbrisati jednom zauvek. Svi zločini ruske vojske kojima svedočimo takoreći u realnom vremenu – takođe su puka izmislica. Činjenica da ljudima u Srbiji nije žao ukrajinskih žrtava ili da to bar ne pokazuju – za sociologa je uvredljiva. I tako redom, uvek isto, sve je izmišljeno, navodno i nepostojeće.

Pritom, niko od nas koji smo se našli na meti kritike ništa ne izmišlja, već samo navodimo golu faktografiju. Timofej Sergejcev je za rusku državnu agenciju RIA Novosti napisao tekst Šta Rusija treba da uradi s Ukrajinom koji predstavlja otvoreni poziv na genocid. Nisam ga samo ja tako shvatio, već svako razuman ko ga je čitao, između ostalih i ugledni istoričar Timoti Snajder koji je ovaj dokument nazvao “priručnikom za genocid”. A tako su ga shvatili i Ukrajinci, nema tu nikakvih dvosmislenosti. Na ruskim televizijama zaista se mogu čuti pozivi na istrebljenje Ukrajinaca i satiranje Ukrajine, Putinovi propagandisti kao što je Vladimir Solovjov vrlo su otvoreni i radikalni.

Nisu pozivi na konačni obračun s Ukrajinom čak ni najradikalniji, bilo je tu i silnih priča o nuklearnom ratu, bacanju atomskih bombi na Berlin i London, procena koliko bi vremena trebalo da ovi gradovi budu razoreni. U jednoj TV emisiji raspravu o nuklearnom uništenju celog čovečanstva Solovjov je pobedonosno zaključio: “Mi ćemo otići u raj, a oni će prosto krepati“. Udri, Putine, bacaj atomske bombe! U Harkovu je ruska granata ubila Borisa Timofejeviča Romančenka u devedeset šestoj godini života, čoveka koji je preživeo konc-logor Buhenvald, njegov logoraški broj bio je 26.635, kako je posvedočio Ivan Ivanji koji je takođe preživeo isti logor. Za Antonića je Romančenkova smrt, kako ono beše, “propagandna izmišljotina”.

Masovno negiranje činjenica

Nisu ovo nikakve skrivene činjenice za kojima treba tragati, sve je to dostupno i lako saznatljivo, gola faktografija koja se može pronaći sa dva klika. Poenta svake propagande, pa i ruske, jeste da bude što raširenija, a ne da bude nekakvo ezoterično, tajno znanje dostupno samo posvećenima. Međutim, poricatelji realnosti za to ne haju i mirno proglašavaju očigledne stvari – izmišljotinama. Što je najluđe – publika im veruje, slaže se s njima u potpunosti, podržava njihovo iskrivljavanje realnosti. I nije to slučaj samo ovog teksta, već je reč o masovno rasprostranjenoj pojavi.

Na društvenim mrežama može se pronaći gomila sličnih primera, ubiše se ljudi da dokažu da ruska propagandna glasila nešto tvrde, a ovdašnji rusofili im ne veruju. Krajem aprila jedan zgroženi tviteraš podelio je vest sa “Blica” sledećeg naslova “’Ili ćemo pobediti Ukrajinu ili počinje Treći svetski rat’: Na ruskoj državnoj televiziji kao da spremaju ljude na najcrnje: Nuklearni udar najverovatniji ishod”. To je propratio retoričkim pitanjima upućenim putinofilima: “Je l’ za ovo navijate, bolesnici?! Je l’ ovome tapšete, sotone jedne?!” Ispod objave odmah su se okupili prozvani putinofili, tvrdeći da je reč o izmišljotini, vređajući tviteraša koji je postavio vest, nazivajući ga papanom, moronom, čovekom koji širi zapadnu propagandu. Džaba čovek objašnjava da se radi o zvaničnim najavama vodećih Putinovih propagandista, niko mu ne veruju.

Tih dana su se zaista vodile silne rasprave na ruskim televizijama o potencijalnom nuklearnom scenariju. Ono malo opozicionih ruskih medija je to izdašno komentarisalo. Na primer, na portalu Kasparov.ru objavljeno je nekoliko analiza medijskog zazivanja atomskog rata i totalnog uništenja planete, sa različitim zaključcima, neki su smatrali da je ta opcija realno moguća, drugi da takve otvorene, agresivne najave govore da Putin nema kud, te da do nuklearnog rata neće doći. Ali, niko nije dovodio u pitanje osnovnu činjenicu – da ruski prodržavni mediji najavljuju atomski rat, ne može se fakat negirati, može se samo različito tumačiti.

Kod nas tih problema nema – tu se negiraju činjenice sve u šesnaest, uz gromoglasno odobravanje publikuma koji navija za ruske zločince u Ukrajini. Tako dolazimo do paradoksalnog, ali logičnog zaključka da putinofili ne veruju Putinovim kolumnistima i novinarima, a zvaničnu verziju realnosti koju proizvodi njihov idol smatraju za obmanu. Razlog je jednostavan: ovdašnji tobožnji rusofili pojma nemaju šta Kremlj zapravo misli, govori, propagira, što će reći da uopšte ne prate ruske medije. To je opet sasvim logično i opravdano, jer tobožnji rusofili najčešće ne znaju ruski jezik. Ni to nije nikakvo čudo, odavno je primećeno da najglasniji srpski rodoljubi, oni koji se zaklinju u srpski narod – slabo poznaju svoj maternji jezik. Što veći Srbin, to veći neprijatelj gramatike.

Metamorfoze totalitarne svesti

Ovdašnji putinofili su zaista osobena sorta, ni sami ne znaju u šta veruju i šta zapravo podržavaju, pa svaki opsenar ili lovac na idejna skretanja može da ih obmanjuje koliko god mu se prohte. Doduše, ni njima nije baš mnogo stalo do činjenica, istine, tačnosti i sličnih tričarija. Stiče se utisak da ni ta obožavana Rusija, rat u Ukrajini, kremaljski režim, pa ni sam vrhovni bog Putin nisu previše bitni ovdašnjim putinofilima. Kao ni nacija, Srbija, nacionalizam, Kosovo, sveta srpska zemlja i ostale džidža-bidže iz rekvizitarijuma ideoloških klišea.

Današnji putinofili bi u nekom drugom vremenu bili podjednako posvećeni obožavaoci Staljina, Hitlera, Mao Ce Tunga, Mussolinija, Pola Pota ili nekog tiranskog kralja, cara, šaha ili sultana. Reč je prosto o totalitarnoj svesti koja u realnom svetu traži svoje ospoljenje. Juče je nalazila utočište u staljinizmu, danas se predala nacionalizmu (kao što smo videli na konkretnom primeru), a sutra će nekoj trećoj apstrakciji u koju bi da se utopi, samo kako bi pobegla od slobode i odgovornosti, tih najtežih tereta od kojih ljudsko biće nikako i nigde pobeći ne može.

Ali, tu je već reč o psihološkoj osnovi nacionalizma, staljinizma i svakog drugog totalitarizma, to je već druga tema koju su mnogi umni ljudi obrađivali, na primer Radomir Konstantinović u eseju “Nacistička koncepcija kulture”. Trenutno su aktuelnija neka druga pitanja: Zna li centrala u Moskvi šta joj ovdašnja posluga radi? Da li su obavešteni kako su se u dalekoj guberniji mužici drznuli da posumnjaju u kremaljsku propagandu? Otkud im hrabrosti za takav neviđeni neposluh? A onoliki gulazi po Sibiru zvrje prazni. Ako ne računamo milione leševa koje ni do dana današnjeg niko nije prebrojao.

(Al Jazeera, Foto: Gradski portal)