Skip to main content

TOMISLAV MARKOVIĆ: Vladimir Putin, stručnjak za uništenje ruske kulture

Kultura 11. jun 2023.
6 min čitanja

Zaista su diktatori vickast svijet, najbezočnije laži izgovaraju najsmirenijim tonom, potpuno oslobođeni bilo kakve obaveze prema ljudskom iskustvu i faktografiji

Vladimir Putin, predsednik Ruske Federacije i lice sa međunarodne poternice, krajem maja održao je govor na otvaranju Akademije kreativnih industrija u umetničkoj koloniji “Tavrida” na Krimu.

Nije se Putin ukazao na otetom Krimu u svom fizičkom obličju, već se javio putem video linka. Takav je čovek ruski predsednik, ne voli da putuje i da se sreće s ljudima, više je kamerni i meditativni tip, samotnjak, preferira da sedi u svom bunkeru, duboko zamišljen nad pitanjima književnosti, umetnosti i kulture.

O tome je i bilo reči u obraćanju ruskog hazjajina. Započeo je govor zanimljivom opservacijom, raspalivši verbalnim maljem po mrskim činjenicama i omraženoj realnosti: “Mi se sa velikim poštovanjem odnosimo prema nasleđu svetske kulture. U našoj zemlji jednostavno je nemoguće zamisliti pokušaje da se nešto ‘ukine’”.

Zaista su diktatori vickast svet, najbezočnije laži izgovaraju najsmirenijim tonom, potpuno oslobođeni bilo kakve obaveze prema ljudskom iskustvu i faktografiji.

Masovna bežanija

Kremaljski režim ukinuo je slobodu govora i okupljanja, pogasio i proterao slobodne medije, ukinuo neke društvene mreže; hapsi aktiviste, novinare i svakog građanina koji se usudi da misli svojom glavom, progoni sveštenike koji se protive ratu, cenzuriše i zlostavlja nepokorne umetnike.

Zatiranje umetničke i svake druge slobode je zvanična državna politika, formiran je “Kulturni front Rusije” čiji članovi otvoreno propagiraju cenzuru, a u Dumi je osnovana “Grupa za istraživanje antiruskih delatnosti” koja pravi spiskove nepodobnih umetnika.

Razbežali se ruski pisci i umetnici diljem sveta, bežeći od represije, cenzure i progona, od Mihaila Šiškina do Sergeja Lebedeva, od Ljudmile Ulicke do Zemfire, od Vladimira Sorokina do Viktora Jerofejeva, a vrhovni progonitelj mrtav hladan mrmori o neviđenoj slobodi stvaralaštva u Rusiji.

Pritom, ta masovna bežanija mislećeg i tvoračkog sveta iz Rusije nije pojava novijeg doba, već duga tradicija, teško je pobrojati sve generacije emigrantskih pisaca, slikara, muzičara i ostalih stvaralaca, a kamoli navesti sve emigrante, spisak bi ispunio celu kolumnu. Bekstvo u slobodni, zapadni svet počelo je još u carskoj Rusiji, od Aleksandra Hercena, Ivana Turgenjeva i mnogih drugih.

U Sovjetskom Savezu najsrećniji su bili oni koji su uspeli da pređu granicu, jer su tako sačuvali živu glavu. Umetnici koji su nakon početka invazije na Ukrajinu otišli u egzil samo slede utabanu stazu svojih velikih prethodnika: Marine Cvetajeve, Ivana Bunjina, Vladimira Nabokova, Vasilija Kandinskog, Sergeja Rahmanjinova, Josifa Brodskog,

Gajta Gazdanova, Sergeja Dovlatova, Andreja Belog, Saše Sokolova, Nikolaja Berđajeva, Lava Šestova, Natalije Gončarove, Olge Preobraženske, Vladislava Hodaseviča, Fjodora Šaljapina, Sergeja Bulgakova, Nine Berberove, Zinaide Hipijus, Igora Stravinskog, Vaclava Nižinskog i silnih drugih emigranata.

Ukidanje i brisanje

Za razliku od egzilanata, oni koji su ostali skončali su po gulazima, pred streljačkim vodom ili su naprosto satirani dugogodišnjom robijom. Među stradalima nalaze se mnogi velikani kao što su Osip Mandeljštam, Boris Piljnjak, Nikolaj Gumiljov, Danil Harms, Isak Babelj, Pavle Florenski, Varlam Šalamov, Aleksandar Solženjicin, Nikolaj Zabolocki, Mihail Koljcov, Nikolaj Kljujev, Vladimir Narbut, Nikolaj Olejnikov…

Hapšenja, progone i likvidacije miliona nevinih ljudi, među kojima su bili i astronomi, lingvisti, slikari, muzičari, pisci, orijentalisti, filmski radnici, pozorišni umetnici, univerzitetski profesori, istoričari, kompozitori, biolozi, geolozi, inženjeri, fizičari, ekonomisti – organizovala je sovjetska tajna policija, Čeka, kasnije nazvana NKVD, a još kasnije KGB.

I onda dođe sitni agent KGB-a koji je spletom istorijskih okolnosti postao predsednik države da priča o tome kako je u Rusiji nezamislivo da bilo šta u kulturi bude ukinuto i izbrisano. A ukidanje i brisanje kulture i kulturnih delatnika je osnovna delatnost njegove firme, u čemu su pokazali izvanrednu efikasnost, satrli su sve što je valjalo u ruskoj umetnosti i kulturi.

I još zbori, sa cinizmom bednog žbira, kako ruska kultura nosi “posebnu vrednosnu poruku koja govori o snazi milosrđa, međusobnog poštovanja, o najvažnijim duhovnim i moralnim osnovama koje se moraju sačuvati”.

I drži lekciju zlim zapadnjacima koji, navodno, pokušavaju “da ukinu sve što je povezano sa Rusijom, da izbrišu iz civilizacijskog nasleđa”. A umetnici i intelektualci iz Rusije masovno pobegli baš na taj ostrakistički Zapad da bi mogli mirno da rade, bez straha da će im policija zakucati na vrata, da će završiti pred sudom zbog svojih dela, a potom u nekoj kažnjeničkoj koloniji.

Pozorište pred sudom

Dobro, nisu baš svi pobegli od Putinove strahovlade, poneko je i ostao, na primer pozorišna rediteljka i pesnikinja Ženja Berkovič i dramaturškinja Svjetlana Petrijčuk. Gde su, šta rade ove dve umetnice? Eno ih u zatvoru, Putinovo pravosuđe im sudi zbog pozorišne predstave “Finis, sjajni soko”.

Kako piše Maša Gesen, “drama je zasnovana na pričama mladih Ruskinja koje su na internetu upoznale borce Isisa, prešle u islam, udale se na virtuelnim venčanjima i otišle, ili pokušale da odu, u Siriju da se pridruže svojim muževima. Mnoge od tih žena kasnije su uhapšene i procesuirane u Rusiji, a u predstavi su korišćeni transkripti njihovih isleđivanja u policiji”.

Tužilaštvo tereti Berkovič i Petrijčuk za “pravdanje terorizma”, iako je poenta predstave baš u kritici terorizma, u pokušaju da se razumeju životne sudbine ruskih žena koje su se udale za teroriste. Pritom je predstava i nagrađivana, a podržalo ju je i rusko Ministarstvo kulture.

Za potrebe suđenja angažovan je “ekspert” Roman Silantjev koji je u predstavi otkrio “elemente ideologije radikalnog feminizma i borbe protiv androcentrične društvene strukture Rusije”. Drugim rečima, svaki vid borbe za ženska prava je zabranjen, jer se sukobljava sa zvaničnom ideologijom u kojoj se zna ko je gazda, onaj što nosi brkove. Zanimljivo viđenje terorizma, jedinstveno na belom svetu.

Stručnjak za destruktologiju

Silantjev je poznat po svojim ranijim islamofobnim istupima koje takođe proglašava “ekspertizama”, a sada se pokazao i kao antisemita. Komentarišući slučaj Ženje Berković i Svjetlane Petrijčuk, dotični je proslovio: “Ovo nije prvi put da primećujem da Jevreji aktivno podržavaju vehabije, čini se u inat Rusima”.

Silantjev je inače znamenit i po tome što je izmislio nekakvu “destruktologiju”, lažnu naučnu disciplinu koja se tobože bavi malim verskim zajednicama, takozvanim “sektama”. Reč “destrukotologija” ne postoji u drugim jezicima, niti se pominje u bilo čijim naučnim radovima na svetu, osim u kupusarama dotičnog eksperta.

Komisija za borbu protiv pseudonauke razobličila je Silantjevljeve lažne teorije, ali to ništa nije smetalo da dotični postane šef laboratorije za destruktologiju na Moskovskom državnom lingvističkom univerzitetu. Ima takvih oriđinala i u Srbiji, jedno vreme su bili baš aktivni u lovu na veštice, sad su malo utihnuli, ali ne sumnjam da ćemo ih još čuti. Kako je krenulo, ne bi me čudilo da i na Beogradskom univerzitetu jednog dana osvane slična laboratorija, predvođena nekim od samozvanih zaštitnika pravoslavlja.

Silantjev je inače blizak crkvi i režimu, pa je jedan od mnogih “eksperata” koji mogu da pomognu represivnom aparatu u progonu intelektualaca, umetnika i ostalih neposlušnika. Glavni razlog hapšenja dve pozorišne umetnice verovatno nije pomenuta predstava, već pesme Ženje Berkovič u kojima oštro kritikuje rusku totalitarnu realnost.

Ruska kultura zaista svedoči o – kako reče Putin – “snazi milosrđa, međusobnog poštovanja, o najvažnijim duhovnim i moralnim osnovama koje se moraju sačuvati”, samo što kremaljski režim zagovornike tih vrednosti surovo progoni, zlostavlja, zabranjuje, hapsi, osuđuje i zatire u korenu.

Komunikacija i samoizolacija

Ne može se od jednog KGB agenta očekivati da razume kulturu i umetnost, jer je on njihov zakleti neprijatelj. Od takvog stručnjaka za destrukciju može se očekivati samo cinizam koji je raskošno ispoljio u svom govoru. Ipak, čak i od diktatora posvađanog s realnošću moglo bi se očekivati malo koherencije, ali njemu ni to ne polazi za rukom.

U svom obraćanju Putin je osudio zli zapadni svet i zaključio kako “sve jasnije shvatamo da nam nisu potrebne smernice ili standardi grubo nametnuti spolja koji suzbijaju svaku originalnost razvoja. Za nas je, zapravo, sada vreme samoopredeljenja, borbe za pravo da budemo svoji”. Nakon toga je mirno napomenuo kako “kultura i umetnost, oblasti čiji je smisao da ujedinjuju ljude, danas su se našle u epicentru geopolitičke konfrontacije”.

Dakle, KGB kulturac istovremeno tvrdi da je smisao kulture i umetnosti u spajanju ljudi, i da se treba zatvoriti, izolovati od sveta i graditi nekakvu sopstvenu umetnost i kulturu koje nemaju nikakve veze sa svetom.

Treba stvarati umetnost zamandaljenu u sopstveni brlog koja odbija bilo kakvu komunikaciju sa ostatkom planete i drugim ljudima, tako će biti ispunjen smisao umetnosti koji počiva u komunikaciji sa drugima, u povezivanju sa drugim umetnostima i kulturama – to nam poručuje masovni ubica iz Kremlja.

Nakon ostvarenja tog natprirodnog poduhvata, Putinovi sledbenici bi mogli da se bace i na neke druge oblasti, pa da naprave drveno gvožđe ili zlatni nakit od platine.

Samoizolacija je smrt kulture

Putin, naravno, nema pojma da je samoizolacija smrt kulture, a još manje zna da je ruska književnost postala značajna tek kad je došla u dodir sa Evropom, kad je počela da se razvija pod uticajem ozloglašenog Zapada, preuzimajući forme i postupke. Zašto bi zločinac iz Kremlja to uopšte znao? Njemu je u formativnim godinama posao bio da čita dostave, a ne da se zlopati sa klasicima.

Srpski mejnstrim mediji listom su preneli Putinov govor, kao što prenose i druge izjave zvaničnika zločinačke države. Ali zato o onome što se stvarno u Rusiji zbiva, o hapšenjima i progonima, o cenzuri i zabranama, o ukidanju slobode govora i stvaralaštva – u tim medijima ne možemo pročitati ni slova.

Izgleda da naši rusofilni medijski delatnici nisu svoj etički kodeks gradili čitajući velie pisce ruske književnosti. Baš kao ni njihov ideol, baćuška Vladimir Vladimirovič Putin.

(Al Jazeera, Foto: Beta-AP)