“O, gde je, bože, gde li je lanjski sneg?”, pitao se Fransoa Vijon pre skoro šest vekova. “Stvari koje su prošle, gde su one?”, na sličnom tragu je zapitkivao naš Mileta Jakšić, sinovac Đurin, mnogo vekova posle Vijona. A i mi se danas pitamo nešto slično, ne o metafizičkoj temi prolaznosti svega stvorenog, već o vrlo konkretnoj i pragmatičnoj stvari. Gde nestade ona Srbija koja je ovog proleća bila lider u vakcinisanju stanovništva, uglavnom zato jer je pre drugih nabavila vakcine? Imunizacija je krenula udarnički, vakcinisali su se i građani susednih država, nazirao se izlaz iz Covid tunela, sve je počelo dobro da bolje ne može biti, a onda je sve stalo na 40 i kusur vakcinisanih punoletnih stanovnika Srbije i ne mrda s te tačke.

U međuvremenu su razne države polako pristizale Srbiju, da bi je odavno ostavile iza sebe i stigle do 80, 85, pa i 95 posto vakcinisanih, kao na primer u Finskoj. Broj vakcinisanih pokazao se kao prilično pouzdan pokazatelj stanja u društvu: tamo gde je poredak liberalniji, demokratskiji, prosvećeniji, tamo gde je koliko-toliko očuvano bazično poverenje u institucije – tamo je imunizacija sprovedena u većoj meri. U državama koje uporno teže svakoj dostupnoj vrsti samouništenja, i epidemija je shvaćena kao dobra prilika za još jedan samoubilački poduhvat, pa teorije zavere cvetaju nesmanjenom snagom, baš kao i svih prethodnih decenija.

Vapaji i jadikovke

Razležu se jadikovanja diljem srpske javnosti kako to da se vakcinisalo samo 40-ak posto stanovništva, kako nam se to dogodilo, otkud baš nas takva nesreća da zadesi. Jeste da su na vlasti teoretičari zavera koji udobno žive od toga što je vaskolika vaseljena sa bližom okolinom protiv Srba, jeste da državu baš briga za obolele i umrle, za kolaps zdravstvenog sistema, za zdravstvene radnike, za to što pacijenti koji pate od teških oboljenja nemaju gde da se leče, jeste da smo antivaksere imali i u tzv. Kriznom štabu, jeste da je cinizam vlasti tokom pandemije dostigao neslućene vrhunce, ali ipak. Moram priznati da se tom vapaju povremeno pridruži i potpisnik ovih redova, podložan ljudskim slabostima kao sav ostali svet.

Međutim, ako ćemo realno, 40-ak posto uopšte nije malo, naprotiv, to je visok postotak, s obzirom u kakvom se razvaljenom stanju nalazi društvena svest, razorena decenijama nasilja, ratova, nacionalističkog, konspirološkog i svakog drugog iracionalizma. Na prvi pogled deluje malo čudno što ljudi masovno veruju da korona ne postoji, da vakcine ubijaju ljude, da su lekovi za konje najefikasniji u borbi protiv virusa (koji ne postoji, ali da ipak probamo), da je sve ovo maslo zle farmako-mafije, da je vakcinacija žigosanje, da je u pitanju novi holokaust, da su se zle sile sumračnoga Zapada ponovo zaverile protiv vaskolikog srpstva, da nepoznat ali moćan neko pokušava da nas vakcinama otruje i čipuje i promeni nam identitet i ubije nas i dođe nam glave i rasrbi nas i, uopšte, depopulizuje.

Vakcinalni holokaust nad moždanim ćelijama

Malo je čudno videti da ugledni pisac Nikola Malović, dobitnik silnih nagrada koje nose imena Laze Kostića, Bore Stankovića, Borislava Pekića, Branka Ćopića – iz nedelje u nedelju u svojoj kolumni u “Pečatu” piše nebuloze kakve se obično mogu pronaći na društvenim mrežama, po grupama koje razmatraju kemtrejlse, vladavinu reptila svetom i slične vesele paranoidne teorije.

Na primer: “Zašto mi apotekarka kaže da je uvoz ivermektina zabranjen u Crnu Goru? Zašto jeftinog ivermektina, kao u prvoj fazi i jeftinog hlorokina, nema u Srbiji? Zašto australijske vlasti pretražuju poštanske pakete i uništavaju ivermektin kad ga pronađu? Niti čujemo da je droga, niti da škodi? U vezi s ivermektinom vlada medijski muk, dok od uva do uva čujemo upravo suprotno: da niko ko je oralno uzeo ovaj lijek nije obolio. Planiram da ivermektin nabavim ispod žita. Kazaću da li sam u tome uspio i da li me je medikament sačuvao od bolesti s beketovskim simptomima”. Ili: “Pazimo. Ne nalećimo sami na vakcine. Ako one pak krenu na nas, branimo se. Pravo je vrijeme za ustanak”. Ili: “Ko traga, naći će da se na naše oči dešava vakcinalni holokaust, samo što nam medijski talambasi odvlače pažnju tako što navode vodu na informacije s glavnog, kontrolisanog toka”.

Doduše, isti pisac se zalaže za svetosavlje i teokratiju kao idealno društveno uređenje, pa onda ovaj antivakcinalni angažman dođe kao prirodan nastavak njegovih nastojanja da razume taj zlehudi, odveć zamršeni svet. A to ionako objavljuje u nedeljniku čiji je osnivač i vlasnik Milorad Vučelić, šef Miloševićeve ratnohuškačke propagandne mašinerije, dakle čovek koji je od širenja dezinformacija napravio unosan biznis, što nastavlja da radi i kao šef “Večernjih novosti” gde ga je postavio Aleksandar Vučić. Valjda je opet u pitanju neki državni projekat. Pošto je Vučelić odnedavno i dobitnik Ordena svetog Save, biće da je u pitanju i nekakvo bogougodno delo.

U šta smo sve verovali

Kakve su sve halucinacije, gluposti, budalaštine i sumanutosti poslednjih decenija ovde dobijale masovno poverenje i status neupitnih istina, aksioma, dogmi – aktuelni bunt protiv vakcina (ej, vakcina!) nije nikakvo iznenađenje. Pre bi se moglo reći da je reč o logičnom nastavku prethodnih serijala. U šta smo sve verovali? Verovali smo da su Srbi narod najstariji i da se ceo svet zaverio protiv nas, jer nam zavidi na duhovnosti.

Verovali smo da Slobodan Milošević pokušava da sačuva Jugoslaviju. Verovali smo da Srbija nije u ratu, dok su leševi vojnika u limenim kovčezima redovno transportovani sa ratišta u domaju. Verovali smo da su Nemci, Amerikanci, Francuzi, Englezi rasturili SFRJ i da su oni odgovorni za rat, a ne mi koji smo glasali za razbijače sopstvene zemlje, a ne mi koji smo ubijali svojim rukama. Verovali smo svim mogućim šarlatanima koji su nas lagali u oči, verovali smo pomenutom Vučeliću, Spomenki Jović, Miloradu Komrakovu, “Odjecima i reagovanjima”, novinarima “Politike” i “Politike Ekspres”, Milji Regulus, Dobrici Ćosiću, vračevima, belim magovima, šamanima, Matiji Bećkoviću, akademicima, Dafini, Jezdi…

Verovali smo u Zajam za preporod Srbije, čak i kad se pokazalo da je reč o najobičnijoj pljački. Verovali smo onima koji su nam pokrali staru deviznu štednju, ispraznili penzioni fond, izazvali hiperinflaciju kako bi nam i poslednju marku izvukli iz praznjikavog buđelara. Verovali smo svakom probisvetu koji je bio spreman da nas masno laže, obmanjuje i pravi budalama. A još ako je dotična fukara rešila i da nas orobi ili bar da luksuzno živi na naš račun – našem poverenju nije bilo kraja. Evo, verujemo im i dan-danas i po njihovim glupavim kupusarama snimamo TV serije.

Da nije nešto do nas?

Miloševiću nismo samo verovali, prihvatajući svaku njegovu reč kao božansku objavu, njega smo obožavali kao mesiju i spasitelja srpstva. Šešelju smo takođe verovali, nešto manje, ali je podrška ipak bila milionska. Ni Koštunici nismo uskratili masovno poverenje, a i Vučić uživa popriličnu podršku, iako je on skloniji ucenama i pritiscima – ipak jedan deo nas ima poverenja u najnovijeg velikog vođu bez ikakvog koristoljublja.

Dobro, mnogo je i do obmanjivača i opsenara, oni lepo zgrabe svu vlast u svoje ruke, pa nas filuju danonoćno najstrašnijom propagandom, ispiraju nam mozak medijskom centrifugom, nije ni čudo što pobrljavimo. Ali, nije baš sve do lažova i prevaranata, malo je i do nas koji jedva čekamo da nas neko slaže i prevari. Na kraju krajeva, bilo je i drugačijih opcija u ponudi, pa smo ih sve sa prezirom odbijali. Ante Marković nam je bio ustaša, zli Hrvat, kapitalista, zloća; Ivan Đurić izdajnik, svileni intelektualac odrođen od naroda, a Zoran Đinđić – oličenje svog zla ovog sveta.

Potonji je čak malo bio na vlasti, dok ga nisu ubile kao psa iste one snage što su nas usrećile devedesetih, ali mu ni premijersko mesto nije mnogo pomoglo da postane popularan. Tu nije pomagala ni ona čuvena rečenica koju je neka gospođa izrekla Vuku Draškoviću: “Dođi ti na vlast, pa ću da glasam za tebe”. To je važilo za potuljenog Koštunicu, a ne za živahnog Đinđića. Nije ni čudo, s obzirom šta je sve pričao, uglavnom ono što ne prija ovdašnjem uhu.

Sve nam diraj, al’ zaveru nemoj

Na primer, tokom kampanje “Srbija n a dobrom putu”, kad je obilazio zemlju, na jednom mestu je Đinđić rekao i ovo: “Život je čudo jedno, dato nama. Znate, sad ću nešto da vam kažem što nije za televiziju (mada prenosi, naravno) o čemu ja ponekad razmišljam: jedno ljudsko biće je jedan od 40 hiljada spermatozoida. Taj jedan je uspeo, 39.999 nisu uspeli. Znači, vi ste šampioni, svako ko se rodio on je već pobednik. On je već uspeo u odnosu na 40 hiljada drugih. I onda kažete, ma šta će mi život, sad ću da uzmem drogu, sad ću da se napijam. Pa stani, čoveče, tvoja odgovornost i pred Bogom i pred tobom je ogromna. Ti si pobedio u najvažnijoj od svih utakmica. Živ si. Rodio si se. I uradi nešto pozitivno sa svojim životom. Samo to da se u našem narodu prelomi, to što nam je ostalo iz onog pustog turskog, da kažemo – ma lako ćemo, ma sutra ću, ma ne može to, ma oni su protiv nas, ma svetska zavera. To su sve gluposti!”

Posle je još dodao nešto u smislu da smo i mi za ponešto krivi i odgovorni. Pa dobro, prijatelju, jesi li ti normalan? Pričaš ljudima da su odgovorni za sopstveni život, da su i oni sami za ponešto krivi, da ne mogu večno da se izvlače na priče o svetskoj zaveri koja ih je upropastila, da je život čudo i da treba poštovati činjenicu da si uopšte rođen, jer je očigledno da je moglo biti i drugačije, maltene ih teraš da budu zahvalni za to što su rođeni i živi, još tvrdiš da iz toga sledi da bi mogli i nešto valjano da naprave od svog života – i očekuješ podršku i poverenje!?

Je l’ znaš ti gde živiš? Sve nam pričaj, samo to nemoj, nema kod nas veće jeresi od te bajke o ličnoj odgovornosti. Nismo mi odgovorni ni za šta, ponajmanje za sebe i sopstveni život, a ova apokalipsa koja nam se desila (kao što se dese prirodne nepogode) nije krivica nas koji smo birali ubice, lopuže i nitkove – već svetskih sila koje ništa drugo i ne rade, osim što smišljaju kako da napakoste Srbima. Ko tvrdi da nema nikakve svetske zavere usmerene protiv vaskolikog srpstva, taj nam je zakleti neprijatelj, takoreći arhivrag. Za njega je suština naše duhovnosti i identiteta – glupost. Takvim provokatorima i slugama novog svetskog poretka nismo verovali juče, kao što danas ne verujemo lekarima, tim ovejanim slugama farmako-mafije i svetskih centara moći. Ne verujemo u vakcine, verujemo u ivermektin i u srpstvo. Po mogućstvu, u konjskim dozama.

(Antena M)