Na prvi pogled, Aleksandru Vučiću i njegovoj dvorskoj sviti ide odlično. Barikade na severu Kosova, vojska i policija u stanju povišene borbene gotovosti, ratne trube po rešimskim medijima, strepnja da će doći do novog rata, destabilizacija regiona za Putinov račun i zarad prolongiranja neminovnog sporazuma između Srbije i Kosova koji bi vodio konačnoj normalizaciji odnosa. Crna Gora je stavljena pod šapu raznih Vučićevih satelita, pa više gotovo nije ni tema u ovdašnjoj javnosti. Milorad Dodik drži pola BiH pod kontrolom, ako usfali kakvo dizanje tenzija – ima ko će time da se pozabavi.

Na drugi pogled, radi se o još jednom odlaganju konačne propasti velikosrpske politike. Dotična zla maštarija i ne može da doživi drugačiju sudbinu, njeni trijumfi su uvek privremeni. Mora da propadne jer je konstruisana tako da je osuđena na propast, kao i svaki imperijalni projekat. Prosto, nemoguće je trajno držati pod jarmom one koji ne žele da budu podjarmljeni. Pogledajte Ukrajinu, trpeli su ruski zulum vekovima, na kraju im je dozlogrdilo i sad se bore svim silama kako bi konačno postali slobodni. Na kraju, pogledajte i Srbiju – nakon vekova ropstva pod Osmanskim carstvom, na kraju se ipak oslobodila.

Larmadžijsko bunilo

Da velikosrpska ideja vodi direktno u katastrofu bilo je jasno svakom razumnom čoveku još dok se imperijalni program formirao. Na primer, Svetozaru Markoviću koji je 1869. godine ovako pisao o tome: “Pretpostavimo srećan slučaj da se velikosrpska politika uvenča uspehom i da Srbija zadobije Bosnu, Hercegovinu, Crnu Goru i Staru Srbiju. Malo bi se našlo Srba koji to ne bi smatrali za najveću sreću našeg naroda. Mi ne delimo to mišljenje. Mi smo kazali ranije da samo rutineri smatraju za interes narodni: veliko zemljište, veliki broj podanika, sjajan dvor, […] Narod bi izišao iz borbe za ‘Veliku Srbiju’ siromašniji i razoreniji no što je sada, a ostao bi opet okružen istim neprijateljima kojima je i sada okružen, i još odozgo dobio bi za neprijatelje i svoju braću Bugare. ‘Velika Srbija’ morala bi kupovati prijateljstvo u neprijatelja ponižavanjem i žrtvovanjem interesa svog naroda, […] i ranije ili docnije takva politika morala bi se završiti kakvom spoljašnjom ili unutrašnjom katastrofom. Srpski narod van Kneževine dobio bi vrlo malo, a narodu u Kneževini, u ‘Velikoj Srbiji’, bilo bi mnogo gore no što mu je sada u maloj Srbiji. […] ‘Velika Srbija’ i tesna je i rđava zgrada, pa stoga i nije kadra da obezbedi srpske narodne interese”.

Ili Manojlo Đorđević Prizrenac koji je 1891. godine ovako pisao: “Ali srpski novi učeni ljudi izdadoše parolu ‘non possumus!’ – sve ili ništa! […] horilo se na sve strane: kakve pogodbe! Kakvi traktati! Za Dušanovu carevinu – borba na život i smrt! […] Je li dakle čudo što je onda ceo svet gledao s nepoverenjem na nas, što je u našim, težnjama na narodni razvitak gledao neko evropsko strašilo, koje preti da ceo istok zapali? Od jednog pitanja narodne i čovečanske egzistencije, mi smo u larmadžijskom bunilu napravili na našu štetu evropsko pitanje, pitanje evropske ravnoteže! […] To je bio prvi gorki plod novovremne vajne srpske ‘državničke mudrosti’ i sokačkog patriotizma, – koji su jedni u svojoj uobraženosti i naduvenosti, a drugi sa svoga lakoumlja držali, da će pred srpskim fanfaronadskim ‘Quos ego’ ceo svet človiti na glavi!”

Baruština srpskih suza

Razumni saveti nisu uvaženi, pobedila je radikalska mahnitost i težnja za proširenjem teritorije pod šifrom “oslobođenje i ujedinjenje srpskih zemalja”. U spoljnoj politici – ekspanzionizam, u unutrašnjoj – sprečavanje razvoja, pljačkanje sopstvenog stanovništva, držanje masa u nepismenosti, siromaštvu i neznanju. Tako su izgledala dva pola mudre velikosrpske politike, a ni danas se ne razlikuju mnogo. Razbojnička banda na vlasti koristila je imperijalne težnje kao savršeno pokriće za održavanje statusa kvo, za istrajavanje u zaostalosti i izbegavanje neminovnih civilizacijskih procesa. Srbija nije bila država, već oruđe za osvajanje novih teritorija. Zato ni danas ne zna gde su joj granice.

Centralno mesto u nacionalističkoj mitologiji zauzelo je Kosovo, kolevka srpstva, sveta srpska zemlja, ili – što bi danas rekao Matija Bećković – najskuplja srpska reč. Stvoreno je suludo uverenje da bez Kosova Srbima nema života, a da će prisajedinjenjem srca Srbije dostići raj na zemlji. Kakva je atmosfera zavladala u vaskolikom srpstvu možda je najbolje opisao Radoje Domanović na početku priče “Kraljević Marko po drugi put među Srbima”:

“Saleteli mi Srbi, pa više od pet stotina godina kukaj: „Jao, Kosovo!“… „Kosovo tužno!“… „Kuku, Lazo!“ Plakasmo tako preteći kroz plač dušmanima: „Mi ćemo ovako, mi ćemo onako!“ Plačemo mi junački i pretimo, a dušman se smeje. A mi se dosetismo u jadu Marka i uzmemo zivkati čoveka da ustane iz groba, da nas brani i sveti Kosovo. Zivkaj danas, zivkaj sutra, zivkaj svaki čas, za svašta: „Ustani, Marko!“… „Dođi, Marko!“… „Pogledaj, Marko, suze!“… „Kuku, Kosovo!“… „Šta čekaš, Marko?“ I tako to zivkanje pređe u bezobrazluk. Napije se neko u mehani, pa se tek kad potroši pare ražali za Kosovom, obuzme ga neko junačko čuvstvo pa odmah: „Jao, Marko, gde si sad?“ I to, brate, nije malo, nego je to trajalo tako pet stotina leta. Na Kosovu već čitava baruština srpskih suza, a Marko se preturao po grobu, preturao, pa se već i mrtvu čoveku dosadilo”.

Tuđa zemlja

I šta se dogodilo kad su srpski vitezovi najzad na Kosovo stigli? Kakvu su to slobodu doneli tamošnjem stanovništvu? O tome je iscrpno svedočanstvo ostavio Dimitrije Tucović koji je kao oficir učestvovao u balkanskim ratovima. Pisao je o pohodu na Kosovo i Albaniju u “Radničkim novinama”, a ostavio je i celu knjigu na tu temu – “Srbija i Arbanija. Jedan prilog kritici zavojevačke politike srpske buržoazije”. Evo kako je izgledala oslobodilačka akcija: “Buržoaska štampa je tražila istrebljenje bez milosti, a vojska je izvršavala. Arbanaska sela, iz kojih su muški blagovremeno izbegli, behu pretvorena u zgarišta. To behu u isto vreme varvarski krematorijumi u kojima je sagorelo stotinama živih žena i dece. I dokle su ustanici zarobljene srpske oficire i vojnike razoružavali i puštali, dotle srpska soldateska nije štedela ni njihovu decu, žene i bolesne”.

U tekstu “Pokolj u Ljumi” Tucović detaljno opisuje masakr nad nedužnim stanovništvom: “Plotuni su poobarali žene koje su držale odojčad u naručju; pokraj mrtvih matera drala su se njihova dečica koja su slučajno bila pošteđena kuršuma: tela, kao jela vitka, lepih gorštakinja rila su se kao crvi po ledini; žene su se porađale od straha. Za dva sata potamanjeno je na 500 duša (…) Leševi su potrpani u kuće a kuće zapaljene – da bi se zločinu prikrio trag”. Kada su ušli u Đakovicu, Tucović piše da u tom gradu gotovo da i nema Srba, tek jedna minijaturna mahala, svi ostali žitelji grada su Albanci. I onda daje zaključak aktuelan i danas, objašnjavajući suštinu problema: “I upravo osnovni uzrok svih nezgoda od kojih danas patimo i od kojih ćemo ubuduće mnogo patiti leži u tome što smo ušli u tuđu zemlju”.

Kraj jedne ere

Tako je počeo XX vek, tako se i završio: pokoljima na Kosovu i definitivnim otcepljenjem južne pokrajine od Srbije. Srpske vlasti su kontunirano pokazale da nemaju pojma šta bi radile sa svetom srpskom zemljom, osim da kolju, pale i pljačkaju. A tako se nijedan narod i nijedna teritorija ne može zadržati u okrilju države. Aleksandar Vučić bio je jedan od kreatora te zločinačke politike, kao ministar informisanja u Vladi Srbije. Sve to mu nije bilo dovoljno, nego danas ponovo zvecka oružjem, pravi probleme, destabilizuje region, preti, zastrašuje.

Na kraju balade mu je preostalo samo da zlostavlja Srbe na severu Kosova preko raznih kriminalnih bandi kojima ih je izručio na milost i nemilost. I kuka na sav glas na ceo svet, svi su mu krivi što Kosovo nije Srbija, osim onog ko je zaista za to odgovoran: njega samog, njegovog mentora Vojislava Šešelja, Slobodana Miloševića, raznih zločinaca iz redova srpskih snaga i sumanute ideologije koja je dovela do propasti. Tako se okončava era promašene velikosrpske politike, Vučić bi da napravi prasak, ali se čuje samo njegovo cviljenje.

Poslednja nada velikosrpskih nacionalista bila je Rusija. Uzdali su se u Putina, u snagu ruske vojske. Istinski su verovali da će Kremlj krenuti u rat protiv cele zapadne civilizacije i prekomponovati svetski poredak, a onda će Srbija, kao odani saveznik terorističke ruske države, dobiti dozvolu i pomoć da konačno obnovi to Dušanovo carstvo. Ta nada je umrla nakon što se trodnevna “specijalna vojna operacija” u Ukrajini pretvorila u dugotrajni rat. Putin neće osvojiti ni Ukrajinu, a kamoli pola Evrope, nema ništa od rušenja međunarodnog poretka i povratka u varvarstvo. Hazjajinovim slugama ostalo je samo da prave haos na Balkanu, u okviru svojih skromnih mogućnosti. Velikosrpska ideologija će još malo praviti štetu naokolo, a potom će otići na groblje propalih političkih projekata, gde joj je od početka i bilo mesto.

(AntenaM)