Kad je nacionalistička kontrarevolucija uzela maha krajem osamdesetih godina prošlog veka, odmah je počeo ljuti obračun sa jugoslovenskim nasleđem. Prvi na meti našli su se antifašizam, Narodno-oslobodilački pokret i sve što je vezano za partizane, borbu protiv fašističkog okupatora, revoluciju i stvaranje SFRJ.

Antifašistička tradicija je pribijena na stub srama, gurnuta pod tepih, satanizovana, popljuvana, ocrnjena i zaboravljena, bar u zvaničnom domenu. Spomenici posvećeni antifašističkoj borbi su uništavani ili ostavljeni da zarastaju u korov, istorija je falsifikovana, četnici su proglašeni za antifašiste (na njihovo veliko iznenađenje), svi srpski levičarski velikani su gurnuti na marginu, uključujući i pisce i intelektualce.

Jugoslavija nikad nije dovoljno mrtva

U sklopu obračuna sa antifašističkim nasleđem bilo je neophodno izbrisati svako sećanje na narodne heroje, na jednu bolju i drugačiju prošlost, pa su ljudi koji su ginuli boreći se za slobodu svoje zemlje i svih njenih naroda sistematski uklanjani sa plavih tabli. Ko im je kriv što su ratovali protiv okupatora, umesto da lepo sarađuju s nacistima i ostalim kolaboracionistima, pa bi sad bili proglašeni za antifašiste i velike Srbe?

To nije bilo dovoljno našim revizionistima, trebalo je izbrisati svaki trag postojanja zajedničke zemlje, pa su tako udarili na sve što ih podseća na Jugoslaviju. Za njih Jugoslavija nikad ne može da bude dovoljno mrtva, uvek je treba dodatno zatući, žilava je to zemlja. Ne postoji već decenijama, ali njena avet proganja ovdašnje savesti, kao duh Hamletovog oca.

Nije ni nacionalistima lako, udavili su u krvi najbolju državu koja je ikad postojala na ovim prostorima, uprkos svim njenim manama, a umesto nje su stvorili neku tvorevinu koja neprekidno zlostavlja svoje i građane susednih zemalja, iz koje ljudi masovno beže glavom bez obzira. Šta im drugo preostaje osim da brišu i falsifikuju svetlu prošlost?

Tvorevina odaje počast tvorcima

Naprednjačka vlast je u više navrata brisala nepodobna imena ulica koja ih podsećaju na umorenu pokojnicu. Krenuli su u odsudni boj protiv ostataka zaklane Jugoslavije, u nameri da Beograđane oslobodi mučnog podsećanja na toponime iz bivših republika SFRJ koji unose nemir u srce svakog poštenog Srbina koji nije prežalio propast projekta Srbije sa čuvenim radikalskim granicama Karlobag-Karlovac-Ogulin-Virovitica.

Tako su sa uličnih tabli iščezavala imena kao što su: Hrvatska, Splitska, Zagorska, Osiječka, Hvarska, Bjelovarska, Podravska, Šibenička, Porečka, Lopudska, Ljubljanska, Bledska, Mariborska, Celjska, Murska, Bosanska, Zenička, Kornatska, Lošinjska, Riječka, Fran Levstik, Ljudevit Posavski, Petar Zrinjski, August Cesarec, Štrosmajer. Novi nazivi dovoljno govore o agendi koja stoji iza preimenovanja: Travnička je nazvana po kama-istoričaru Miloradu Ekmečiću, a Zadarska po kreatoru našeg današnjeg antisveta, Dobrici Ćosiću. Bio je i red da se naprednjaci oduže ovim velikanima velikosrpske ideologije, da nije njih bilo, da se nisu onako zdušno borili za opštu propast, ne bi bilo ni radikala, socijalista, naprednjaka i ostalih sitnijih nacional-skakavaca. Tvorevina odaje počast tvorcima – lep prizor.

Za preimenovanje ulica gradski oci davali su razna živopisna obrazloženja. Na primer, kako nije normalno da Beograd ima Hrvatsku, Zagorsku, Zagrebačku ili Zadarsku ulicu, ili ako Zagreb nema Beogradsku ulicu, neće vala ni Beograd da ima Zagrebačku, ili kako nećemo da budemo mazohisti i da imamo imena ulica koja su iz sredina gde se zatire sve što podseća na srpstvo.

Težnja ka zatvaranju i izolaciji

Naprednjačko brisanje zajedničke prošlosti sa plavih uličnih tabli u Beogradu predstavlja provincijalizam u njegovom najogoljenijem vidu. Težnja ka zatvaranju, samoizolaciji, odvajanju od drugih, težnja ka pretvaranju sopstvenog društva u budžak našla je savršen izraz u srpskim vlastima poslednjih decenija. Takva tendencija karakteristična je za svaki nacionalizam, a pogotovo za onaj koji nije uspeo u svojim imperijalnim naumima, pa se povukao u sopstveni brlog da tamo liže ljute rane.

Nacionalizam je ideološki izraz budžaklijske psihologije koju veselo demonstriraju gradski funkcioneri u svojoj prostoti.

Kao da žele da u praksi potvrde reči Vuka Perišića iz eseja „Kad zaboraviš juli“: „Nacionalizam je psihološka i moralna implozija, potreba za usamljenim trajanjem u ustajaloj praznini. On nije samo kultura smrti nego i paničan strah od života i svijeta. Nacionalisti teže samodovoljnosti i na svijet gledaju kao na nekakav privremeni eksces koji će nestati ako dovoljno čvrsto zatvore oči“.
A ako svet već nema nameru da nestane, čak i kad čvrsto zatvaranje očiju proglasimo zvaničnim društvenim uređenjem, e onda ćemo sve tragove sveta – pogotovo onog koji nam je kulturološki, civilizacijski i istorijski najbliži – lepo da izbrišemo sa uličnih tabli i da makar simbolički likvidiramo svako sećanje na epohu života u zajedničkoj državi.

Naprednjaci čak i ne kriju da je glavna ambicija njihovog poduhvata brisanje kulture sećanja. Jedan od njih je sve to lepo objasnio, malim ekskursom u prošlost, rekavši kako je “grad Beograd u svojoj istoriji bio glavni grad država čiji su sastavni deo bile različite teritorije i narodi i da imenima ulica ili spomenicima glavni grad predstavlja čitavu državu, pa zato danas u Beogradu veliki broj ulica nosi imena po geografskim pojmovima iz republika bivše Jugoslavije”.

Nehotično brisanje mape Velike Srbije

A pošto Jugoslavija više ne postoji, logično je da eliminišemo sećanje na tu državu, kao da nikad nije postojala. Jedini rekvizit kojim se naprednjaci služe u tretiranju prošlosti je sunđer. Kulturu pamćenja treba zatrti u korenu, tako da od prošlosti ne ostane ni najmanji trag u javnom prostoru, pogotovo valja uništiti sećanje na tu mrsku “tamnicu naroda” u kojoj nisi smeo ni da kažeš da si Srbin, a kamoli da prikolješ nekog Bošnjaka, Albanca ili Hrvata. Po toj logici, trebalo bi promeniti ime i Bulevaru kralja Aleksandra, jer je dotični kraljevao državom koja više ne postoji.

Čitav slučaj preimenovanja ulica ima i svoju ironičnu stranu. Nesrećni gradski oci, blaženi u sopstvenom neznanju, u nastojanju da unište tragove socijalističke Jugoslavije istovremeno su udarili i na ideološku matricu koja im je mnogo bliža, koja je zaslužna za političku karijeru njihovog šefa Aleksandra Vučića, a samim tim i za položaj na kojem se napredni funkcioneri nalaze. Jer mnoge nepodobne ulice nisu dobile svoje nazive tokom socijalističkog perioda. A nisu ih dobile ni u međuratnoj kraljevini Jugoslaviji. Logično bi bilo da su sporne ulice imenovane u jugoslovenskom periodu, ali neumoljive činjenice govore drugačije.

Istoričarka Dubravka Stojanović objasnila je kako su ulice koje smetaju naprednjacima zapravo dobile svoja imena: “Primorska, Zadarska, Dalmatinska, Dubrovačka, Bosanska, Mostarska, Sarajevska, Srebrenička itd. dobile su svoja imena prilikom prvog stručnog imenovanja ulica 1896. Tada je to bila mentalna mapa srpskih zemalja, tako da možemo cinično da kažemo da ovo nije samo udarac za jugonostalgičare, već još i više za srpske nacionaliste”. Srećom, naprednjačke vlasti nemaju običaj da se konsultuju sa stručnjacima za pojedine oblasti kad donose odluke koje se tiču građana.

Neopterećeni poznavanjem činjenica koje smatraju svojim ličnim neprijateljima, naprednjaci mogu da se opuste i da prekrajaju stvarnost kako im se ćefne.

Zatvaranje kruga

Naprednjački uzurpatori stručnjake, obrazovane ljude, univerzitetske profesore, sve one koji zaista poznaju oblast kojom se bave jednostavno smatraju “lažnom elitom”. To je sintagma koju Aleksandar Vučić redovno koristi kad želi da difamira sve one koji ga kritikuju, a dolaze iz najobrazovanijeg sloja građanstva. Potekao iz radikalske sredine, čitavog veka okružen ambicioznim bašibozlukom, nezajažljivim neznalicama, dobrovoljačkim bandama, polukriminalcima, ratnim zločincima, opakim nasilnicima i personama iz sive društvene zone, Aleksandar Vučić oseća ozbiljnu frustraciju u dodiru sa časnim ljudima koji drže do znanja i kroz život se probijaju ličnim kvalitetima, a ne jeftinim marifetlucima, manipulisanjem najsiromašnijih i najneobrazovanijih slojeva srpskog stanovništva i zloupotrebom ljudske nesreće.

Velikosrpski nacionalizam opisao je pun krug i vratio se na početnu poziciju, možda čak i malo iza nje. Narečene ulice dobile su svoja imena u vreme kad je nacionalistički projekat bezecovao potencijalnu teritoriju za buduću proširenu državu, u vreme nacionalne mobilizacije i pravljenja planova za “oslobođenje svih srpskih zemalja”. U međuvremenu su se toponimi po kojima su ulice dobile imena zaista našli u istoj državi, u socijalističkoj Jugoslaviji gde su bratimljenja gradova i međusobno povezivanje republika na principu nacionalne ravnopravnosti, u meri u kojoj je to bilo moguće, bili deo redovne političke i društvene prakse. Potom je od sredine osamdesetih velikosrpski projekat ponovo počeo da oživljava, nastojeći da preuredi mapu SFRJ i da zaokruži teritoriju na kojoj žive Srbi u jednu državu.

U toj projektovanoj Velikoj Srbiji, čije su mape crtane u katakombama Srpske akademije nauka i umetnosti, u Udruženju književnika Srbije, u Patrijaršiji, među intelektualnom elitom – trebalo je da se nađe i većina narečenih toponima. Zarad te nakaradne ideje, režim Slobodana Miloševića zajedno sa satelitima iz regiona počinio je najstravičnije zločine, uključujući i genocid. Na kraju, kad im zločinački projekat nije uspeo, zagovornici iste ideologije su i dalje ljuti na komšije i još nisu spremni da oproste onima koje su ubijali. Kad već nisu uspeli da ih izbrišu sa lica zemlje, bar mogu da imena njihovih toponima izbrišu sa beogradskih ulica. I to je nekakva uteha večno uvređenim nacionalistima.

Brisanje osmanskog nasleđa

Nije naprednjačka družina od vješala rodonačelnik brisanja prošlosti sa beogradskih ulica, ona samo nastavlja posao koji je započet pre tri decenije. Obračun sa prošlošću i zajedničkom državom započeo je odmah pošto su Milošević i Socijalistička partija Srbije osvojili apsolutnu vlast u decembru 1990. godine. Tada je Narodna skupština proklamovala uputstvo po kojem će se izbrisati imena svih onih koji su radili na štetu Srbije. Potonje demokratske vlasti nastavile su da slede tu pogubnu politiku Miloševića i njegovih koalicionih partnera.

U Zemunu, pod vlašću radikala, nestala je Dalmatinska ulica, Splitska je postala Apatinska, a Albanska – Zadužbinska. Zajedno sa ulicom u centru Beograda koja je nosila ime maršala Tita, iščezla je i Kumrovačka ulica sa Petlovog brda. Malo po malo, nestajala su sva imena koja podsećaju na bivše republike SFRJ, a sa posebnim guštom brisano je sve što podseća na BiH, Bošnjake, islam ili osmanski period istorije.

Tako su postepeno iščezle Hasanova, Smailova, Zemanova i Begluk ulica. Nisu one samo izbrisane, već su i posrbljene i opravoslavljene, pa su te ulice dobijale imena kao što su Svetog Rafaila Šišatovačkog ili Sevastokratora Vlatka, kao da je u pitanju ritual egzorcizma. Ili neki novosmišljeni ritual osvećenja ulica preimenovanjem, u sklopu pravoslavnog urbanizma.

Zatiranje antifašizma

Na posebno sistematičan način istrebljivano je sve ono što podseća na Narodno-oslobodilačku borbu, pažljivo su uklanjani svi partizanski toponimi, kao i slavni borci i narodni heroji. Tako je nestala Igmanska ulica, jer podseća na drugu neprijateljsku ofanzivu i borbu protiv fašističkog okupatora. Sada se deo te ulice zove – Apisova, po vođi “Crne ruke” i borcu za proširenje srpskih teritorija. Istorijski revizionizam koji je ovladao srpskim društvom i postao zvanična doktrina koja je ušla i u udžbeniku, poslužio je kao osnovna smernica za uličnu kulturu sećanja. Odnosno, za kulturu zaborava i falsifikovanja prošlosti, i to njenih najsvetlijih stranica.

Desetine narodnih heroja, revolucionara i boraca protiv fašizma nestali su sa plavih uličnih tabli. Tu nije bila važna ni nacionalnost: nekim partizanima nije pomoglo ni to što su Srbi, a nekima od njih ni to što su poginuli boreći se za slobodu. Kao da su se gradske vlasti rukovodile starom četničkom parolom iz vremena kolaboracije s fašistima: “Zatrite komuniste da bi Srbin mogao da živi!”

Sa dvostrukim uživanjem brisani su partizanski heroji iz drugih republika, jer su oni nepodobni po više osnova – ideološkom i nacionalnom. U najpoznatije izbrisane iz BiH spadaju narodni heroji Dragica Pravica i Rifat Burdžević. Logično je da su se oboje našli na udaru gradskih vlasti, jer su i Pravicu i Burdževića 1942. godine ubili četnici koji su u međuvremenu postali dobri momci i pripadnici antifašističkog pokreta. Mnogi gradovi i varoši širom Srbije sada imaju ulice koje nose ime Draže Mihailovića, možda u takvoj zemlji i ne treba čuvati imena narodnih heroja.

Pristalice četničke, monarhističke, nacionalističke, imperijalne ideologije zaslužuju sve počasti, uključujući i dobijanje ulice. Za internacionaliste, komuniste, antifašiste, Bošnjake, Hrvate, Albance, toponime iz susednih republika – nema mesta na našim ulicama. Da parafraziram jedan stari plakatni natpis neonacističke organizacije Nacionalni stroj: “Srbija Srbima, napolje sa svim ostalima!”

(Antena M, Foto: Privatna arhiva)