Skip to main content

TOMISLAV MARKOVIĆ: Srpski paradoks – Vučić gradi Miloševićevu Srbiju uz pomoć evropskih investicija

Stav 14. jun 2022.
5 min čitanja

Za razliku od ruskog ministra spoljnih poslova Segeja Lavrova, nemački kancelar Olaf Šolc nije imao problema sa dolaskom u Beograd. Najavljena poseta Srbiji, u sklopu turneje po Balkanu, obavljena je u dogovoreno vreme. Domaćini su se temeljno spremili za visokog gosta tako što su po gradu okačili silne nemačke zastave, a bilo je čak i par primeraka u natprirodnoj veličini, na simbolima uništenog socijalizma – na zgradi pokojnog BIGZ-a i na zdanju počivšeg Geneksa.

Ovakva ikonografija postala je predmet lagane sprdnje u javnosti koja ima običaj da pamti kraće od zlatne ribice. Bilo je u nedavnoj istoriji i radikalnijih postupaka. Kada je Dmitrij Medvedev dolazio u posetu Beogradu u vreme demokratske vlasti nisu kačene samo ruske zastave, već su menjana i imena ulica. Po ubrzanom postupku na plave table vraćeni su general Ždanov i maršal Tolbuhin, prethodno zbrisani u blaženom antikomunističkom i revizionističkom zanosu.

Nemačke zastave nisu mnogo pomogle, kao ni uobičajeni ponizni stav predsednika Srbije Aleksandra Vučića i njegove kamarile. Olaf Šolc poručio je tri ključne stvari srpskim vlastima: od Srbije se očekuje da uvede sankcije Rusiji dok to još ima nekog smisla; Srbija treba da prizna Kosovo ukoliko želi da postane članica Evropske unije; Nemačka će podržati Srbiju na putu evropskih integracija, ali to znači da je neophodno sprovoditi reforme, drastično poboljšati vladavinu prava, stanje medijskih sloboda i, uopšte, usklađivati se sa standardima Evropske unije. Logične, poznate i očekivane poruke.

Latini su stare varalice

Ode Olaf Šolc svojim putem, a srpska javnost ostade da se iščuđava nad njegovim otvorenim rečima. Ređaju se po televizijskim studijima politički analitičari, diplomate, članovi vladinih i nevladinih organizacija, stručnjaci za sve i svašta i još ponešto, baveći se teškim hermeneutičkim poslom tumačenja Šolcovih izjava. Te nema smisla od zemlje koja je bila pod sankcijama tražiti da uvodi sankcije drugoj zemlji, i to baš onoj koja poštuje njen teritorijalni integritet; te čak i ako ispunimo te iste uslove kao što su vladavina prava i sloboda medija, što je za nas mačji kašalj, ostaje nam nepremostiva prepreka priznanja Kosova, kako ćemo bez kosovskog zaveta i kolevke srpstva, stići će nas kletva kneza Lazara. Mediji udarili u žalopojke kako se već decenijama pomera datum ulaska Srbije u Evropsku uniju, trebalo je da postanemo deo te kod nas inače omražene zajednice prvo 2007. godine, pa onda 2010, potom je najavljivano članstvo za 2014, pa za 2020. i 2026, a sad se priča o 2032-oj godini.

Razne srpske administracije se ubiše od posla kako bismo postali članica EU, ali ne vredi, neće nas, pa neće, kao da smo šugavi. Jesmo možda i mi nešto malo krivi, jer zapravo radimo sve suprotno od onoga što smo obećali i na šta smo se obavezali i jer nema ama baš nijednog racionalnog razloga da se pridružimo evropskoj zajednici naroda, a naše vlasti to i ne žele, ali za sve je zapravo kriva Evropa, licemeri preispoljni, lepo kaže epska pesma – Latini su stare varalice. I to se sve može čuti na medijima koje ne kontroliše Aleksandar Vučić, što je dobar znak da je ovo naše nazovi društvo izgubilo svaki kompas i orijentaciju, kako u vremenu tako i u prostoru.

Lov u mutnom

U međuvremenu je Srbiju posetio i ministar spoljnih poslova Austrije Aleksandar Šalenberg sa sličnim porukama glede članstva u EU i uvođenja sankcija Rusiji, ambasador SAD-a Kristofer Hil je onako usput pomenuo da bi Srbija trebalo da razmisli gde leži njena budućnost, te da li je pozicija neutralnosti uopšte održiva. Javio se i izvestilac Evropskog parlamenta za dijalog sa Moskvom, nekadašnji premijer Litvanije Andrijus Kubilijus koji veli da Srbija mora da napravi izbor u spoljnoj politici: “Ili će da nastavi odnos sa Putinovim režimom, koji mnogi nazivaju fašističkim, ili će Srbija da krene u pravcu politike Evropske unije“.

Šolcu je Vučić odbrusio poredeći rusku agresiju na Ukrajinu sa NATO bombardovanjem Srbije. Šalenbergu je stao na crtu ministar spoljnih poslova Srbije Nikola Selaković, podsećajući da je Srbija dugo bila pod sankcijama i da „to nikome dobro nije donelo“. Ministar je rekao i da je za nas rat između Rusije i Ukrajine – rat među braćom”, izvinjavajući se na tom izrazu, mada nije jasno ni zašto je to izgovorio, a ni zašto se ispričava, te šta je uopšte hteo da kaže.

Političke i medijske reakcije na Šolcovu posetu, kao i na poruke drugih evropskih zvaničnika, sačinjene su od tradicionalne mešavine manipulacija, zamajavanja, lažnih izgovora, prenemaganja, licemerja, lova u mutnom i sličnih marifetluka. Umesto što se poruke nemačkog kancelara obavijaju velom mistifikacije, bio bi red da se kaže gola istina kako tu nema ničeg neobičnog. Ono što je Olaf Šolc poručio vlastima u Srbiji moglo bi se sažeti u jednu rečenicu: Držite se dogovora. Sve je tu jednostavno i regularno.

Hoćete da budete članica EU? Hoćete, bar zvanično. Onda uskladite spoljnu politiku svoje zemlje sa spoljnom politikom EU, jer ste se obavezali da ćete to učiniti. Izvršite reforme, uvedite evropske standarde u oblasti sudstva i medija, donesite neophodne zakone, a ne bi bilo loše i da ih malo primenjujete, što bi, usput rečeno, vašim građanima donelo samo dobra. Na to ste se takođe obavezali sopstvenim potpisom, dobrovoljno, bez ikakvih pritisaka.

Kosovo kao večni izgovor

Kosovo je nezavisna država već 14 godina, a Vučiću i njegovoj naprednoj ekipi koja se neprekidno poziva na teritorijalni integritet dobro je poznato zašto se Kosovo otcepilo od Srbije. Znaju to i građani Srbije, samo se prave nevešti, kao dete kad glumi da nije ono razbilo vazu. Vučić je bio deo režima, ministar informisanja (i cenzure) kad je Srbija vodila rat protiv Albanaca, kad je ubijala civile, proterala skoro 900.000 ljudi iz njihovih domova, kad su trpali leševe dece u hladnjače i zakopavali ih u masovnim grobnicama. Socijalističko-radikalska politika aparthejda, nasilja i zločina nad Albancima dovela je do toga da Kosovo postane nezavisna zemlja. A sad se svi prave ludi, kao nemaju pojma šta se događalo, čude se šta bi tim privremenim stanarima da otcepe svetu srpsku zemlju. Kosovo je večiti izgovor za politiku statusa quo, za držanje Srbije mimo sveta i vremena sadašnjeg, i to ne od juče, već od XIX veka.

Srpskim nacionalistima bi trebalo konačno reći gorku istinu: Imali ste čitavo jedno stoleće, od Balkanskih ratova, da integrišete Kosovo u Srbiju, niste uspeli, jer ste šovenske zadribalde, sve što preduzmete naprosto je osuđeno na propast, možda je vreme da priznate realnost. Ne morate, možete i dalje da glavinjate bez smera i smisla, još koji vek, ako je to vaše tumaranje stanovništvo spremno da trpi bez roptanja. Uništićete dodatno ovo malo što je ostalo da se upropasti, tome nacionalizam i inače služi, a ako je građanima lakše da slede najgore pripadnike sopstvene nacije nego da preuzme odgovornost za sopstveni život, samo napred, ne bih da smetam sveopštoj harmoniji koja vlada između autoritarnih vlasti i pokornih podanika.

Oksimoronski projekat

Poređenje Srbije i Ukrajine je bezobrazno i nadasve glupo, jer NATO intervencija nije došla iznebuha, već nakon mnogo godina Miloševićevog divljanja i nebrojenih ratnih zločina. Džaba se Vučić pravi neobavešten i naivan. On je aktivno učestvovao u udruženom zločinačkom poduhvatu, da je obaranje socijalističko-radikalskog režima istinski uspelo, Vučić bi bio u najmanju ruku lustriran, a možda bi se našao i neki razlog da dospe pred sud. Uglavnom, da se ova država izvukla iz blata i krvi devedesetih, Vučić se više nikada ne bi bavio politikom, niti bilo kakvim javnim poslom, baš kao ni njegova braća po oružju, od Aleksandra Vulina do Ivice Dačića.

Svo to mučno natezanje nemačkog kancelara i drugih evropskih zvaničnika sa Srbijom plod je jednog suštinskog nesporazuma. Vladajuća kasta ne želi Srbiju u Evropi, gnuša se evropskih standarda, poštovanja zakona, vladavine prava, zaštite pojedinca, lične slobode i sličnih zapadnjačkih izmišljotina. Vučić i njegova banda žele zapravo Miloševićevu Srbiju, samo bez sankcija, međunarodne izolacije, praznih rafova, bednih plata i još bednijih penzija, uličnih prodavaca deviza, prodaje benzina u plastičnim flašama i ostalih prirodnih posledica sumanute politike. Naprednjaci bi da sagrade Miloševićevu Srbiju, uz pomoć evropskih investicija i donacija. Što je najluđe, to im je do sad polazilo za rukom. Za taj oksimoronski projekat imali su i podršku Angele Merkel, što se vodilo pod firmom famozne stabilokratije. Takvoj politici očigledno ističe rok trajanja, čemu je znatno doprinela i ruska agresija na Ukrajinu. Poruke Olafa Šolca i drugih zvaničnika pokazuju da dolazi vreme čistih računa. Što bi rekao pesnik – teško vreme za vučiće, prijatelju moj.

(zurnal.info, foto: Gradski portal)