Povodom godišnjice Prvog srpskog ustanka tradicionalno je dodeljena književna nagrada „Odzivi Filipu Višnjiću” koja se dodeljuje za rodoljubivo pesništvo.

Ove godine laureat je bio pesnik Gojko Đogo, a nagradu je dobio, kako se kaže u saopštenju žirija, „za autentičan i inovativan lirski izraz savremenog rodoljublja, koje je dubokom refleksivnošću, ironijom, humorom, groteskom i satirom svakad lišeno površnosti, patetike i iluzija”. To je na dodeli nagrade saopštio žiri koji je radio u sastavu: akademik Matija Bećković (predsednik) i članovi akademik Milosav Tešić, Dragan Lakićević, dr. Dragan Hamović i dr. Ivan Zlatković.

Tom prilikom predstavljena je i pesnikova knjiga „Treće oko”, a profesor dr. Jovan Delić, dopisni član SANU i autor pogovora, krasnoslovio je kako je Đogo “inovirao srpsku rodoljubivu poeziju i predstave o njoj, promenio i proširio senzibilitet i tematsko polje, učinivši je refleksivnom i dubokom, ugradivši u nju mit, svest o istoriji i tradiciji i o ličnom i kolektivnom identitetu”.

Svi vrli proučavaoci književnosti jednodušni su u oceni Đogove poezije kao refleksivne, dakle misaone, iz čega bi valjalo zaključiti da je nagrađeni poeta čovek vičan mišljenju, i to potpuno lišenom površnosti i iluzija.

Vučji urlik

Zaista je Đogo poznati mislilac ovdašnji, kako u stihovima tako i u drugim formama, ističe se naš poeta svojim mislima već decenijama. U jednoj pesmi je sam definisao o kakvom je mišljenju reč.

Piše Đogo u “Vučijoj pesmi” ovako: “Tako je ponekad / Ono sivo zavijanje u šumama / Zajednički jezik ovog sveta, / Veran boji predmeta i vetru / Što im menja položaj i oblik, / Možda je zato vučiji grkljan / Sličan grkljanu koji ovo peva”.

Zanimljiva ispovest, ništa lepše od pesničke iskrenosti, živa je istina da je Đogov govor često podsećao na krvoločno zavijanje vuka, gladnog plena, željnog da štogod rastrgne.

Odjekivao je vučji urlik iz Đogovih reči naročito početkom devedesetih, tokom priprema za klanje, čemu je i pesnička bratija dala svoj osebujni doprinos. Na primer, u književnom dijalogu dva pesnika, Radovana Karadžića i Gojka Đoga, vođenom 8. jula 1991. godine, tu se ne zna čiji je poj bliži zverskom zavijanju.

Đogo konstatuje sasvim lirski, duboko i nadasve refleksivno: „Gore severno od Dubrovačke reke, to treba sve pobiti“, a njegov pesnički kolega Radovan potvrđuje poetička načela svog druga po peru i maču: „Da, da“. Potom Gojko potcrtava svoju lirsku poruku, da ne bi bilo nikakve zabune: “Sve pobiti“.

Kolokviraju naši pesnici u osvit rata, Đogo veli da Muslimane “treba stući”, a potom proriče budućnost, vrlo refleksivno i inovativno: “Biće krvi do koljena“.

Zavijao je vučjim glasom Đogo i narednih godina, ali uvek misaono, negujući pomenutu svest o istoriji i tradiciji i o ličnom i kolektivnom identitetu. Na Kongresu srpskih intelektualaca u Sarajevu u martu 1992. godine gde je govorio da „Srbi ne smeju ni po koju cenu odustati od vekovnog cilja – da žive u jednoj državi“, jer „taj ideal nema cenu“. Taj pesnički ideal u davna vremena zvao se Mamon, Baal, nosio je i druga imena, ali je uvek bio idol kojem su prinošene ljudske žrtve.

Krvoločne poete

U ime himere svesrpske države pobijeno je na desetine hiljada Bošnjaka, otvarani su konc-logori, vršena entička čišćenja, masovna silovanja, sveopšta pljačka, a počinjen je i genocid u Srebrenici. Na delu je bila pesnička logika da ideal nema cenu, a šta su bezvredni ljudski životi naspram uzvišenih ideala.

Nisu nežne pesničke duše žalile ni srpske živote, Biljana Plavšić je propovedala da nije šteta da pogine šest miliona Srba, polovina pripadnika nacije, jer će “ona druga polovica uživati u plodovima rada i borbe”. Takva ljubav prema srpskom narodu nije viđena još od nacističkog okupatora i ustaša, jedino s njima mogu da se porede ovi naši pesnici i ideolozi koji sebe, iz ljudskom razumu nedostupnih razloga, doživljavaju kao rodoljube. Šta bi tek bilo da ne vole svoj narod? Bili bi spremni da sve žrtvuju zarad nekakvih suludih “ideala”, kao što je Hitler onomad bio spreman da žrtvuje sve Nemce zarad sopstvenih deluzija.

Odjekivao je krvoločni vuk iz Đogovog grkljana i narednih godina, pa je tako 1993. odbacivao mirovni plan, odbijao da ustupi Ozren i Krajinu, i izlagao svoj inovativni pesnički plan, refleksivno, kao i uvek. Đogo bi, da ga se pita, “oslobodio levu obalu Neretve, izašao na more i očistio džepove u Podrinju. Ne od muslimana, nego od bezumnika zaraženih azijatskom kugom, koji nam drže nož iza leđa”. Kad su nam pesnici ovakvi krvoloci, kakvi su nam tek razbojnici, kriminalci, profesionalne ubice i ostali dželati?

Nacionalistički telali

Teško je prokljuviti kad je vučji glas iz Đoga jezivije odjekivao, kad je nastupao kao pesnik, dakako refleksivni, ili kad je zborio sa funkcije predsednika Udruženja Srba iz Bosne i Hercegovine u Srbiji, savetnika Radovana Karadžića, senatora Republike Srpske i potpredsednika Međunarodnog odbora za istinu o Radovanu Karadžiću. U ovakvim prilikama nacionalistički kritičari obično kažu da ne treba brkati biografiju i delo, jedno je poezija, a politički stavovi i ideologija pesnika su nešto sasvim drugo. Dobro, dešava se da ima i takvih šizofrenih slučajeva, ali je problem što se kod nas pesnici vrlo često nagrađuju ne zbog pesničkog dela, već upravo zbog ideologije koju zastupaju.

Ako pogledamo sastav žirija koji je dodelio nagradu Đogu, vidimo da su tu uglavnom poznati nacionalistički telali koji se po takozvanim nacionalnim pitanjima slažu sa pesnikom. Njihovo shvatanje rodoljublja je blisko Đogovom, kao i viđenje nacije, istorije, ratova, to je ista nacionalistička priča iz XIX veka. Dovoljno je podsetiti na reči predsednika žirija Matije Bećkovića kako je Kosovo “najskuplja srpska reč” koja se bez krvi “nije mogla kupiti”, pa se bez krvi “ne može ni prodati”. Ili na njegovu “poemu ontološke omraze” (izraz Slobodana Blagojevića) “Ćeraćemo se još”. I tu odjekuje onaj Đogov vučji urlik, nije ga teško prepoznati.

I samu nagradu “Odzivi Filipu Višnjiću” uglavnom dobijaju pesnici koji neguju narodnjaštvo i nacionalizam kao nekakav pogled na svet, mada se tu pre radi o mrklom mraku u glavi, koji sprečava čoveka da vidi svet i druge ljude. Spisak laureata sve govori: Rajko Petrov Nogo, Milovan Danojlić, Dragan Hamović, Dobrica Erić, Slobodan Rakitić, Dragan Lakićević, Milena Marković, Ranko Jovović, Ivan Negrišorac… Tu se onda postavlja pitanje šta književni kritičari, pesnici, pisci, članovi žirija uopšte podrazumevaju pod rodoljubljem i rodoljubivom poezijom.

U ime naroda

Narečeni pesnici vole da se pozivaju na narod i naciju, ne pevaju oni u svoje lično ime, već u ime cele nacije, “iz glave cijela naroda”. Što reče pre koju godinu za kremaljski Sputnjik nagrađena pesnikinja Marković, “pravi pesnici uvek osećaju svoj narod”, “oni su samo medijumi”, “moraš biti medijum onoga što te je napravilo”, “moraš da budeš pesnik svoga naroda”. Zvuči malo bizarno da jedno ljudsko biće, pa bilo i najtalentovanije na svetu, može da bude medijum miliona pripadnika jedne nacije.

Doduše, kad se jedno neslobodno društvo sklono jednoumlju preparira masovnom propagandom, kad mu se u glavu utuve razne ratoborne ideje, a svako protivljenje i drugačije mišljenje proglasi za izdaju – nije teško pesniku da te banalne ideološke stereotipe i veštački izazvana osećanja urimuje, pa da to proglasi duhom naroda. Samo što to nije poezija i umetnost, koje bi po definiciji trebalo da budu lične i originalne, već puka ideološka propaganda pod providnom krinkom literature.

Sve je to puka demagogija, kako je lepo objasnio Danilo Kiš još pre pola stoleća: “Nacionalizam je, uz to, ne samo po etimološkom značenju, još poslednja ideologija i demagogija koja se obraća narodu. Pisci to najbolje znaju. Stoga je pod sumnjom nacionalizma svaki pisac koji deklarativno izjavljuje da piše ‘iz naroda i za narod’, koji svoj individualni glas tobože potčinjava višim, nacionalnim interesima”.

Mogli bi nacionalni dušebrižnici jednom da puste taj svoj voljeni narod da živi slobodno, bez presije i represije, da se rasloji sledeći svoje individualne žudnje i ciljeve, da dosegne pluralizam kao normalno stanje zajednice. Možda bi tada nacionalne narikače najzad prestale da utvaraju kako milioni ljudi misle jednom glavom.

Nisu te narodnjačko-poetske ideje nimalo bezazlene, a nisu baš ni naročito sveže, malo vonjaju po ustajalosti. Slično je o umetnosti razmišljao i Jozef Gebels: “Nije dovoljno da umetnost bude izvrsna, ona treba da se pokaže kao izraz naroda. Drugim rečima, jedino umetnost koja crpe svoje nadahnuće iz samog naroda može u krajnjoj liniji da se prizna kao izvanredna i da znači nešto narodu koji se obraća”. Eto, nisu ni naši rodoljupci tikve bez korena.

Ljubav za oblak što plovi ovuda

Otkad su mrzitelji svega, svačega i još ponečega zajahali ovu zemlju i njenu kulturu, nastao je takav pomor pameti da je neophodno neprekidno podsećati na najosnovnije stvari. Na primer, na upozorenje iz “Rečnika književnih termina” glede rodoljubive lirike: “U svom osnovnom značenju rodoljubivo osećanje je pozitivna emocija, ali je moguća i njegova negativna usmerenost, koja se ogleda u nacionalističkom ili šovinističkom veličanju jedne zemlje ili nacije i u netrpeljivosti prema drugim nacijama”.

Nažalost, naše društvo i njegovi kultur-maheri odavno su odustali od bilo kakvog pozitivnog osećanja ili programa, kako u shvatanju rodoljublja, tako i u svim drugim oblastima. Otuda ne čudi što nagrade za rodoljubivo pesništvo dobijaju apostoli mržnje i zazivači masovnih pokolja poput Gojka Đoga. Pritom je pesnik dobio nagradu jer se navodno odazvao Filipu Višnjiću, istom onom Višnjiću, slepom guslaru, koji nije predstavljao stvarnost manihejski i crno-belo, već je u “Početku bune protiv dahija” sultana Murata i starca Foču prikazao u pozitivnom svetlu.

Čudno je to pesničko rodoljublje, pogotovo kad je refleksivno i inovativno, više podseća na neko smrtoljublje, krvoljublje ili zločinoljublje.

Nekad mi je “Domovina” Dušana Vasiljeva delovala kao naivna pesma, a danas vidim da je čak i takvo pevanje nedosežno našim pesničkim laureatima, majstorima poetske refleksije, živim klasicima, kao i književnim kritičarima koji ih kanonizuju. Mogli bi svi zajedno da se podsete makar prve strofe: “Domovina, to nije mrtva gruda / koja nas gvozdenom rukom veže, / to je ljubav za oblak što plovi ovuda / za pesmu što se ovde razleže.”

(Al Jazeera)