“Ako me kad Promisao neba udostoji za društvo što sastaviti i spisati, protiv budalaština i zloba pisati ću. Ne može se ništa pitomo na njivu i leju posijati, ako se zemlja prethodno za to ne pripremi, ne raskrči i ne raščisti”. Ovako je pisao Dositej Obradović u “Sovjetima zdravago razuma” pre skoro 240 godina. Hvalio je srpski prosvetitelj dobrotu i milost Oca nebesnoga jer “nas je ukrasio slovesnim duhom, i razumnom pameću, i dao nam je sredstvo i način, da, ako samo hoćemo, iz dana u dan razumniji, prosvećeniji, bolji, savršeniji i srećniji možemo postati”.

Kad bi nekim čudom ustao iz mrtvih i malo se obreo oko sebe, Dositej bi se zgranuo količinom budalaština i zlobe kojima smo svakodnevno zasipani sa svih strana, iz medija, sa društvenih mreža, iz svega onoga što sačinjava takozvano javno mnjenje, mada u tom galimatijasu ponajmanje ima mnjenja i mišljenja. Slovesni duh i razumna pamet mogu se naći tek u tragovima, na margini, potisnuti u ćošak masovnom proizvodnjom raznih fabrika laži koje rade bar u tri-četiri smene, bez počivka i odmora. “Ako ti svet istine mrziš i sakrivaš, i prosvećenje razuma gasiš i pomračavaš, ti si nevaljao čovek”, pisao je Dositej, a danas preovladava utisak da su pomenuti nevaljalci preuzeli sve poluge moći, da su zavladali ljudskim dušama u kojima nema više ni trunke one želje da postanu razumnije i prosvećenije.

Istina pod oružjem

Veći deo sadržaja koji se u ovdašnjim medijima može pročitati o ratu u Ukrajini, Rusiji, Vladimiru Putinu i sličnim temama mogao bi se okarakterisati kao frontalni napad na zdrav razum. Neprekidno i sistematsko zlostavljanje elementarne logike, golih činjenica, očiglednih pojava, sposobnosti da se različiti elementi povezuju u smislenu celinu – posle nekog vremena daju željeni efekat, pa slika sveta u glavi medijskog konzumenta najviše liči na haotičnu mazariju kakvog netalentovanog slikara. Za čitanje vesti, kao i analiza raznih stručnjaka i intelektualaca neophodan je natčovečanski oprez, proces informisanja se pretvara u neprestanu vežbu logičkog mišljenja i u razobličavanje takozvanog informativnog sadržaja.

Tako nas, recimo, Kusturičin portal Iskra obaveštava da predsednik ruske Državne dume Vjačeslav Volodin smatra da “ako bi Rusija vodila sveobuhvatni rat u Ukrajini, on odavno bio završen, te da je ono što se tamo dešava specijalna vojna operacija, gde ruski vojnici i oficiri oslobađaju civile, žrtvujući svoje živote”. Dakle, Ukrajinci već dva meseca žive u zabludi da je Rusija izvršila agresiju na njihovu zemlju i da ratuje protiv njih. Nije Putin planirao da osvoji Ukrajinu za tri dana, nego je sve ovo zapravo deo jednog lukavog plana, a ruski vojnici i oficiri oslobađaju civile tako što ih bombarduju, granatiraju, streljaju, muče, siluju i pljačkaju.

Isti portal objavljuje tekst pisca i političara Germana Sadulajeva koji prvo veli da je “ratna specijalnost književnika – agitator-propagandista” i da je to normalno, a potom prorokuje da će istina pobediti. Istina agitatora-propagandista? Međutim, istina ne može da pobedi sama po sebi, već joj treba pomoć. Srećom, “istina nema druge armije osim Oružanih snaga Ruske Federacije”. Dakle, istina je naoružana do zuba i zato će pobediti. A zar se do istine ne dolazi mukotrpnim radom, učenjem, razmišljanjem? Da li su Sokrat, Platon, Erazmo, Dekart, Paskal, Volter do istine dolazili uz pomoć mača i koplja ili su se ipak služili nekim drugim sredstvima? Sadulajev zapravo propoveda smrt uma, kulture i duha, a umesto ovih prevaziđenih pojmova nudi jednostavnu zamenu u vidu topuzine: istina je ono što kaže onaj ko je najjači. Jedina istina su kalašnjikov, tenk i atomska bomba, sve drugo su puste tlapnje naivnih pesničkih duša.

Ta divna, slobodarska Rusija

U nedeljniku “Pečat” pisac i profesor Slobodan Vladušić veli da se Orvelov roman “1984” “verovatno najpoznatija kritika totalitarnih društava i jedna od tih evropskih vrednosti – sigurnije i slobodnije oseća u Moskvi, gde ga čitaju bez ikakvih zabrana, nego, recimo, na Univerzitetu u Northemptonu, gde je studentima preporučeno da ga izbegavaju, jer može da ih izloži potencijalnoj traumi”. Ne prođe mnogo posle ovog proslavljanja slobodarske Rusije, a u Ivanovu uhapsiše aktivistu Dmitrija Silina jer je na ulici delio primerke Orvelove “1984”, što su nadležni organi protumačili kao diskreditaciju Oružanih snaga Rusije.

Ovih dana u Rusiji je počelo izbacivanje Ukrajine i Kijeva iz školskih udžbenika, to su pojmovi zabranjeni za učenike, prekrajanje istorije je ionako stara tradicija još iz vremena staljinizma, a svako ko se usprotivi Velikom Bratu iz Kremlja biva uhapšen, šikaniran i kažnjen. Navoditi jedan blesav primer preterane političke korektnosti kao dokaz totalitarnosti demokratskih država, a prevideti hiljade političkih zatvorenika u Rusiji, zabranu slobode govora, uništavanje slobodnih medija, državnu cenzuru, progone neistomišljenika, ubijanje novinara, trovanje političkih protivnika – nije samo zlonamerno i pokvareno, to može samo neko ko shvata istinu na način Germana Sadulajeva i sličnih pristalica Putinove sile i ordije.

Filozofija atomske bombe

U istom nedeljniku kojim komanduje Milorad Vučelić, nekadašnji šef Miloševićeve propagandne mašinerije, filozof i univerzitetski profesor Časlav Koprivica odgovara na pitanje novinara glede atomske bombe, pa konstatuje: “Rusija je ta koja je egzistencijalno ugrožena i koja se mora braniti”. Logično, i nacistička Nemačka je bila egzistencijalno ugrožena, pa je izvršila invaziju na pola Poljske kako bi se odbranila, a i Staljinov SSSR je isto bio ugrožen od druge polovine Poljske, pa su se i oni branili okupacijom. Kao i svi ugroženi zavojevači tokom istorije. Lepo je napisao Predrag Čudić, rugajući se ovakvim izgovorima raznih ubica i njihovih intelektualnih lakeja: “Jači ima pravo da bije, jer je ugrožen”.

Filozof nastavlja, govoreći kako je Rusiji “gotovo svejedno da li će svijet ostati bez nje ili uopšte više neće biti nikakvoga svijeta”, što je zapravo parafraza poznatog kremaljskog KGB-mislioca Vladimira Vladimiroviča Putina koji se jednom prilikom zapitao, čežnjivo posmatrajući crveno dugmence: “Kome treba svet bez Rusije?” Međutim, ako dođe do nuklearnog rata, neće biti kriv onaj ko svetu preti atomskom bombom, apokalipsom i iščeznućem čovečanstva, onaj ko misli da je bolje da svet uopšte ne postoji, nego da se Rusija promeni, već – “Anglo-Amerikanci”. Sreća čitalačka što dr Koprivica ne piše krimiće, kod njega bi svi bili krivi osim ubice, što bi doduše bio originalan doprinos žanru, ali se bojim da bi loše prošlo kod publike i kritike. Za razliku od podjednako neprobavljivih političkih snatrenja koja imaju odličnu prođu kod onih što su podlegli kolektivnoj psihologiji žrtve, jer je vladajuća propaganda liferuje decenijama.

Filozof tolkuje da se Rusi moraju braniti “zbog pravde za čitavo čovječanstvo”, pa zaključuje: “Nadajmo se stoga pobjedi pravde, koja neće biti plaćena istrebljenjem života na našoj planeti”. To je opet parafraza raznih kremaljskih propagandista koji poručuju da Rusija ne sme biti poražena, inače će lansirati atomske bombe diljem sveta. A i sam Putin je pretio da će upotrebiti nuklearno oružje ukoliko demokratski svet bude pomagao Ukrajini. Ako mi ne dozvolite da pokoljem i razrušim šta god poželim, ima da vas sve pretvorim u prah i pepeo, a usput i Rusiju, poručuje kremaljski razbojnik, pocupkujući na stoličici za onim stolom od dvadesetak metara koji dovoljno govori o njegovom stanju svesti. Dometi srpskih atomskih filozofa dobacuju do podnožja te stoličice.

Hrist sa nuklearnom pečurkom

Ređaju se tako razni ljubitelji čvrste ruke, pokolja, tiranije, Putina, nuklearnih projektila i apokalipse, sve jedan sumanutiji od drugog. Na portalu Novi Standard politikolog Ljubiša Malenica nahvali na sva zvona mudrost Ruske pravoslavne crkve koja je “očuvala i promovisala ruske nuklearne snage u periodu kada je to bilo veoma nepopularno”. Izgleda da su neke Božje zapovesti u međuvremenu reformisane, pa sad jedna glasi: Ljubi bližnjeg svog i rokni ga atomskom bombom. A Hrista bi trebalo na ikonama živopisati sa atomskom pečurkom umesto oreola. Možda bi više ličio na Abadona, anđela uništenja nego na sebe, ali bi se vizuelno uskladio sa rusko-srpskim nuklearnim pravoslavljem.

Na istom portalu dr Nebojša Vuković, saradnik Instituta za međunarodnu politiku i privredu, pokazuje prve znake kritičkog stava prema voljenom vođi Putinu Volođi, nezadovoljan brzinom osvajanja Ukrajine. Dr Vuković se rukovodi maksimalističkim geslom – ili sve ili ništa. “Bez svrgavanja vlasti u Kijevu, suštinske denacifikacije, i političko-geografske rekompozicije Ukrajine, celokupna ruska vojna akcija mogla bi da se opiše narodnom uzrečicom o ‘klanju vola za kilo mesa’”, kaže Vuković, služeći se suptilnim metaforama. Vidi se odmah da je u pitanju školovan čovek, kome bi inače na pamet palo da za pokolj u Ukrajini, gde ruska vojska kasapi žene i decu, koristi narodnu izreku o klanju vola i kilogramu mesa. Prost čovek nikad ne bi mogao da dosegne ovakvu dozu zločinačkog rafinmana u izrazu, nije se dr Vuković obrazovao za džabe.

Uništenje rasudne moći

Množe se ovakvi komentari, takozvane analize, mišljenja, kolumne, stavovi, lažna objašnjenja svakog bogovetnog dana, a potom ih tabloidi i TV brbljaonice raspredaju u sitna crevca i isporučuju najširim slojevima stanovništva. I tako u ljudskim glavama dodatno cementiraju davno okamenjenu sliku sveta koja sa stvarnošću nema nikakve veze. A još manje sa onim Dositejevim slovesnim duhom i razumnom pameću, i nastojanjima da razumniji, prosvećeniji, bolji, savršeniji i srećniji postanemo.

Možda će zvučati paradoksalno, ali najbolji komentar današnje ruske i srpske medijske propagande koje čine dva oka u glavi, dala je Hana Arent još 1974. godine u razgovoru s francuskim piscem Rogerom Errerom. Evo šta kaže velika filozofkinja: “Ako vam svako stalno laže, posljedica nije ta da vjerujete lažima, već da zapravo niko više ne vjeruje ni u šta. Ovo je zato što laži po svojoj suštini moraju da se mijenjaju, i vlada koja laže mora stalno iznova da piše svoju istoriju. Tako dobijate ne samo jednu laž – s kojom ćete živjeti do kraja života – već dobijate ogroman broj laži, u zavisnosti od toga kako politički vjetar duva. I narod koji ne može više ničemu vjerovati ne može da se odluči. Njemu nije uskraćen samo kapacitet za bilo kakvu akciju, već takođe i kapacitet da misli i sudi. I s takvim narodom onda možete da radite šta hoćete”. I zaista s takvim narodom vlastodršci i njihova intelektualna svita rade šta god požele, kako u Rusiji tako i u Srbiji.

(zurnal.info, ustupljena fotografija)