"Ako je ovo hrišćanstvo, šta je onda nacizam?"
Patrijarh Porfirije uručio je u Budimpešti najviše odlikovanje Srpske pravoslavne crkve – orden svetog Save prvog stepena. Poglavar jedne nominalno hrišćanske organizacije uručuje crkveni orden jednom osvedočenom autoritarcu i ksenofobu – vest bi delovala krajnje bizarno, samo da nije prethodnih dobitnika ovog prestižnog priznanja.
Na listi pritežalaca ordena svetog Save ima svega i svačega, a ponajviše sumnjivih lica. Tu je jedan ratni huškač – Milorad Vučelić, pa beloruski diktator Aleksandar Lukašenko, tu su ratni zločinac Vladimir Putin i njegov doglavnik Dmitrij Medvedev, ljubitelj ratnih zločinaca Milorad Dodik, učesnik udruženog zločinačkog poduhvata Aleksandar Vučić, gospodar Jagodine Dragan Marković Palma, zapovednik armije koja svakog dana ubija civile po Ukrajini – Sergej Šojgu, razni nacionalistički propagandisti, nekoliko ambasadora Ruske Federacije… Kao što vidimo, Orban se našao u dobrom društvu, takoreći među svojima.
Na svečanoj dodeli crkvenog odlikovanja patrijarh je održao prigodnu besedu. Obraćajući se uvaženom laureatu, Porfirije je objasnio zašto ga je uresio ordenom. Po srpskom patrijarhu, Orban se zalaže za “hrišćanski sistem vrednosti koji izvire iz Jevanđelja, koji je Bog ustanovio”. Mađarski premijer “u svom političkom rečniku koristi reči: Bog, vera u Boga, Crkva, duhovnost, hrišćanske vrednosti, jedinstvo svih hrišćana, poslanje Crkve”. Posebno je značajno što Orban koristi reč duša, konkretno zato što govori o borbi za dušu Evrope.
Udri bližnjeg svog
Porfirije misli da je hrišćanski sistem vrednosti ugrožen, nalazi se na udaru “novih sistema vrednosti koji se ne retko agresivno globalno nameću s ciljem da uruše svaki postojeći prirodni i civilizacijski poredak, da uspostave novu paradigmu”. A upravo je Orban taj koji stoji na braniku hrišćanstva, suprotstavljajući se neimenovanim demonskim silama. Jer, kako reče patrijarh, ne samo da Orban pominje navedene reči, već i živi onako kako govori, što će reći duhovno i hrišćanski.
Zaista potresna beseda. Sve bi to bilo lepo i nadasve pohvalno kad ne bi bilo jedne majušne sitnice koja se zove realnost, a ta i najbolje sročenu bajku ume da pokvari. U pravu je Porfirije, Orban zaista govori o hrišćanstvu, o odbrani evropske duše, o pretnji hrišćanskom identitetu Evrope, o hrišćanskim korenima Evrope i sličnim zvučnim pojmovima. Međutim, u praksi to izgleda sasvim drugačije. Orban je nesrećne sirijske izbeglice koje beže od rata, smrti i užasa proglasio za glavnu pretnju hrišćanstvu. Ljude koji prevaljuju hiljade kilometara da bi pobegli od zla i dospeli u neki bolji svet, ljude koji su izgubili sve što su imali, kuće, poslove, imetak, članove porodice – mađarski premijer smatra pretećom pojavom. Ljudi koji su izgubili sve osim golog života u ksenofobnoj, rasističkoj, islamofobnoj imaginaciji dobitnika ordena svetog Save postali su oličenje zla.
Čudno je to Orbanovo hrišćanstvo, deluje pomalo kukasto na prvi i svaki drugi pogled. Porfirije i Orban hrišćanstvom nazivaju postavljanje žičane ograde na granici, policijsko zlostavljanje izbeglica, premlaćivanje žena i dece, držanje bližnjih na ničijoj zemlji u teškim, nepodnošljivim uslovima. To specifično hrišćanstvo koje zagovaraju patrijarh i mađarski premijer podrazumeva držanje izbeglica u kavezima, poput životinja, izgladnjivanje, šikaniranje, fizičko i psihičko zlostavljanje. Hrišćanstvo nije pomaganje potrebitom i slabom, nije milosrđe prema čoveku u nevolji, već surovost i bezdušnost prema onom ko je potpuno nezaštićen. Najveća hrišćanska zapovest više nije “Ljubi bližnjeg svog kao samoga sebe”, već “Udri bližnjeg svog”.
Kukaste reči Viktora Orbana
Patrijarh se potrudio da prouči Orbanove govore, ponešto je i citirao, ali je prava šteta što su mu neki biseri mudrosti ovog branitelja hrišćanstva promakli. Pa da ispravimo tu nepravdu nanetu sasvim nehotično. Pre nekoliko meseci Orban je dao sledeću izjavu, tokom posete Rumuniji: “Mi Mađari nismo mešana rasa… i ne želimo da postanemo mešana rasa. Države u kojima se mešaju Evropljani i neevropljani više nisu nacije“. Zanimljiva ideja, ali ne baš previše originalna. Šteta što poslednji hrišćanski vitez nije naveo izvor, da li je citirao Rozenberga, Gebelsa, Himlera ili samog Hitlera. Mada je svejedno, jer su svi pomenuti mislili u dlaku isto kao današnji mađarski premijer. Ako je ovo hrišćanstvo, šta je onda nacizam?
U decembru prošle godine Orban je izrazio zabrinutost kako će Evropa integrisati Bosnu i Hercegovinu, “zemlju sa dva miliona muslimana”. Slično su onomad razmišljali Slobodan Milošević, Radovan Karadžić, Ratko Mladić i ostali organizatori genocida i etničkog čišćenja. Toliko su se genocidaši zabrinuli zbog sudbine hrišćanske Evrope da su pokušali da istrebe Bošnjake u BiH. U tom krvavom pregnuću imali su podršku od mnogih crkvenih velikodostojnika, svidela se i duhovnicima ideja stvaranja Velike Srbije, pa su dali doprinos tom projektu u okvirima svojih mogućnosti. Zaista je orden svetog Save otišao u prave ruke.
Bista Mikloša Hortija
Što reče patrijarh, Orban zaista živi ono što govori. U njegovim govorima primetno je nastojanje da rehabilituje zločince i izvrši reviziju istorije. Ne ostaje to kod Orbana na rečima, već se preliva i u praksu. Samo par dana pre nego što je patrijarh Porfirije uručio Viktoru Orbanu orden, u zgradi parlamenta u Budimpešti otkrivena je bista Mikloša Hortija. Dakle, mađarske vlasti su podigle bistu čoveku koji je bio saradnik nacista, učestvovao u okupaciji Jugoslavije, te pobio na hiljade građana Vojvodine. Horti je odgovoran za istrebljenje Jevreja, masovna ubistva civila, ponajviše srpskih, za masovne deportacije, za silne ratne zločine.
Patrijarh Srpske pravoslavne crkve očigledno s tim nema nikakav problem, njemu su sasvim spojivi sveti Sava i Mikloš Horti. Porfirije je rođen pod svetovnim imenom Prvoslav Perić u Bečeju. A u tom istom Bečeju okončana je Racija u januaru 1942. godine ubistvom preko dve stotine žitelja ovog vojvođanskog grada. Hortijevi fašisti su nedužne Bečejce skidali do gole kože i utovarivali u kamione. Potom su ih prevozili do Tise, ubijali ih i bacali u zamrznutu reku. Nakon dobro okončanog posla, fašisti su organizovali proslavu u hotelu. Nije lako pobiti tolike ljude, uključujući i petnaestoro dece, treba udarnici malo i da se opuste.
Što bi sve to predstavljalo problem patrijarhu Porfiriju, Bečejcu i vođi jedne hrišćanske crkve? On je ionako na čelu organizacije koja podržava rehabilitaciju četnika koji su takođe ubijali nevine ljude, između ostalih i Srbe. Kad je Draža Mihailović prikazan na freskama, što bista Mikloša Hortija ne bi stajala u mađarskom parlamentu?
Savez trona i oltara
Dodeljivanje ordena svetog Save mađarskom premijeru samo je kap u moru skandaloznih poteza patrijarha i drugih crkvenih velikodostojnika. Crkvenu podršku uživaju svi diktatori i autoritarci, od Aleksandra Vučića, preko Viktora Orbana i Aleksandra Lukašenka, pa sve do glavnog vođe reakcionarne internacionale Vladimira Putina.
Desničarski ekstremizam, islamofobija, mržnja prema demokratiji i ljudskim pravima, homofobija, nacionalizam, šovinizam, strah od drugog i drugačijeg – malo po malo postali su crkvena ideološka agenda koju pravoslavni duhovnici i dalje nazivaju hrišćanstvom, mada je jasno kao dan da tu nema ni “h” od hrišćanstva.
Takav razvoj događaja ima svoju neumoljivu logiku. Crkva je svoje postojanje još pre tridesetak godina vezala uz velikosrpski nacionalistički projekat, nikada se duhovnici nisu ogradili od ratnih zločinaca iz devedesetih, već su nastavili da ih glorifikuju i podržavaju. Na takav nakaradna angažman prirodno se nadovezuje podrška najmračnijim političarima našeg doba, pre svega Putinu i njegovoj agresiji na Ukrajinu.
Crkveni poglavari očigledno nisu u stanju da se suoče sa izazovima sopstvenog doba i da pruže adekvatne hrišćanske odgovore na pitanja i nemire savremenog čoveka. Jedinu nadu vide u autoritarnim vladarima koji takođe žive u sukobu sa vremenom, nastoje da preokrenu točak istorije i da nas sve zajedno vrate u neko davno prohujalo doba kad je savez trona i oltara bio norma, kad su građani bili svedeni na kmetove, sluge, podanike i robove vlastele i klera. Takav poduhvat je po definiciji neostvariv, jer nema te sile koja bi bila u stanju da vrati vreme i poništi rezultate herojske borbe protiv apsolutne vlasti i samovolje svetovnih i duhovnih poglavara. Pa ipak, treba imati razumevanja za crkvene vođe i poželeti im uspeh u njihovom nemogućem pregnuću. Srećan put u nikud!
(Al Jazeera, fotografija ustupljena Autonomiji)