U ranim jutarnjim časovima 11. jula, u centru Beograda, fašističke falange pretukle su odličnog pisca i predivnog čoveka Vladimira Arsenijevića Vlajsu. Vlajsa je pretučen ispod Brankovog mosta, na mestu gde je trebalo da se održi komemoracija žrtvama genocida u Srebrenici, povodom Međunarodnog dana sećanja na žrtve genocida u Srebrenici. Komemoracija je trebalo da se održi u organizaciji koalicije „Ljudi pamte ljude“ koju čine nevladine organizacije, fondacije, umetnice i umetnici okupljeni oko zajedničkog cilja čuvanja sećanja na žrtve genocida u Srebrenici.

Kada je Arsenijević izašao iz taksija, nameravajući da još malo uredi prostor za predstojeću komemoraciju, sačekala ga je grupa od 20-30 nasilnika, fizički su ga napali, udarali, vređali, pretili, oduzeli su mu telefon, izvikujući poznate nacional-socijalističke, genocidne parole. Potom su prostor za komemoraciju vandalizovali i ižvrljali porukama u kojima slave ratnog zločinca Ratka Mladića, masovne zločine i genocid. Nakon napada, Vlajsa je snimio video u kojem je objasnio šta se dogodilo i saopštio da se komemoracija otkazuje, iz bezbednosnih razloga. Govorio je o tome mirno, iako mu je lice bilo svo u modricama, naduveno, a usna rasečena.

Mirnodopsko nasilje

Dakle, fašistički nakot je godišnjicu genocida u Srebrenici obeležio i proslavio radno – prebijanjem uglednog pisca, aktiviste, borca za ljudska prava, čoveka koji je za kulturu ove zemlje uradio nemerljive stvari, kao autor, urednik u raznim izdavačkim kućama, a poslednjih godina kao predsednik Upravnog odbora udruženja Krokodil i organizator istoimenog festivala. Nepodnošljivo mirnodopsko stanje predugo traje, mnoge generacije nisu imale priliku da ostvare neka od osnovnih ljudskih prava nebeskog naroda, kao što su pravo na ubijanje civila, masovno silovanje, pljačku, granatiranje gradova, spaljivanje kuća, snajperisanje dece ili mučenje zarobljenika u konc-logorima.

Kad već ne mogu da kolju po susednim zemljama, kad država nije u stanju da im organizuje neki prigodan rat, etničko čišćenje i masovno istrebljenje – ostaje im samo da se iživljavaju nad svojim sugrađanima. Kad nema nemoćnih žena, dece, staraca i zarobljenika koji bi poslužili kao objekat za ispoljavanje ubilačkih nagona, podjarenih od strane nacionalne elite, bar mogu da prebiju pisca koji se opire negiranju genocida u Srebrenici. Daj šta daš.

Vladimir Arsenijević i Krokodil se već godinama nalaze na meti države, režima, nacionalističkog bašibozuka, intelektualne naci elite, režimskih huligana, neonacista i sličnih članova udruženog zločinačkog poduhvata protiv savesti, pameti, ostataka zaklanog morala, susednih država i nacija, celog sveta i sopstvene zemlje. Teško je prebrojati sve napade na prostorije udruženja Krokodil, uglavnom pod okriljem noći, napade čiji počinioci, naravno, nikada nisu uhvaćeni, jer su naapdači u dubokom saglasju sa naprednjačkim režimom, a možda deluju i po njihovom nalogu.

Na meti nacional-socijalista

Nekoliko puta je oskrnavljen dvodimenzionalni spomenik Branku Ćopiću koji se nalazi ispred Krokodila, huligani su se ostrvili na pokojnog pisca, a posebice na figuru Nikoletine Bursaća – petokraka na njegovoj partizanskoj kapi je naprosto nepodnošljiva ljubiteljima kukastog krsta. Vlajsa i Krokodil našli su se i na udaru vlasti jer su krečili grafite “Kad se vojska na Kosovo vrati” u dečjem parku, usput uklanjajući smeće, pa su od komunalne policije dobili kazne i pretnje da će dobiti prijave za “oštećenje fasade”.

Krokodil je pre neku godinu upozoravao javnost na porast broja “grafita sa porukama govora mržnje u javnom prostoru i pratećih sadržaja na društvenim mrežama koji pozivaju i slave nasilje, rat i genocid”. Tom prilikom su u saopštenju rekli: “’Vi nama uništite jedan grafit mi napravimo još sto istih’ poruka je sa kojom je talas vandalizacije zidova pokrenut, a koji aludira na nacistički princip ‘Sto za jednog’ koji je nacistička komanda koristila prilikom streljanja kragujevačkih civila 1941. godine (‘Za svakog ubijenog nemačkog vojnika, biće streljano 100 srpskih civila’)”.

A usput su razotkrili i finansijsku pozadinu iscrtavanja ratnohuškačkih grafita diljem Srbije, navodeći zanimljiv podatak da u izradi svakog grafita “Kad se vojska na Kosovo vrati” učestvuje preko pedeset ljudi, te da materijal za izradu svakog grafita u proseku košta sedam stotina evra. To znači da je u crtanje preko 50 grafita, koliko se preko noći pojavilo na zidovima, neko uložio najmanje 35.000 evra.

Poricanje genocida kao temelj poretka

Režim Aleksandra Vučića stvorio je društvenu atmosferu u kojoj je nasilje normalizovano. Svakodnevne medijske kampanje protiv kritičara vlasti, protiv svakog ko se pobuni, protiv svakog ko ne pristaje na dominantni zločinački konsenzus – na kraju rezultiraju fizičkim napadima. Vladajuća politička nomenklatura uzela je nasilje za svoj modus vivendi, ostrakizam, pretnje i mržnja prema svemu što im se opire postali su najnormalnija pojava.

Poricanje genocida u Srebrenici nalazi se u samom temelju poretka, na tome je izgrađena velelepna zgrada nacije i države. Negiranje genocida i ratnih zločina, falsifikovanje nedavne prošlosti, krivotvorenje srpske uloge u ratovima, poricanje masovnih zločina, negiranje krivice za pokretanje četiri rata, negiranje da je uopšte postojao udruženi zločinački poduhvat, relativizacija zločina, svakodnevne laži o svemu što se zbivalo devedesetih, uporno odbijanje da Srbija preuzme odgovornost za zlodela koja je počinila – to je temelj poretka.

Na to se savršeno nadovezuje glorifikacija ratnih zločinaca, beatifikacija Ratka Mladića, obeležavanje nebrojenih zidova po gradovima i selima sa likom i imenom najvećeg ratnog zločinca, normalizacija zločinaca kroz njihovu medijsku prisutnost, primanje zločinaca u glavne odbore vladajućih stranaka, veličanje svakog masovnog ubice, negiranje da su ubice uopšte ubijale. Sve je to odavno naša svakodnevica, toliko smo se srodili sa čudovišnim pojavama da ih više gotovo i ne primećujemo.

Kontinuitet zločinačke ideologije

Tome treba dodati i kolektivni kulturni projekat – promotivne turneje ratnih zločinaca po kulturnim centrima, bibliotekama i domovima kulture gde predstavljaju svoje knjižurde, u kojima negiraju sudski utvrđene činjenice o sopstvenoj krivici, te iznose zakasnelu odbranu pred srpskom kulturnom javnošću. Cela kulturna infrastruktura Srbije pretvorena je u poligon za promociju ratnih zločinaca, normalizaciju zločina, za krivotvorenje prošlosti, za reviziju i nastavak genocidne politike drugim, šatro kulturnim sredstvima. Tako izgleda smaoubistvo jedne kulture, mogli smo da ga pratimo uživo. Što je sasvim zaslužen epilog, budući da je velikosrpski ratni projekat i potekao iz kulture.

Politički, društveni, kulturni, moralni, verski poredak utemeljen na zločinu, poricanju genocida, slavljenju masovnih koljača i kultu smrti – nije pao s neba. Takav poredak ustanovljen je sa memorandum-dum ideologijom još osamdesetih godina prošlog stoleća, traje već četiri decenije, ništa mu ne smeta to što je poveo i izgubio četiri rata, niti što je satirao susede, a usput razvalio i sopstvenu zemlju i društvo. Živi, živi duh zločinački, živeće vjekov’ma, da parafraziram neprežaljenu himnu SFRJ.

Vučićev režim jeste generator zločinačke ideologije, poricanja genocida i sveprisutnog nasilja, ali u tome mu saslužuje veći deo stanovništva, uključujući i dobar (ako ne i većinski) deo onih koji su protivnici režima. Da se podsetimo, režim uživa podršku nešto više od 25 posto ukupnog biračkog tela, dočim genocid u Srebrenici poriče 85 posto građana Srbije. To je garancija da će, kad režim konačno padne, njegov ideološki temelj preživeti. Što nije nikakvo iznenađenje, na tom istom temelju vladali su Milošević, Šešelj, Koštunica, Tadić, naprednjaci tu dođu kao logičan nastavak, kontinuitet loše beskonačnosti.

Meta za odstrel

S obzirom da onaj ko misli da pobedi na izborima ne sme da kaže kako je u Srebrenici počinjen genocid, a ne sme ni da pomene kako je do ratova, zločina, etničkog čišćenja i genocida uopšte došlo, niti sme da pokrene demontiranje ideologije krvi i tla – jasno je da je budućnost naše propasti svetla i prosperitetna.

Vladimir Arsenijević već decenijama stoji nasuprot tog dominantnog duha zločina, i kao pisac, i kao kulturni delatnik, i kao aktivista, i kao čovek. I to nije stvar pukog uverenja, ideologije, političkog stava, već same suštine njegovog bića. Prosto je takav čovek, blag, tolerantan, otvoren, empatičan, brižan, zainteresovan za druge, ukratko – ono što se nekad zvalo dobar čovek, pre nego što je to postala gotovo pežorativna odrednica u ovom svetu zla i naopakog.

To što Vlajsa zagovara elementarne etičke vrednosti – dovoljno je da ga učini metom za sav ovdašnji zlikovački bašibozuk, poprilično šarolik, u njemu podjednako participiraju akademici, doktori nauka, crkveni velikodostojnici i razni uglednici, i batinaši, kriminalci, ratni i mirnodopski profiteri, lopuže, narko-dileri i razbojnici. Ako je oko nečeg naše posuvraćeno društvo napravilo konsenzus, to je oko pitanja ratnog nasleđa. Ko priznaje genocid u Srebrenici, taj je narodni neprijatelj, strani plaćenik, domaći izdajnik, autošovinista, domicilna ništarija i slučajni Srbin. I kao takav – viđen za odstrel.

S obzirom da su Vlajsu fizički napadali i na studentskim protestima, i to zbog zastava Ukrajine i Evropske unije, nema baš mnogo nade da će ovde u skorije vreme trijumfovati ideje i vrednosti za koje se on bori. Ljudi pamte ljude, samo što ovde većinu čine bića koja ne samo da ne pamte ljude, nego satanizuju svakog ko se usudi da pamti ljude, a nađe se i gomila mladih siledžija koji su spremni da premlate čoveka koji se seća nevinih žrtava. Bića koja su svoju ljudskost zakopala u masovnim grobnicama i kolektivnom zaboravu. Ko ne pamti, iznova proživljava; ko pamti, dobija batine.

(Antena M/foto: Autonomija)